Sigurna kuća u Pančevu obeležila je 11 godina postojanja u petak 25. novembra, na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama i ujedno na prvi dan kampanje „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama”.
Na taj dan u foajeu Kulturnog centra u Pančevu otvorena je izložba najuspešnijih radova sa prve Smotre likovnog stvaralaštva dece i mladih iz 40 ustanova socijalne zaštite u Srbiji. Na otvaranju izložbe je Jasna Vujičić, rukovodilac Sigurne kuće podsetila na neke brojke koje poprilično izazivaju jezu.
– Otkada je počela sa radom Sigurna kuća, zbrinuli smo preko 600 žena, pružili smo im podršku i pomogli im. Obavili smo i preko 5.000 telefonskih razgovora, koliko informativnih, toliko i savetodavnih i još nekoliko stotina savetodavnih razgovora u direktnom radu sa ženama žrtvama nasilja.
Kada znate da je reč o prilično ograničenoj teritoriji s koje dolaze sve ove žene, jasno je koliko su ove brojke zabrinjavajuće.
Zarez koji menja sve
Ovogodišnju kampanju „16 dana akvizma” u Srbiji sprovodi Biro za međunarodnu borbu protiv narkotika i sprovođenje zakona (INL) ambasade SAD u Srbiji, uz podršku velikog broja organizacija koje se bave ovom temom.
Kampanja je usmerena na celokupno društvo i na podsećanje da svi moramo da imamo društvenu i moralnu obavezu da prijavimo saznanje ili sumnju na nasilje.
– Biro je u saradnji sa predstavnicima institucija, nevladinih i međunarodnih organizacija, započeo godišnju kampanju u Srbiji sa ciljem da informiše građane o važnosti prijavljivanja nasilja. Tim povodom urađen je dokumentarac „Ne, tiče me se, tiče se svih nas“, u kojem se obraćaju stručnjaci iz oblasti prevencije porodičnog nasilja, zaštite žrtava i zvaničnici institucija koje su zadužene da štite sve građane od bilo koje vrste nasilja, a posebno rodno zasnovanog nasilja. U filmu se mogu videti scene iz društvenog eksperimenta koji je sproveden kako bismo zabeležili reakcije građana na nasilje nad ženama. Nasilje ne može biti privatna stvar jer predstavlja jedno zlo u društvu koje utiče na sve nas. To je i cilj našeg filma, da već jednom stavimo zarez u rečenicu: „Ne tiče me se” kako bismo svi stali u zaštitu naših sugrađanki i rekli „Ne, tiče me se…tiče se svih nas”, jer smo svi deo zajednice i jednako dužni da svakog pojedinca štitimo od nasilja i jednako obavezni da ne ćutimo – istakla je Ivona Šišmanović, iz kancelarije INL, ambasade SAD.
Uzroci i vrste nasilja
O uzrocima i vrstama nasilja, profilima žrtava i nasilnika i načinima da se iz nasilne veze izađe bilo je mnogo više reči prošle godine na Međunarodni dan ljudskih prava, 10. decembra, kada je kampanja „16 dana aktivizma“ u Pančevu završena tribinom u dvorani „Apolo“.
Govorile su Vesna Stanojević, koordinatorka Savetovališta za borbu protiv nasilja u porodici Sigurne kuće u Beogradu; Zorica Domošljan iz Sigurne kuće u Pančevu i dr Jovanka Petrović, psihijatar i v. d. direktorka Psihijatrijske bolnice u Кovinu. Moderator tribine bila je Marija Jević, članica Gradskog veća Grada Pančeva zadužena za kulturu i omladinu.
– Nasilje u porodici nije samo porodični, već je to i društveni problem. Fizičko nasilje je najprisutnije i najvidljivije, ali to nije jedini oblik nasilja koje žene trpe. Imamo mnogo žena žrtava psihičkog, seksualnog ili ekonomskog nasilja. Od vremena kada je u Beogradu otvoren prvi SOS telefon za žrtve nasilja u porodici 1990. godine, do danas mnogo se toga promenilo nabolje. Zakonski i noromativno je puno urađeno, ali sve to nije dovoljno i neće biti dovoljno dok god ne budemo svakog nasilnika prijavljivali i protiv svakog od njih vodili adekvatan pravni postupak – istakla je tada Vesna Stanojević.
U prilog njenoj tvrdnji govori činjenica da je tokom ove godine bitku s nasilnim partnerom izgubilo 25 žena u Srbiji.
– Nasilje u porodici u našoj zemlji je mnogo češće nego što se misli. Podaci od pre 15 godina govore da se s tim problemom nosi svaka druga, treća porodica, a verovatno je taj procenat sada isti. Veoma je važno da mediji konstantno šalju poruke i nasilnicima i žrtvama: žrtvama da ne treba da trpe nasilje, a nasilnicima da im sleduju visoke kazne za počinjena krivična dela – naglasila je Vesna Stanojević.
Šta nude sigurne kuće
Prihvatilišta u kojima se ženama i deci pružaju privremeni smeštaj, podrška i zaštita po izlasku iz nasilja jesu sigurne kuće. U Vojvodina ih ima pet, a u ostatku Srbije još toliko.
Sigurna kuća u Pančevu otvorena je 2012. godine. O tome koliko je nasilje u Pančevu i Južnobanatskom okrugu prisutno svedoči podatak da su kapaciteti kuće od njenog osnivanja do danas gotovo uvek bili u potpunosti popunjeni.
– Кuća je otvorena na inicijativu i uz sredstva Grada Pančeva, fonda B92 i Pokrajinskog sekretarijata i predata je na upravljanje Centru za socijalni rad. Кapacitet kuće je 15 korisnica i imamo tri krevetića za bebe. Кa našoj kući gravitiraju žene iz celog južnog Banata i ona je do pandemije uvek bila puna. Dešavalo se čak da smo zbog popunjenosti kapaciteta bili primorani da molimo druge kuće da prime ženu, pa da je vratimo kada i ako se neko mesto uprazni. Žene u našoj kući mogu ostati do šest meseci, a izuzetno do godinu dana, u situacijama kada tako proceni Centar za socijalni rad – istakla je Zorica Domošljan.
Pored zadovoljavanja egzistencijalnih i bezbednosnih potreba, ženama se u kući pruža i psiho-socijalna podrška.
– Informišemo ih njihovim pravima, pokušavamo da ih osposobimo za neko zanimanje ili zanat i pružamo im pomoć u traženju posla. Nastojimo da ženi budemo podrška kroz sve sudske procese kroz koje će proći, da njenu decu uključimo u vrtić ili da im omogućimo da nesmetano idu u školu. Ukratko, činimo sve što je u našoj moći da ženi pomognemo da ojača dovoljno da u jednom trenutku može da izađe iz nasilja, da postane samostalna i da krene u neki novi život – objasnila je Domošljan.
Prema njenim rečima, podatak koliko žena proće kroz Kuću godišnje ne znači mnogo zaposlenima u toj ustanovi.
– Neke od njih će se kod nas zadržati svega tri dana, neke duže. Mnoge od njih će se vratiti nasilniku, jer podaci potvrđuju da žena u proseku sedam puta odlazi iz nasilne zajednice pre nego što je konačno zauvek napusti. I kod nas ima žena koje se vraćaju po dva, tri, pa i 14 puta. Zato je nama mnogo važniji broj onih koje su za vreme boravka kod nas uspele da se dovoljno osnaže da mogu da prekinu zajednicu u kojoj su trpele nasilje, da se osamostale i da se više nikad ne vrate u Sigurnu kuću – poručila je Domošljan.
Strada i mentalno zdravlje
O tome koliko se porodično nasilje odražava na mentalno zdravlje govorila je dr Jovanka Petrović.
– U Psihijatrijskoj bolnici u Кovinu imamo veliki broj pacijenata i pacijentkinja iz porodica koje su evidentirane kao nasilne. Nasilje može biti fizičko, psihološko, ekonomsko i seksualno i ukoliko ono dugo traje i odvija se u kontinuitetu, žrtva pati, anksiozna je, stalno ima određenu dozu krivice i oseća se izolovano. Može se javiti depresija, pa čak i suicidalne ideje, namere i pokušaji. Zbog toga se žrtve vrlo često nađu u našoj ambulanti – otkriva direktorka bolnice.
Deca su najveće žrtve
Кod nas nema relevantnih statističkih podataka, ali istraživanja vršena u Evropi i svetu kažu da oko 25% žena i 8% muškaraca doživljavaju nasilje u porodici. Ono što predstavlja dodatni problem jeste to što čak 30% dece gleda to nasilje i neretko – uči po modelu.
– Deca su ustvari prave žrtve porodičnog nasilja i ona su u mnogim porodicama kolateralna šteta. To je nešto što ne smemo da dozvolimo, jer će to ponašanje koje deca nauče po modelu od svojih roditelja njih same potom pretvoriti u žrtve ili nasilnike – upozorila je Vesna Stanojević.
Gde je izlaz?
Na pitanje kako izaći iz nasilja i ima li adekvatnog rešenja za taj problem dr Jovanka Petrović kaže:
– Rešenje svakako postoji. Važna je multisektorska saradnja u rešavanju problema, kao i psihoedukacija i destigmatizacija žrtve i porodice u kojoj se nasilje odvija. Кao vidovi pomoći postoje naša struka, psihoterapija, savetovališta za brak i porodicu i timovi koji uspešno rade na suzbijanju porodičnog nasilja. Blagovremeno prijavljivanje nasilja je izuzetno važno. Od velike koristi je razgovor žrtve o problemu sa bliskom osobom. Veoma je korisno i da imamo što više skupova i tribina, da razgovaramo i slušamo o ovoj temi, jer je rešavanje ovog problema svakako deo šireg društvenog procesa.
Anonimne prijave su moguće
Nasilnici vrlo često kontinuirano vrše teror nad svojim žrtvama, jer se one teško odlučuju da ih prijave. Vrlo često i svedoci pred nasiljem zatvaraju oči.
– Moramo da znamo da žene teško progovaraju o nasilju prvenstveno iz straha ili iz stida. One se stide zato što u Srbiji i dalje važi stav da je žena kriva za sve, pa i za probleme u braku ili za muževljevo nezadovoljstvo i agresiju. S druge strane, žene se plaše da će im se nasilnik svetiti ukoliko ga prijave. Iz istog razloga svedoci nasilja ne reaguju. Zato je veoma važno podsetiti javnost da je nasilnika moguće prijaviti i anonimno i da je policija dužna da reaguje i po anonimnoj prijavi – apelovala je Vesna Stanojević.
SOS telefon
U okviru Sigurne kuće Pančevo funkcioniše SOS telefon za žene žrtve nasilja, gde se mogu dobiti informacije i saveti, a i interesovanje za ovu vrstu pomoći je veoma veliko.
Broj telefona je 0800/100-113, a on je dostupan svakog radnog dana od 9 do 19 sati. Pozivi su besplatni i anonimni.
Savetovalište za mlade
Ukoliko ste iz Pančeva i imate između 15-30 godina, psihološka podrška dostupna vam je u okviru Savetovališta za mlade „Moje mesto”.
Na raspolaganju su vam besplatne seanse uživo sa psihologom ili psihijatrom, mogućnost da im postavite pitanje anonimno putem kontakt-forme na našem portalu i radionice na različite teme koje se odnose na mentalno zdravlje mladih.
Projekat realizuje Kancelarija za mlade grada Pančeva u saradnji sa Specijalnom bolnicom u Kovinu, Udruženjem „Psihogeneza”, Pančevačkim omladinskim centrom i Domom omladine. Projekat su podržali Ministarstvo omladine i sporta i Grad Pančevo, a više informacija pronađite OVDE.
Pitanje psihologu možete postaviti OVDE.
