LEJLA PURKAR: Zašto je danas toliko popularno biti IZVIĐAČ i šta sve možeš kad si „Crna roda”?

Jeste li već čuli za odred izviđača „Crne rode”? Velike su šanse da jeste jer gotovo da nema te gradske manifestacije, a da oni na njoj nisu učestvovali. Redovno su deo Karnevala, festivala BUDI, skupova maketara, različitih takmičenja i događaja po gradu, a obavezno učestvuju i na humanitarnim akcijama na kojima se prikupljaju donacije za decu.

Možda ste ih videli i na nekom njihovom takmičenju ili druženju… A možda ste vi ili vaše dete jedan od brojnih članova odreda? Ako jeste, onda vam je o „Rodama“ već sve jasno.

Ako ipak niste, onda se verovatno i vi pitate šta tačno rade ti izviđači i zbog čega iz godine u godinu raste interesovanje za ovaj spoj sporta, razonode, edukacije, druženja, zabave, magije, pripreme za sve što vas u životu može snaći i čega sve ne.

Nas je interesovalo to isto pa smo odlučili da potražimo nekoga ko bi o „Rodama“ i izviđačima mogao da nam ispriča baš sve. I kako to već obično ume da se dogodi, pronašli smo pravi dragulj od osobe.

Ona se zove Lejla Purkar (devojačko Žugić), rođena je 1986. godine, po struci je mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje, ali radi kao knjigovođa, majka je troje dece od 12, 10 i godinu i po dana, a ujedno je i zakonski zastupnik Udruženja „Odred izviđača Crne rode“ i starešina tog odreda. Znamo, prvo pitanje koje vam se nameće je – kada ona sve to stiže da bude? To je jedino pitanje na koje do kraja ovog teksta nećete dobiti odgovor, ali činjenica je da – stiže i da sve što radi, radi sa mnogo uspeha.

Lejla Purkar, foto: privatna arhiva

U „Crnim rodama” Lejla se kao predsednik Udruženja i starešina odreda pita za sve, ali je isto tako i odgovorna za sve. Ona se stara o tome da odred funkcioniše po zakonu i statutu i da uprava odreda bude informisana o svemu, a zajedno s upravom donosi odluke o aktivnostima koje će se realizovati tokom godine i smišlja kako obezbediti novac za aktivnosti, opremu, šatore i ostale potrepštine kako deca ne bi imala dodatne troškove…

Ipak, od svih tih poslova Lejla, kako kaže, najviše voli rad s decom i direktan kontakt sa njima, bilo da ih priprema za takmičenja, da ih uči da se osamostale ili da im pomaže da kroz igru i druženje nauče što više.

Evo priče o tome kako je Lejla postala izviđač, ali i odgovora na sva pitanja koja biste o izviđačima verovatno i sami postavili…

Otkud vi u izviđačima?

– Izviđač postaneš uglavnom slučajno, a ostaneš to namerno i za ceo život. Odrasla sam u Starčevu, gde sam završila i osnovnu školu. Moj najbolji prijatelj iz detinjstva Marko Ivošević, sa kojim sam išla u isti razred i u osnovnoj i u srednjoj školi, ispričao mi je priču o izviđačima, odnosno o tome kako je njegov tata bio izviđač i kako će u Starčevu bivši članovi nekadašnjeg starčevačkog odreda „Jovan Veselinov” osnovati novi odred. I zaista su te 2002/2003. godine brđani – to je naziv za najstarije članove izviđača – pokrenuli odred „Nadel”, a mi smo bili prva generacija dece u tom odredu. Ljudi koji su bili među osnivačima „Nadela“, a meni najviše znače jer su postali moji veliki prijatelji su Daca, Peca i Miša. Daca i Peca su još uvek u „Nadelu“, a Miša je trenutno član „Crnih roda“.

Šta vas je tu toliko privuklo da ste u izviđačima ostali dve decenije i da i danas, uz sve obaveze, i dalje pronalazite vremena da budete na čelu odreda i da deci prenosite svoje znanje, iskustvo i ljubav prema izviđaštvu?

– U tom periodu ja sam bila srednjoškolac u pubertetu i izviđači su mi mnogo pomogli da savladam životne prepreke i ne krenem lošim putem. Pronašla sam se jer se mnogo boravilo u prirodi, putovalo se na takmičenja u razne gradove… Sticala sam mnogo prijatelja i ta prijateljstva i dan-danas održavam. Nakon smotre izviđača 2003. godine u Makedoniji u Pehčevu ja sam poželela da se bavim samo izviđačima. Nisam jedina koju je cela ta priča opčinila, većina ljudi koja se nađe u izviđačima, ostane tu za ceo život. Ne kaže se uzalud „jednom izviđač – zauvek izviđač”.

Lejla sa najboljim prijateljem Markom Ivoševićem, foto: privatna arhiva

Kako je izgledao vaš „razvojni put” u izviđačima?

– Na početku sam bila u jednoj ekipi koja je brojala 5 članova i zvala se „Vidre”. Kasnije sam se angažovala u radu s decom najmlađeg uzrasta. To su deca od 1. do 4. razreda – poletarci i pčelice. Neko vreme uporedo sam se i takmičila sa „Vidrama” i radila sa poletarcima i njih vodila na takmičenja… Kasnije mi je na sve to dodata i uloga sekretara odreda i člana uprave odreda „Nadel”. U januaru 2009. selim se u Lazarevac, gde sam se udala za izviđača iz Lazarevca i tamo sam bila član odreda „Kolubarac”. Znači, ma šta radila i ma gde bila, moja karijera u izviđačima nije se prekidala nimalo od 2002. godine. Rodila se najpre Iva, pa onda i Sergej. Nažalost, taj brak nije uspeo, pa se 2014. vraćam sa decom u Starčevo, gde nailazim na veliku pomoć i podršku mojih izviđača iz „Nadela”, što im nikad neću zaboraviti. Aktivno nastavljam sa radom u odredu „Nadel” i kao član i kao knjigovođa udruženja.

Kako su nastale „Crne rode”?

– Kada je ćerkica Iva krenula u prvi razred osnovne škole, nas troje smo se preselili u Pančevo, na Strelište. Tu sam, naravno, osnovala četu izviđača pri starčevačkom odredu „Nadel”. Najpre sam radila sa najmlađim uzrastima. Pošto se četa sve više širila, rešili smo da osnujemo odred izviđača u Pančevu. Desetak mojih prijatelja, od kojih neki čak i nisu bili izviđači, pomogli su osnivanje novog odreda. I tako su 23. januara 2019. godine nastale „Crne rode”.

Zašto baš to ime?

– Ime odreda je došlo spontano. Uglavnom odredi nose imena nekih velikana, ali ja sam želela nešto drugačije… Uz konsultacije sa našim članovima i prijateljima iz „Nadela”, došli smo do imena „Crne rode”. Crna roda je zaštićena vrsta i jako se retko viđa, ali je ima čak i u našim atarima. Možete je, na primer, videti u Zoološkom vrtu u Beogradu. Roda je simbol rađanja, beba i sreće, a još kada je ovako posebna i jedinstvena, savršena je asocijacija na naš odred.

„Crne rode” su u zoološkom vrtu pronašle crnu rodu, foto: privatna arhiva

Pre godinu i po dana dobili ste još jedno dete i – još uvek ste u izviđačima. Kako sve to postižete?

– Da, u novom braku rodila se Teodora. Sva moja deca su od bebećeg uzrasta do danas izviđači i borave u prirodi i spavaju u šatorima podjednako kao svi drugi uzrasti dece. Od 2014. godine radim kao knjigovođa i trenutno sam na porodiljskom odsustvu. Neću vas lagati, teško je sa troje dece uklopiti i ispuniti sve obaveze. I oko izviđača ima mnogo posla. Izviđači su poput neke firme srednje veličine. Velika je odgovornost raditi sa decom i brinuti o njima. Ali, ima tu jedno veliko ali, a ono je odgovor na vaše pitanje: izviđači su moja psihoterapija. Ja prosto uživam da radim sa decom, presrećna sam što mogu da im prenesem znanje koga su oni željni. Kad vidim osmehe na njihovim licima, moje srce je puno. Mnogo vremena oduzimaju priprema sastanaka, brojne aktivnosti i sve druge obaveze, ali sve se to zaboravi kad su deca zadovoljna!

Spomenuli ste brđane, pčelice i poletarce. Koje sve kategorije izviđača postoje i po kom kriterijumu su napravljene?

– Kategorija zavisi od uzrasta člana odreda. Deca uzrasta 6-11 godina su pčelice i poletarci, pa onda imamo mlađe i starije planinke i izviđače (11-15, odnosno 15-19 godina), pa mlađe brđane i mlađe brđanke (19-30 godina) i posle 30 godina članovi su u kategoriji brđana i brđanki.

Foto: privatna arhiva

Koliko se često sastajete i da li postoje neka posebna pravila koja izviđači tada moraju da poštuju?

– Ja sam stroga i ne dozvoljavam korišćenje mobilnih telefona i druge tehnologije ni na sastancima ni na takmičenjima, osim kad je ona nažalost neophodna. Od proleća do zime putujemo skoro svakog drugog vikenda. Ako ne idemo na takmičenja i izlete, sastajemo se svake subote, u „Mikinoj” školi na Strelištu i na toj adresi smo punih 6 godina. Sastanci traju po sat vremena, a radionice po 2 ili 3 sata. Ni pandemija nas nije sprečavala da se redovno okupljamo. Trudimo se da što vise vremena provedemo napolju u šetnji, a unutra u školi smo samo kad je loše vreme. Moram da napomenem da imamo odličnu saradnju sa direktorkom škole Draganom Krstić i njenom zamenicom Zoranom Lepedat i da nam one izlaze u susret bilo da u školi imamo sastanke ili takmičenja. S druge strane, „Rode” rado učestvuju u svim aktivnostima koje škola organizuje.

Kada neko dete pokaže interesovanje za onim što vi radite, šta mu vi obično ispričate – šta su to izviđači, čime se oni sve bave?

– Izviđači su sve. Mnogo grana je sastavljeno u izviđačima i ne postoji dete koje ne može tu da se pronađe. Biti izviđač znači voleti prirodu, boraviti u njoj, upoznavati je i korisTiti je na način da se ona ne ošteti. Deca ovde pre svega uče da se druže i da budu ravnopravna. Ovde nema isticanja po bilo kom osnovu: verskom, političkom, obrazovnom, po polu, godinama ili bilo kom drugom… Svi smo isti.

Foto: privatna arhiva

O čemu sve izviđači uče?

– Deca uče kako da se snađu u prirodi i kako da čuvaju prirodu. Uče primenu prve pomoći. Doduše uče i teoriju, ali važniji deo je da ih naučimo da se ne boje kada se nešto desi, već da primene znanje i pomognu u nevolji. Uče i da crtaju. Panoramski snimak je najjednostavniji crtež, a onda idemo na sve složenije varijante, u zavisnosti od uzrasta: skicu baze, itinerer, kroki crtež… Važna je ta razmera na karti i orijentisanje uz pomoć busole i kompasa, ali i svih prirodnih orijentira. Mnogo radimo na timskom radu, ali i na razvoju motorike kod dece. Jačamo njihovo samopouzdanje i podsećamo ih da oni mogu sve: dovoljno je samo da to požele, a mi smo tu da ih usmerimo. Uče i da brzo podignu šator, što je i jedna od disciplina na takmičenjima. Važno je i da znaju kako da bezbedno podignu šator tako da u njemu mogu spavati, a da ne brinu za poplavu ili kišu. Uče kako se spava u vreći i šatoru, a da im nije hladno. Jedna od disciplina je i brzo paljene vatre. E to baš vole! Zatim uče Morzeovu azbuku i signalizaciju… Mnogo je toga, teško je sve i nabrojati.

Foto: privatna arhiva

Na kakva takmičenja izviđači odlaze?

– Deca se, na primer, takmiče u kuvanju kotlića. Sami spremaju sve, od početka do kraja. Sećam se, na jednom od takmičenja su devojčice dečacima krišom sipale u kotlić mnogo bibera, kako bi pobedile. I uspeo im je poduhvat, verovali ili ne. Izviđači polažu i veštine i veštarstva, u zavisnosti od toga šta vole i šta im bolje ide. Mogu da biraju šta će da budu: neko je sjajan kuvar, neko plivač ili astronom, neko kurir, a neko čvorolog…  Upravo čvorologija je jedna od disciplina koju svi uzrasti vole. Učimo ih da vežu preko 20 različitih čvorova i da znaju da to praktično primene. Organizuju se i vodni tečajevi i šumske škole, gde se ozbiljnije i dodatno uči i proverava znanje. Na svakom takmičenju ekipa se sretne sa desetak različitih disciplina. Po meni, najviše se nauči upravo na takmičenjima.

Foto: privatna arhiva

Ko može postati izviđač?

– Baš svi. I svi su dobrodošli nevezano za uzrast. U „Crnim rodama” imamo i šestogodišnjake i penzionere, poput našeg dragog Nenada Bjeloša. Novi članovi, nakon nekog vremena, kada se potvrdi da stvarno žele da budu izviđači, daju obećanje i dobijaju izviđačku maramu. Izviđačka marama je simbol izviđača u svetu i ona se uvek nosi. Svaki odred ima drugu boju marame.

Kako glase ta obećanja? Šta obećavaju?

– Obećanje poletaraca glasi: „Obećavam da ću voleti svoju Otadžbinu, da ću tragati za istinom i ljubavlju, da ću dobro učiti, biti vredan i da ću svakog dana učiniti dobro delo.” Postoje i zakoni poletaraca, ima ih tri: 1. Poletarac je dobar drug, pravedan i hrabar. 2. Poletarac poštuje svoje roditelje i starije. 3. Poletarac dobro uči, vredan je i nesebičan. Nešto starija deca, izviđači polažu zavet koji glasi ovako: „Dajem časnu reč da ću čuvati svoju Otadžbinu, da prihvatam duhovnu stvarnost i da ću tragati za njenim punim značenjem, da ću pomagati drugima, i da ću živeti i raditi po izviđačkim zakonima.” Izviđači takođe imaju svoje zakone i njih je deset. Oni govore o tome da izviđač treba da bude dobar drug, vedar, društven i nesebičan, da treba da bude koristan član zajednice u kojoj živi; da mora biti čestit, odan, učtiv i da se kloni se štetnih navika, da ceni i razvija duhovne, fizičke i intelektualne vrednosti, da se uvek bori za istinu, da poštuje roditelje i starije, a pomaže mlađim i slabijim, da stalno uči i primenjuje stečena znanja i veštine, da je vredan, istrajan i ceni rad, da voli prirodu, upoznaje je i čuva i da odgovorno izvršava zajedničke odluke.

Izviđači imaju i posebnu uniformu. Kako ona izgleda i kada se oblači?

– Uniforma su farmerke i izviđačka majica i košulja. Uniforma se nosi na takmičenjima i zvaničnim sastancima. Na redovnim sastancima je dovoljna marama. Naša deca nose zelene košulje do 18. godine. Nakon punoletstva se nosi košulja boje peska. Na svakoj košulji je obavezna oznaka Saveza Srbije i Svetske skautske organizacije, kao i grb odreda kome izviđač pripada. Na košulji su i činovi i veštarstva. Kao u vojsci postoje sledeći činovi: vodnik, predvodnik, član uprave, starešina, zamenik starešine, načelnik.

Foto: privatna arhiva

Rekli ste da svakog drugog vikenda putujete. Kuda najčešće idete i šta tamo radite?

– Unazad 4 godine, jednom godišnje imamo naš tabor. Tako će biti i ove godine. Tabor se održava u Čurugu na obali Tise i organizujemo ga sa još dva odreda: odredom izviđača iz Subotice „Subotica” i odredom izviđača iz Perleza „Čiča Janko”. Tabor je najveći izazov za decu. Spavaju u šatorima 7 dana, mnoge obroke pripremaju sami ili učestvuju u nekom segmentu pripreme. Drugačije se živi u kampu, nije kao kod kuće i tu bude malo problemčića, ali posle trećeg dana više nijedno dete ne želi da ide kući. Ko jednom bude na taboru nikad ne napušta izviđače. Mi se potrudimo da svaki dan imaju neku ludu avanturu: pešačenje i kupanje su neizbežni, a tu su i čuvena logorska vatra i gitara do kasno u noć… Osim u Čurug, redovno idemo i na Ponjavicu na trodnevni bivak, gde svake godine imamo prvo spavanje u šatorima, a domaćin nam je predivna Milica Čiča.

Kakva pravila važe kad ste na taboru?

– Ja ne dozvoljavam da deca inače nose džeparac, jer hranu uvek obezbedi domaćin i nema potrebe da se roditelji izlažu dodatnom trošku. Ne želim da se deca razlikuju: jedan će sok, a neko nema da kupi, neko bi picu, a neko kiflu… E tu sam rigorozna: ili za sve isto ili nema ni za koga. A kada je reč o hrani koju kod kuće ne jedu, na to se ovde zaboravlja: na izviđačima se sve jede. Tako ih učimo da se hrana ne baca, a i da treba da se ispoštuje onaj koji je za njih tu hranu spremio, jer to uopšte nije lako.

Foto: privatna arhiva

Da li vi primate platu za sve to što radite?

– Ne. Mi smo volonteri koji iz ljubavi rade sa decom bez ikakvih dnevnica i nadoknada. Ja svoje slobodno vreme od srca dajem izviđačima i svoj deci. Deo članarine koju izviđači uplaćuju na račun udruženja dva puta godišnje, a reč je o simboličnom iznosu, prosleđuje se Savezu izviđača Srbije, a ostatak služi za nabavku članskih knjižica, materijala za rad i slično. Divan odnos imam sa decom, zovem ih svojim pilićima. Oni imaju puno poverenja u mene, a i ja u njih. Tu sam da im pomognem, a i da ih dobro iskritikujem kao mama. Stroga sam kad učimo, ali zato se skroz spustim na njihov nivo kad se igramo. Uživam sa njima! Prošle godine sam imala prve maturante. Svi mi članovi smo u koloni išli i ispratili smo ih na mature. To je bilo divno. Sada u nedelju imamo radionicu za 8. mart, što je takođe jedna od naših tradicionalnih aktivnosti. Imali smo i ogroman broj različitih radionica. Pravili smo, na primer, kante za smeće od reciklažnih materijala, učili smo o spomenicima i drugim važnim građevinama u Pančevu i još mnogo, mnogo toga.

Vi organizujete i memorijalni višeboj „Aleksandar Aca Stanković”? Kakvo je to takmičenje i kome je posvećeno?

– Sada u januaru, tačnije 29. januara, na rođendan našeg Ace održan je memorijal, na kome je učestvovalo preko 200 izviđača. Škola „Mika Antić” i roditelji, kao i svi naši članovi, pomogli su da se održi tako veliko takmičenje. Aca je nažalost pre 5 godina prerano preminuo od leukemije. Bio je izviđač u „Nadelu”. Bio je divno dete, dobar i drag prijatelj i jako dobar izviđač. Ne želimo da ga zaboravimo. Memorijal je način da sačuvamo sećanje na njega.

U kakve ljude izrastaju izviđači? Koje sve osobine uspevate da izgradite kod njih i kakve veštine neophodne za kasniji život oni stiču?

– Deca se osamostale, nauče da poštuju jedni druge i da brinu o drugima, odnosno da ne misle samo na sebe. I što je, po meni, najvažnije: steknu mnogo prijatelja. A koliko im je lepo u „Rodama” svedoči podatak da je samo desetak dece odustalo od izviđaštva u proteklih 6 godina. A onda se od tih desetak troje vratilo. Svakim danom je samo sve više dece kod nas i time se stvarno ponosim. Ponekad prosto nemam prave reči da opišem koliko je sve ovo korisno za odrastanje dece. Primetno je da su deca koja idu na izviđače izuzetno snalažljiva i spretna i prosto spremna za svaku situaciju na koju naiđu. Znam samo da ću se dokle god budem mogla i imala snage boriti za ovaj odred i da ću se truditi da omogućim deci što više putovanja i druženja, što mnogi od njih inače ne bi mogli sebi da priušte. Svi oni koji žele da nam se pridruže i da iz prve ruke saznaju kako je to biti izviđač, mogu nas pozvati bilo kada tokom godine. Broj je 063/108-33-13.

Pogledajte galeriju fotografija:

 

Copyright © 2021 zdravopancevo.rs. All Rights Reserved/Sva prava zaštićena. U slučaju preuzimanja, prethodno pogledajte Uslove korišćenja.
Podeli:

4 komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.