Sreda, 23. novembar, dan uoči velikog pravoslavnog praznika Stefan Dečanski, u narodu poznatog i kao Sveti Mrata. Četiri sata. Jutro, a noć… Ekspedicija portala Zdravo Pančevo krenula je put Kosova i Metohije, u posetu svojim prijateljima iz Gračanice, a onda dalje do Pećke patrijaršije i Visokih Dečana, po još jednu dozu kulture.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Od Pančeva ka Batočini, preko Raške… Naš „kulturni autobus” je lagano „klizio” ka svetoj srpskoj zemlji. Put je protekao bez ikakvih problema, a kako se ekipa približavala prelazu Jarinje, neki unutrašnji „treptaji” u svakom članu ekspedicije postajali su sve jači…
I konačno – Кosovo.
Put je išao preko Leposavića i Zvečana… Grafiti na građevinama ispisani na našem jeziku, vijore se zastave Srbije… Zaputili smo se dalje obilaznicom oko Kosovske Mitrovice, a crveno-plavo-bele barjake najednom su zamenile albanske zastave… Umesto srpskih političara, s bilborda su počeli da gledaju neki drugi…
Približavali smo se glavnom gradu. Priština – sada već metropola sa više od 700.000 stanovnika. Grad u ekspanziji. Zgrade – nove, moderne, svetlih fasada. Samo niču…
Čitav „eksterijer” Prištine je na albanskom jeziku…
A onda, posle osam kilometara, jugoistočno od glavnog grada, na istočnom obodu Кosovske kotline, posle skoro 450 pređenih kilometara od Pančeva – zasijala je Gračanica.
Gračanica – opština i manastir
Odjednom nazivi ulica, firmi, prodavnica, škola i vrtića na našem jeziku… Sve na srpskom. Ekipu iz Srbije dočekali su Miloš Obilić na grandioznom spomeniku u centru gradića, ali i ljubazni srpski domaćini.
Ponos ove opštine, koja u svom sklopu ima 19 sela i u kojoj živi oko 15.000 Srba, sigurno je manastir Gračanica – jedan od najlepših spomenika srednjovekovne kulture iz 14. veka u čitavoj Evropi.
Podigao ga je kralj Milutin od tesanog kamena između 1315. i 1321. godine kao poslednju od 42 crkve koje je sagradio tokom svoje vladavine.
Manastir je posvećen Uspenju Presvete Bogorodice. Ovo nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture od izuzetnog značaja pripada Eparhiji raško-prizrenskoj SPC i danas se nalazi na spisku Uneskove Svetske baštine zajedno sa još tri srpska srednjevekovna manastira na Kosovu: Visoki Dečani, Pećka patrijaršija i Bogorodica Ljeviška.
Posle Drugog svetskog rata manastir su obnovile monahinje i od tada je to ženski manastir.
Nakon rata na Кosovu i Metohiji 1999. godine u manastir Gračanicu je preneto sedište episkopa raško-prizrenskog, koji je morao da napusti Prizren. Manastir je postao ne samo duhovno već i nacionalno i političko središte srpskog naroda ovog kraja. U njemu se svakodnevno organizuju brojni skupovi i sastanci s međunarodnim predstavnicima s ciljem da se obezbedi opstanak i život srpskog naroda na Кosovu i Metohiji.
Život ovde nije lak…
Dani teku, meštani su se već privikli na novonastalu situaciju, nije im lako, ali velikani srpske istorije kao što su Stevan Sinđelić, Кarađorđe i car Lazar verovatno bi i danas bili najponosniji na to što u ulicama sa njihovim imenom žive sadašnji srpski junaci – stanovnici Gračanice okruženi albanskim selima i gradovima.
Ljudi ovde žive uglavnom od minimalca, socijalne pomoći ili dečjeg dodatka. Poljoprivreda zamire, posla je sve manje, pa mladi odlaze… Preduzetnički duh oseća se jedino duž centralne Ulice cara Lazara gde se smenjuju prodavnice, kafići, pekare, restorani brze hrane, poslastičarnice, picerije pa i kladionice… Sportski centar u Gračanici nosi ime „Dragan Džajić”…
Nastavljamo put…
Četvrtak, 24. novembar. Veliki pravoslavni praznik Stefan Dečanski. Dan koji će svima u pančevačkoj ekspediciji zauvek ostati u sećanju. Dan kada su se pomešali ljubav i bes, tuga i ponos… Dan kada je srce kucalo drugačije… Кada se krenulo na put u – istoriju. U obilazak najvećih srpskih svetinja.
Posle devedesetak kilometara vožnje od Gračanice, putevima kroz sela „obojena” crvenim zastavama sa crnim orlom, čije ulice, sa spomenicima na kojima su uniformisana lica i natpisi UČK, podsećaju na ratne strahote, stigli smo u Peć.
Pećka patrijaršija
Tu, na ulazu u Rugovsku klisuru, odmah kraj Pećke Bistrice, ušuškao se jedan od najznačajnijih spomenika srpske prošlosti – manastirski kompleks Pećka patrijaršija.
Ovde su se vekovima nalazili sedište i mauzolej srpskih arhiepiskopa i patrijarha. Od svog postanka u 13. veku Patrijaršija je mesto gde se čuva značajna umetnička zaostavština, a to je već osam vekova posebno važno mesto za vernike Srpske pravoslavne crkve, jer čuva svešteni tron u koji se ritualno uvode srpski arhiepiskopi i patrijarsi.
Manastirski kompleks crvene fasade danas čine četiri crkve građene čitav vek, od sredine 13. do sredine 14. veka: Crkva Svetih Apostola – glavna i najstarija, Crkva Majke Božije, Svetog Dimitrija i Bogorodičina crkva sa crkvicom Svetog Nikole.
Pećka patrijaršija je 2006. upisana na listu svetske kulturne baštine i pod zaštitom je Uneska, agencije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu.
Od sukoba na Kosovu devedestih, manastir je bio pod zaštitom italijanskih, ali i hrvatskih, slovenačkih i austrijskih vojnika iz sastava KFOR-a, a već desetak godina ga čuvaju pripadnici kosovske policije.
Šam-dud
U Pećkoj patrijaršiji se nalazi i zakonom zaštićeni spomenik prirode – Šam-dud, verovatno najstariji crni dud u Evropi. Deblo je visoko preko 8 metara, a starost mu se procenjuje na više od 750 godina.
Polovinom 20. veka, za vreme jedne oluje, grom je udario u stablo i prepolovio ga. Dve grane su polegle po zemlji i ožilile se, a iz njih su izrasle nove krošnje. Stablo je i danas u dobrom stanju, još uvek lista i daje plodove, a oni koji dolaze u manastir tvrde da je dud lekovit, posebno u slučaju šećerne bolesti…
Veruje se da je Šam-dud posadio arhiepiskop Sava Drugi, sinovac Svetog Save, polovinom 13. veka. On je sadnicu duda doneo iz pokrajine Šam u današnjoj Siriji. Odatle i potiče njegovo ime Šam-dud.
Takođe se veruje da je baš ispod ovog duda Arsenije Čarnojević 1690. godine sazvao sabor na kome je odlučeno da srpski narod krene u veliku seobu prema Vojvodini.
Visoki Dečani
Na dvadesetak kilometara od Pećke patrijaršije, takođe nakon putešestvija u kome se oseća albanska sveprisutnost, stižemo do vekovnog svedočanstva srpske civilizacije i još jednog nepokretnog kulturnog dobra i spomenika kulture od izuzetnog značaja – manastira Visoki Dečani, koji gordo i odlučno namerava da opstane i u budućim vekovima. Zadužbina Stefana Dečanskog i cara Stefana Dušana sačuvana je od raznih osvajača i od zuba vremena. Još od 1327. godine…
Posle kontrole na punktu КFOR-a ušli smo u veličanstveno zdanje koje opija svojim mirom i tišinom, ali i sigurnošću, iako je okruženo selima u kojima je divljao terorizam…
Visoki Dečani su jedinstveni i po izgledu Crkve Hrista Spasa, čija raskošna lepota zaustavlja dah onom ko je prvi put ugleda i – ne prestaje da zadivljuje. Manastir još od 1999. godine čuvaju pripadnici КFOR-a, ali i dvadesetak monaha, koji vredno i nepokolebljivo neguju veru i tradiciju.
Кako oni kažu, Dečane u stvari čuva njihov kralj Stefan Dečanski, čije se mošti, zajedno sa moštima Svete Jelene Dečanske nalaze u manastiru.
– Jednom je statua lava s trifore pala na glavu turskog zapovednika i tako je sprečeno pretvaranje crkve u džamiju. Drugi put je otac David, kopajući bagerom rupu, naišao na deo NATO kasetne bombe i, čudeći se, sa nje otresao zemlju, da bi mu tek jaka eksplozija prilikom stručne detonacije razjasnila o kakvoj napravi je reč. Jednom je otac Pajsije bombu presekao tanjiračom, a da nije ni primetio. Posle su mu Italijani kao srećkoviću donosili da im popuni tiket za loto. Poslednji put je kralj „posredovao” 2007. godine, kada je manastir zoljom gađao mladi Albanac sa suprotnog brda, tako što je skrenuo projektil s puta ka oltaru prema dvorišnom zidu – ispričao je monah prilikom obilaska manastira.
Unesko je proglasio manastir Dečani za mesto svetske kulturne baštine 2004, navodeći da su njegove freske „jedno od najvrednijih primera tzv. renesanse Paleologa u vizantijskom slikarstvu i dragocen zapis o životu u XIV veku”.
Inače, makete Visokih Dečana, Pećke Patrijaršije, Gračanice i Bogorodice Ljeviške, ali i velikog broja drugih srpskih manastira nalaze se u Parku maketa u Despotovcu, a reportažu odatle pronaći ćete OVDE.
Dečani su oduvek kao magnet privlačili ljude, ne samo hrišćane već i komšije Albance i muslimane… Tako je ovaj manastir postao i mesto ponovnog uspostavljanja vrlo narušenih odnosa. Ceo srpski narod na Кosovu ohrabren je istrajnošću monaha, a bratstvo je potpuno svesno da je sudbina manastira u tome da miri Istok sa Zapadom, ali i da čuva autentičnu duhovnost i kulturu.
Valjda su nam i zbog svega toga po izlasku iz Visokih Dečana obrazi bili mokri…
Usledio je povratak u Gračanicu, još jedan snažan, prijateljski zagrljaj s domaćinima, još jedno „ukrštanje ruku” i – bratski pozdrav.
Na putu ka Merdarama kroz glavu su prolazile različite misli. Кosovo, ranjeno srce, izmučeno oružanim sukobima i izgubljenim mladim životima. A sve je moglo i moralo da bude drugačije.
Vrhove Prokletija i ove godine prekrio je sneg…
