– Jaooo, što je lep ovaj petlić vidiii – dovikujem ćerki tinejdžerki na čuvenom Bazaru u Kušadasiju, dok hitam ka izlogu – mogli bismo da ga kupimo babi, ali sigurno je preskup…
Ovo je drugo veče našeg boravka u jednom od najpopularnijih turskih letovališta. Prve večeri nismo nigde išle, jer smo plaćale danak putovanju (autobusom) dugom više od 26 sati. Još u putu vodič nam je pričao o velikoj pijaci u centru grada, gde će nas dočekati fantastični turski trgovci, kojima je cenkanje razlog zbog koga ujutru ustaju iz kreveta.
Počelo je još u autobusu…
– Znam da će vam verovatno biti neprijatno da se cenkate s njima, jer mislite da ćete ih uvrediti. Upravo je suprotno – oni se uvrede ako odmah pristanete na cenu koju su vam rekli. Upotrebite sve svoje moći i igrajte se! Oni su spremni ponekad da vam robu daju i ispod cene koja im se isplati ako im se dopadnete…
Prisećam se tog monologa dok razgledamo nestvarna umetnička dela od keramike, kristala, drveta i stakla u najrazličitijim, oku više nego ugodnim bojama u ukusno uređenom izlogu.
Mislim se usput kako mi i nije do tog cenkanja, nisam baš tip za takve kupovine…
– Joj, a vidi tek ove prelepe činijice. Kakva božanstvena plava boja….
Susret koji i nije baš morao da se desi
– Dobro veče, to su sve ručni radovi – obraća nam se na osrednjem engleskom mladi brkati Turčin.
Išetao je pred svoj dućan čim nas je spazio kako očarano razgledamo izložene predmete.
– Ovo je ameeejzing – kažem ja na isto tako osrednjem engleskom.
– Izvolite unutra, tamo je sve „mor amejzing“ – kaže Turčin.
Ne bismo. ’Ajde. Ali ne bismo. Ma ’ajde, morate da vidite, ovo su umetnička dela, „hendmejd“.
„Ukliz” u paukovu mrežu
Pa hajde dobro, baš da vidimo to njihovo cenkanje, ne moramo ništa da kupimo, samo ćemo malo baciti pogled, eventualno kupiti par magneta ako baš navali i brišemo.
U trenu sam skrojila taj plan.
I uđosmo.
Uđosmo u mrežu paukovu, narode moj lepi!
U veliku lepljivu mrežu opasnog trgovačkog pauka koji vam misli zavrti da ne znate da li ste došli ili ste pošli! Uđosmo moja kćer i ja i moj novčanik i u njemu 100 lira (to vam je oko 10 evra), još dve novčanice od 10 i 5 evra i još par sića po evro i pedeset centi…
Nije mnogo, ali slutite ko je iz te radnje izašao, a šta sve nije izašlo? Eh…
Sve je teklo po (Turčinovom) planu…
Počelo je sa nizom polica sa keramičkim činijicama, činijama i činijetinama. Sve ručni radovi, sve ta hipnotišuća plava boja.
Nigde, ali nigde u celoj radnji nema istaknutih cena.
Ako to još niste nikad doživeli, odmah da znate kakav je osećaj: nema cena, nema kompasa.
Dezorijentisani ste, ne znate gde je skupo, gde jeftino, ne možete da uporedite i procenite koliko bi nešto moglo da košta u odnosu na nešto drugo čemu već znate cenu.
Da ti se zavrti u glavi.
Kreće ringišpil
To je verovatno prvi momenat kad već lagano počinje da na vas deluje taj omamljujući trgovački trik: one plave boje hipnotišu, vi se okrećete oko sebe i tražite cenovni orijentir, a pauk u telu prodavca plete mrežu oko vašeg uma ne prestajući da brblja.
– Baš je lepoo – govorite vi, tek da ne ćutite.
– Lepo, lepo, a imamo ovde i ove magnete, magneti vam sigurno trebaju, koliko vam treba, jedan, dva, tri, pet? Daću vam gud prajs, nećete moći da odbijete. Evo pet komada pet evra, ali pošto imate tako lepu ćerku, za nju jedan gratis, znači za pet evra šest komada, maj frend, dao sam vam najbolji poput, samo danas, sutra je druga cena…
– Pa dobro, trebaju nam magneti, ne baš šest, mislim šta će nam šest, ali stvarno su lepi, evo uzećemo za nas dva i babama po jedan i za sestre… To je dobra cena, mislim nemaš ni u Srbiji za te pare magnet – pričam ja ćerki, dok me ona gleda ne preterano ubeđeno u to što govorim.
Ignorišem.
Kad bi samo moglo bez tog cenkanja
Čekaj, a da se cenkam? Kako to sad ide, uvrediće se čovek ako se ne cenkam.
– Znači šta smo rekli, sedam komada za pet evra?
To je najbolje što mogu, kunem se.
– Ah, maj frend, to je bio udarac u moje srce!
Vidi, vidi, ovaj ne voli da se cenka, još bolje, to smo završili, neće čovek, šta ću.
– Mogle bismo ove sa slikom grada da uzmemo i ove sa turskim okom i jaaaaooo vidi ovaj što je leeeep, papučicaaaa – divim se ja magnetima i mislim kako mi je malo samo šest kad su tako divni i neobični.
– A vidite tek ovaj, to vam je simbol grada, ovaj morate da imate maj frend… – pokazuje nam magnet na kome je u drvetu urađen spomenik sa pticama koji smo baš malopre videle pored mora…
– Jooooj, pa vanderful! I taj isto možemo za ovu cenu da dobijemo?
– Da da, rekao sam vam da ćete dobit popust, a odakle ste?
Ulje na vatru doliva baba „iz Niš“
– Iz Srbije!
– Iz Srbije? O, maj frend, DOĐI UAMO! – kaže nam Turčin na polučistom srpskom.
Mi u delirijumu. Woooow, zna srpski!
– Dođi uamo – kaže i vraća se na engleski – pa ja sam poreklom iz Srbije, moja baba iz Niš i udata za čoveka iz Turske, pa vi ste moje omiljene mušterije, pa daću vam takav popust kakav niste imale, ali samo danas, samo danas! Dođi uamo, ovo samo vama pokazujem – muzej!
Vuče nas ka nekim vratancima u dnu radnje iza kojih su uske stepenice.
Kuku majko, gde nas ovaj vodi?
Po zidovima uskog prolaza naređani su tanjiri od keramike ukrašeni najrazličitijim bojama i šarama. Kontam da je gore neka galerija.
– Lepo, lepo, dođi uamo – govori Turčin penjući se dok mi nesigurno klackamo za njim.
A gore – isto što i dole. Gomila drangulija, još činija, činijica i činijetina, figurica i ukrasa u bojama koje se oko nas vrte kao da smo zalutale u kaleidoskop.
A on nastupa kao da nam otkriva najčuveniju tajnu NASA-e, u najmanju ruku.
Nekako ti stvori i osećaj da si poseban što to vidiš. Samo zato što si iz Srbije. I nacionalni ponos se budi, nema šta.
A onda smo se malo gledali u mraku
Već polako gubim moć govora. Šokirana sam što sam sa detetom na spratu neke radnje na kome nikad nisam planirala da budem. Kako se bre ovo desilo?
Ali nemam vremena da razmišljam, brka ne prestaje da priča ni na sekund.
– Ovo je sve hendmejd, izaberi koju ćeš činiju, veliku, malu, srednju? Ili ćeš ove pločice, ovo ti je umetničko delo, gud prajs, diskaunt, napraviću ti ponudu, uzmeš ove činije i ove pločice, a vidi tek pločice, ovo još nisi videla, svetle u mraku – kaže i GASI SVETLO!
Stvarno svetle u mraku. Ali to sad apsolutno nije bitno. Mi stojimo u mrklom mraku na spratu neke radnje u tri lepa Kušadasija s nekim malim brkatim koji nam ispira pamet brbljajući i meni sad već ozbiljno nije dobro.
Pali svetlo. Hvala nebesima.
– Baš je lepo – mucam.
– Lepo, lepo, koju ćeš? Ovu, ovu? Vidi, ova je baš lepa, ova je najlepša…
– Pa ne znam, nismo sad ponele dovoljno para…
– A koliko para imate?
– Pa… imamo… treba nešto još da kupimo… doći ćemo mi sutra…
– A ne sutra, sutra nema diskaunt, sad ću vam dati diskaunt, napraviću vam paket, one magnete i činiju i pločicu koja svetli u mraku, koju ćete? Da ugasim opet svetlo da možete da odlučite?
– NE! Ne, ne, ne, ne, its okej, its okej – vičemo preneraženo obe u glas.
Odustao je, dobro je.
Džaba nam batrganje, tonemo u živo blato
– Znate šta, hajde sutra ćemo mi doći, videle smo, lepo je, malo samo da razmislimo…
– Maj frend, sutra sve mnogo skuplje, nego evo petlić, gledale ste petlića, tu vam je skrivena tajna kutija, vidite otvara se, ovo unutra nije cena, nego kod, to su vam na njemu kristali kao što ima Swarovski, znate kao Swarovski, Swarovski je skup, imamo velikog i malog, kojeg ćete, koji vam se sviđa?
– Pa… hm… evo… ovaj, a pošto je?
– Ma ne brinite za pošto je, daću vam gud prajs, napravićemo paket, uzmete dole šest činijica i magnete i ovog petlića kao Swarovski i biće gut prajs…
– Ne, ne, mene zanima petlić pošto je.
Bože zašto pitam pošto je petlić, mami ne treba petlić i je l’ rekao Swarovski ili KAO Swarovski i zašto više ne umukne i ne pusti nas da jednostavno uzmemo one magnete i odemo i kud sam i gledala ovog glupog petla…
Realna cena, fabrička cena, popust, paket, obrni okreni – mnogo
– Kojeg ćete velikog ili malog, velikog ili malog, ovog ili ovog, vidite otvara se, Swarovski, gud prajs, diskaunt, paket, koji ovaj ili ovaj?
– Pa…ovaj – pokazujem na malog, valjda je jeftiniji, a i odbiću posle, šta će mi glupi petlić koji se otvara.
– Pošto je?
– Petlić je kao Swarovski, pazi realna cena, prvo ću ti reći realnu cenu, a onda ćemo posle da pričamo o popustima, ovako lep petlić ručni rad košta 35 evra…
– Auuuu!
– A-a-a-ali, pazi rekao sam prvo realna cena, a sad moja cena samo za vas maj frend, jer vidim da si ti gud madr, imaš ćerku, samo za tebe i samo danas… (dramska pauza)… 25 evra.
– Auuuu, nou, nou, tu mač!
– Ee, ali pazi nije to kraj, ima još diskaunt, napravićemo paket, petlić i magneti i koju ćeš činiju maj frend, ovu veliku, ovu drugu veću? Maj frend, keramika je naš brend, ne možeš da odeš kući iz Turske bez predmeta od keramike…
Neće li mi valjda i činiju uvaliti?!
– Pa ovaj… možda ovu ovde malecku, ne treba mi činija, ali kao suvenir.
– Ovu ovde, aha idemo dole, imamo tamo set od 12 ovih malih činija, napravićemo paket…
– Ne, ne, ne 12, jednu samo!
– Dobro onda ćemo napraviti paket od šest, to nećeš moći da odbiješ.
– Ne, ne, ne trebaju mi činije, sori, samo petlića smo htele, ali on je preskup i ne možemo, idemo mi, sutra ćemo sigurno doći…
– Ne, ne, madam, sutra će biti 50 evra…
– Dobro, neka bude…
– Maj frend, slušaj sad ovo, ovo ne smeš da propustiš, samo jednom ću ovo reći, daću ti ga po fabričkoj ceni, a vidi ručni rad, kao Swarovski, samo za tebe jer si iz Srbije, moja baba, svadba, Niš, sutra nema – samo za tebe, fabrička cena – 10 evra.
Ne mogu više.
Hoću samo ovo da prestane i da nas pusti da idemo. Uzeću glupog petla za 10 evra, mama će se oduševiti, stvarno je lep i dole ću one magnete i idemo.
Doziva me glas razuma
– Mama, a da dođemo sutra, da razmislimo – daje mi dete moralnu podršku dok pokušava da me spreči u pravljenju gluposti.
Ignorišem.
Kao hipnotisana, luda, glupa i tupa u isto vreme.
Pružam mu odmah 10 evra da završimo što pre i siđemo.
Uzima i kreće dole, a mi za njim. Napokoooon, izlazna vrata su sve bliže, samo još magnete da platimo i bežimo što dalje.
Bože, kupila sam petlića, igračku koja staje u šaku, za deset evra. Ovo nikom ne smem da kažem. Ovo ni sebi ne želim da pričam.
Smejte mi se, i ja bih mi se smejala na vašem mestu
Sad sam već na ivici da postanem neljubazna, jer mi se ne sviđaju rođeni postupci i guši me ova radnja i vidim da sam omađijana i znam da neće valjati ako još ostanemo, ali čovek se toliko trudi i sav je fin i baš mu je stalo i baba u Nišu…
On naravno sve vreme priča.
– E maj frend sad da ti pokažem onaj set od šest činijica.
Kuku majko moja mila i svi sveti, pomagajte, ovaj će me dokrajčiti.
– Ne bih ipak, dosta je za danas, moramo još nešto da kupimo.
– Ali madam turska keramika, a vidi ovaj ratluk turski ne možeš da odeš iz turske da ne poneseš ratluk, vidi ovo imamo sa čokoladom, sa bademima, sa pistaćima, sa smokvama, kajsijama, imamo razne, koji ćeš? Vidi jedna kutija košta 3 evra, ali ja ću ti dati popust ako uzmeš tri kutije i činije i nećeš moći da odbiješ.
Gubim vazduh.
Sad stvarno ne mogu više.
Samo one magnete da platim i gotovo, trčimo napolje ako treba. Neće mu vredeti ni divlje konje da šalje po nas!
Imam ja stav, majke mi!
– Ne, ne, drugi put… Da platimo magnete i sutra ćemo doći.
– Sutra nema popust.
– Dobro.
– Ahmeeet! – doziva dedicu koji se maje ispred radnje – dođi da zapakuješ.
Stiže deka i kreće da pakuje magnete u pucketavu foliju. Ja pružam 5 evra. Počinje da pakuje i činije.
Brka ga zaustavlja.
– Eeeej ne ne ne, ne i činije za pet evra.
Hm. Pomišljam na milisekund da sam možda i mogla da ih dobijem za te pare, čim je dedica nonšalantno pošao da ih upakuje… Ali ta misao nema vremena da se odomaći u mojoj glavi i reanimira mi inteligenciju koja je kolabirala još u onom mraku na spratu.
Jer brka ima novi performans.
Dohvatio je one tri kutije ratluka i činije.
– Maj frend samo danas tri kutije ratluka i činije – vidi sad ovo.
Uzima digitron.
– Sad ću ti otkucati realne cene, a onda diskaunt. Pazi sad: kutija ratluka 3 evra, tri kutije, tri puta tri devet, plus činije, keramika, ručni rad 20 evra, to je 29, odmah ti spustim na 25, jer si iz Srbije, baba, Niš, from maj hart i sad popust, pazi popust: sve ovo tri kutije ratluka i šest činija samo 10 evra, samo danas sutra nema.
– Ne, ne mogu…
– Madam, nemoj tako, čekaj, evo pokloniću ti još nešto, koje ti je boje kuhinja?
– Hm, plave.
– Ahaaa, plave.
Kopa, kopa i izvlači plavi – podmetač za šerpe.
– Maj frend, tri kutije ratluka, činije i ovaj poklon samo za tebe from d botom of maj hart, ne možeš da obiješ svog prijatelja, od srca ti poklanjam jer volim Srbiju – deset evra. Evo daću ti i moju vizitkartu ove radnje, kad dođeš u Niš da me zoveš ne da nešto kupiš nego da popijemo kafu kao prijatelji. Evo i to ti poklanjam.
Brate šta mi poklanjaš vizitkartu radnje u Turskoj da te zovem kad budem u Nišu. Ne mogu ja ovo, moram napolje, mozak će mi eksplodirati…
Sad me osudite, zaslužila sam!
– Deset evra, 100 lira jel može?
– Može.
– Evo.
Evo ti, pauče, puštaj me samo napolje, dušu si mi pojeo!
– Evo poklanjam ti i ovu plastičnu kesu, u nju ću sve da spakujem.
Baš ti hvala, brat moj, neka si mi poklonio i kesu i vizitkartu i hvala nebesima kad ne ponesoh više para! Šta će mi činijice i petao i podmetač za šerpu, majko moja, kako ću sebi na oči kad izađem odavde…
– Gledaj, nemam više para, sve si mi uzeo…
Širim novčanik, unutra zvecka samo par onih sitnih evra i centi, a on ni pet, ni šest nego:
– A šta ti je ovo?!
– Ma ništa interesantno, par sitnih evra.
– A dobro.
Gasi se. Napokon. Napokoooon!
– Maj frend, tenk ju from d botom of maj hart.
– Ti si veoma dobar u svom poslu.
– Ja studiram, biću zubar, imam 19 godina.
– O najs, najs, mnogo hvala, bilo mi je drago, ćao ćao…
Nek’ te nosi voz koji te don’o…
– Baj, baj, from d botom of maj hart, ti nisi mušterija, ti si maj frend…
Izlazimo.
Duboooooko udišem.
Perifernim vidom hvatam izraz njegovog lica. Ugašen osmeh, smrknut pogled pauka, stoji i vreba novu mušteriju. Kao da malopre nisam bila „maj frend, from d botom of maj hart“, kao da se nikad nismo ni sreli.
Kao da kompletan sadržaj mog novčanika nije u njegovoj kasi.
Koračam izbezumljeno.
Kad tinejdžerka objasni
– Je li, koliko sam mu ono dala, 5 evra i sto lira, je l’ tako? Pa nije mnogo za sve ove stvari…
– Pet evra, sto lira i još deset evra…
– Kukuuu, ajoooj, znači 25 evra sam potrošila? Pa ’ajde nije tako strašno, samo nisam planirala sad da kupujem suvenire, tek juče smo došle… Ali brateee kupila sam plave činijice toliko male da u njima mogu samo špenadle da se drže (samo ko bi držao špenadle u šest činija?), petla koji se otvara (još nisam shvatila poentu tog otvaranja), podmetač za šerpe, šest magneta i tri kutije ratluka. Dobro, obradovaće se rodbina… A i pazi, dobro smo prošle, taj ratluk je sigurno skup, velike su kutije, tome će se svi obradovati, ma dobro smo prošle… Jel misliš da sam pogrešila?
– Pa…
– Misliš? Pa svako bi tako, pa onaj čovek te omađija, samo priča, ne zaklapa, šta sam drugo mogla?
– Pa možda da budeš malo grublja, malo neljubaznija, da se ne smeješ nego lepo da mu odbrusiš ne treba i doviđenja. Previše si popustljiva i nasmejana i on je to primetio i eto ti.
– Pa šta ću kad je i on ljubazan. Ti ne bi tako?
– Ne! Ja bih bila gruba, rekla bih ne i gotovo. Ako bi nastavio da navaljuje, naljutila bih se i otišla.
– Hm.
Teško meni, dete od 13 godina me uči ponašanju.
I što je najcrnje – u pravu je.
Sad to znam. Znala sam i pre ulaska u ono osinje gnezdo.
Ali tamo!
Tamo ima nešto u vazduhu garant. Ili te hipnotišu. Pamet ti popiju. Nešto ima, nisu tu čista posla… Pauci! Ne treba njih u oči gledati. Ni u one plave turske oči što vise posvuda. Ne treba im se ni približavati. Neka magija je to…
Još samo da zanjačem
Hodam, zemlju ne dodirujem, izgubljena sam i osećam se namagarčeno i pokušavam nekako da se utešim i da ispeglam ovaj osećaj srama.
Ma samo taj ratluk se isplati, ima i pistaće i kajsije i smokve… kao hrabrim se.
Utom prolazimo pored neke slične suvenirnice, u izlogu ISTI onaj ratluk.
– Stani! Evo sad ćemo da vidimo pošto je ratluk, videćeš da smo dobro prošle.
Nismo ni morale da ulazimo.
Na ratluku stoji papir sa džinovskim natpisom.
Turski speijalitet, 8 KUTIJA SAMO 5 EVRA.
OSAM kutija!
A onaj reče jedna kutija 3 evra, daće mi popust, tri kutije i činije za deset evra.
I podmetač za šerpu.
Osam kutija za pet evra! Osam mi se Pandorinih kutija otvorilo!
Šta se i čudim, pa to je ratluk, jeftini ratluk. Kako sam i poverovala da kutija može da košta tri evra, aaaa!
Sad sam prišla izlogu u Turskoj,
sad sam progovorila s nekim turskim trgovcem,
sad su me zeznuli i nikad više.
Kunem se.
Ne bih ni na taj bazar više kročila do kraja letovanja, ali setih se da nisam slikala skoro ništa, a odlučila sam u međuvremenu da vam ispričam ovu pričicu da mi se malo nasmejete i da ponešto i naučite na mojoj gluposti.
Zatrebaće vam ako planirate da putujete u Tursku.
Ili da postanete trgovac.
Ili stručnjak za marketing i prodaju.
Epilog i POKLON samo danas, samo za tebe, maj frend!
Vratile smo se sutradan na mesto zločina.
Ali pare nismo nosile. Jok bre!
Gorušica mi krenula svaki put kad sam ugledala radnju sa osam kutija za pet evra. Uhhh.
A da vas podmitim da me ne osuđujete baš previše, evo bonus video.
Posle posete paukovoj radnji, dok smo šetale i dolazile k sebi, naišle smo na grupu Srba u jednom od kafića. U toku je bio happy hour (dva pića po ceni jednog tokom sat vremena), a neki od njih su bosi zaigrali kolo.
Nisam ni znala šta će se desiti kad sam uključila kameru da ih snimim, ali uspela sam da zabeležim kako to izgleda kad Turci odluče da i sami zaigraju srpsko kolo. Jedno je sigurno, ne ide im tako dobro kao trgovina, ali će vas bar pošteno nasmejati.
Dizajn autora Dragana
Živi mi bili i javljam vam se sa novim zgodama sa putovanja, čim ih bude, a biće ih, u to sigurno ni vi sad ne sumnjate…
