Rođen je na današnji dan, 2. juna 1993. godine u Pančevu, ali odrastao je u Jabuci, gde je završio i osnovnu školu. Iako se u njegovoj porodici niko nije bavio sportom, njega je oduvek zanimalo viteško nadmetanje sa vršnjacima, pogotovo u igri sa loptom.
Kao dečak, oprobao se i u fudbalu i nije loše to išlo… Mladalačka radoznalost i spoznavanje života oko sebe, odvukle su ga i na rukomet, želeo je da se oproba i u ovom sportu. Bila je 2005. godina kada je došao na prvi trening – i od tada, do danas, ostao opčinjen lepljivom loptom.
Pred vama je priča o mladom rukometnom stručnjaku Nikoli Janevskom, odnedavno šefu stručnog štaba Rukometnog kluba Dinamo i ubedljivo najmlađem treneru u srpskoj rukometnoj Superligi.
– Prvi trener u Jabuci bio mi je Jovan Mihajlović. Igrao sam na levom krilu, iako mi je Joca govorio da sam zbog razmišljanja i poimanja rukometne igre mnogo bliži srednjem beku. Ipak, mene je više privlačila pozicija levog krila, valjda i zbog toga što su na tim mestima igrali najatraktivniji igrači sa kojima smo se mi, tadašnji klinci, poistovećivali – priseća se Nikola svojih početaka.
U pančevački Dinamo došao je 2012. godine, kada je klub ispao iz Super A lige. Oformljen je tim sa mladim igračima iz Pančeva i okoline, gde je bilo i iskusnijih momaka koji su činili okosnicu ekipe. Mladi Janevski stasavao je uz trenere Igora Šulovića, Aleksandra Živkovića i Ivana Petkovića…
– Proveo sam u Dinamu četiri sezone, a onda sam u januaru 2016. otišao u Banatski Karlovac, kod trenera Vlade Mihajlovića. Uvideo sam da kao igrač ne mogu baš mnogo da prosperiram, ali želeo sam da ostanem u rukometu. Tako sam se u decembru iste godine vratio u Jabuku, gde sam nastavio da igram, ali preuzeo sam i ekipu kadeta što mi je bio prvi trenerski posao – slaže kockice svog rukometnog puta junak naše priče.
Slobodan Peško, u to vreme prvi operativac Rukometnog kluba Jabuka, ukazao mu je veliko poverenje, pa je Nikola Janevski te 2018, sa svojih 25 godina postao najmlađi trener nekog seniorskog tima u Srbiji.
– Imao sam sreću da kao mlad trener radim sa fenomenalnom grupom odličnih igrača, ali i još boljih ljudi. Igrali smo u trećem rangu, ali Jabuka je bila hit šampionata. U polusezoni smo ostvarili skor od 10 pobeda, uz samo jedan poraz, u Kupu Srbije smo izbacili Jugović iz Kaća, koji je tada predvodio trener Boško Rudić – pokušavajući da prikrije osmeh, prepričava nam Nikola svoje prve velike trenerske uspehe.
Ipak, u svojoj Jabuci je proveo samo tu jednu polusezonu, iznenada i neočekivano došlo je do „kratkog spoja”, ali posle svega nekoliko dana dobio je poziv Dinama da dođe i da počne da radi sa mlađim kategorijama.
– Bio je to baš turbulentan period za mene. Trebalo mi je nešto da me održi u trenerskom poslu, bilo mi je bitno samo da radim, pa sam uzeo one najmlađe dečake, početnike. Već u leto 2019. godine, na poziv Milovana Ćurčije i Radomira Ogrizovića, preuzeo sam i ORK Pančevo. Tu sam spoznao i drugu stranu našeg poziva. Situaciju u klubu je bila baš teška, a onda je pandemija koronavirusa prekinula šampionat. Uporedo sam radio i sa decom u Rukometnoj akademiji Dinamo – ne zaboravlja Nikola nijedan trenutak proveden na parketu.
Zaokret u njegovoj karijeri, kako sam kaže, dogodio se 2020. godine, kada je na poziv Akima Komnenića, tadašnjeg prvog trenera Dinama, došao na mesto njegovog asistenta u stručnom štabu.
– Bio je to moj prvi susret sa visokim, vrhunskim nivoom rukometa. Bio sam potom pomoćnik i Nenadu Kraljevskom i Draganu Markoviću. Uporedo, predvodio sam selekciju Rukometne akademije Dinamo do 16 godina, bili smo vicešampioni Vojvodine, osvojili smo i bronzano odličje u pokrajini – ponosan je mladi strateg na postignuto.
U protekle dve sezone predvodio je i seniorski tim Rukometne akademije Dinamo. U prvom jurišu na tron, plasman u viši rang izostao je samo zbog jednog boda. Zato je ove sezone sve „naplaćeno s kamatom”. Predvođena trenerom Nikolom Janevskim, Rukometna akademija Dinamo je osvojila šampionski pehar i postala član Prve lige „Vojvodina”.
– Veliki uspeh je što smo iz Kupa Srbije izbacili Spartak iz Subotice. Niko nam nije davao ni promil šanse, jer mi smo bili četvrti rang, sa ekipom koju su činili momci od 17, 18 godina, a oni kandidat za plasman u elitu – dodaje Janevski.
Sport ga je naučio da u ovoj profesiji ne postoji minuli rad. Svaki trening, svaka utakmica i svaka nova sezona, jesu nova dokazivanja i početak od nule. U međuvremenu je završio i višu trenersku školu, ima licencu EHF treće kategorije. Odlučan, samouveren, vredan, sa željom da iz dana u dan unapređuje svoje znanje, ali ipak nije ni slutio da će mu se u tako kratkom vremenom periodu ukazati prilika da predvodi i tim u Superligi.
– Posle odlaska Dragana Markovića predvodio sam Dinamo u utakmici za treće mesto, koji smo izgubili od Partizana. Mislio sam da je to to, da će ljudi iz uprave kluba angažovati drugog trenera, pogotovo što sam i načuo da su se pominjala neka imena… Iznenadio sam se, ali i prihvatio ponudu kao veliki izazov i kao priliku za dalji napredak. Smatram da je ovo velika šansa za mene, jer mnogi mladi treneri u Srbiji nemaju tu privilegiju. Možda ovaj moj slučaj bude primer i drugim klubovima u zemlji, da daju šansu mladim trenerima. San mi je ispunjen. Da li sam prerano preuzeo poziciju prvog trenera superligaškog tima, pokazaće vreme. Ali ja verujem u sebe, u stručni štab. Pred nama je vreme mukotrpnog rada i novog dokazivanja. Polako počinje da se sklapa igrački kadar za narednu sezonu, siguran sam da će Dinamo imati kvalitetan tim kao i svih ovih godina unazad. Pripreme ćemo početi 29. jula, a pored mene u stručnom štabu će biti i trener golmana Željko Hornjak, kondicioni trener Vladimir Ilić i fizioterapeut Ivan Distol – odaje utisak Nikola da je već sada spreman za izazove koji njega i njegove saradnike očekuju.
Bez velike podrške porodice nema ni velikog uspeha. Junak naše priče je 2022. godine stao na „ludi kamen” sa suprugom Danicom, u januaru 2023. dobili su ćerku, a u oktobru očekuju još jedno dete.
– Mislim da će biti dečak – dobacuje otac jednoipogodišnje Nikoline.
Otac Goran, majka Jasmina i mlađi brat Ognjen, davali su bezrezervnu podršku Nikoli. Nikada ga nisu terali ni na šta, ništa mu nisu nametali, a dok je igrao za Jabuku bili su redovni na tribinama.
– Bez njih ništa od svega ovoga ne bi bilo. Roditelji su bili uz mene i kada nije bilo uspeha, kada nije bilo novca… Uvek su me savetovali da guram dalje i da teški dani, kada i naiđu nekada u životu, moraju i da prođu. Hvala im na nesebičnoj podršci – s neskrivenim emocijama govori mladi rukometni stručnjak.
Ceo život posvetio je rukometu. I venčani kum Milan Spasić, trenutno je trener ŽRK-a Jabuka. Sebe trenutno vidi samo u ovom sportu. On u svaki trening ulazi sa verom u to što radi, ali i sa verom da će ubediti i ljude oko sebe da veruju u to isto, jer to i jeste put ka uspehu.
– Za sve sve što budemo radili na terenu treba da znamo da smo svi na zajedničkom zadatku i moramo da verujemo u to. Svi zajedno, ceo tim. Složno, kao velika porodica – zna Nikola recept za uspeh.
Rukomet u Srbiji prilično grca poslednjih godina, tu i tamo dogodi se neki „bljesak”, ali…
– Uspeh reprezentacije može da podigne nivo rukometa. Mi imamo dobru generaciju dece 2002 i 2004. godište, to su dečaci koji počeli da treniraju baš kada je naš nacionalni tim osvojio srebro u Beogradu. Reprezentacija je osnova sporta, utakmice se prenose na televiziji, sva pažnja je usmerena na nju. Sada su kod nas masovni sportovi samo ženska odbojka i muški fudbal. Odbojka zbog fantastičnih uspeha reprezentacije, a fudbal kao globalni sport. Takođe, smatram da i na marketinškom planu sve mora da se podigne na viši nivo – jasan je najmlađi trener u rukometnoj Superligi.
Nikola Janevski – pravi čovek na pravom mestu. Čovek koji nikada nije pomislio da odustane. On ima svoju viziju, ima svoje želje, zna svoj put…
Znamo i mi – uspeće! Nikola, srećan rođendan!