KOKIN DNEVNIK IZ TOKIJA: Oblačenje koje traje tri sata, trka po tajfunu, ples u kimonu i još mnogo dokaza da su Japanci NEVEROVATNI!

LJUDMILA MEDAN
Foto: privatna arhiva

Pančevka Ljudmila Medan, poznata i pod nadimkom Koka, koja je uz Sebastijana Higla, Anju Crevar i Branku Marić, jedna od četvoro Pančevaca koji predstavljaju Srbiju na Olimpijskim igrama u Tokiju, šalje nam drugi nastavak svog dnevnika iz Japana.

U njemu ćete saznati koliko su Japanci dobri organizatori i kako izgleda oblačenje od tri sata, tokom kojeg vam jedan volonter donosi šešir,

drugi ogledalo da vidite kako vam taj šešir stoji,

treći košulju,

četvrti pantalone…

Pročitaćete i kako je protekla ženska trka biciklima po tajfunu dok je lila topla kiša kao iz tuša, a udari vetra su dostizali i 50 kilometara na sat.

Otkrićete i kako je jedan brod zaustavio početak muške trke u tratlonu, zbog čega su Japanci zamalo izvršili kolektivni harakiri.

Nasmejaćete se kad saznate da su na Olimpijadi angažovani čak i glumci koji simuliraju trku da bi svi učesnici, sudije, mediji i osoblje na vreme uvežbali svoje uloge.

Oduševiće vas priča o akterima na ovoj najvećoj svetskoj sportskoj manifestaciji koji na kraju dana plešu u kimonima sa svojim domaćinima i uče o igrama koje su Japanci igrali kao deca…

Nema sumnje da će se mnogi od vas, čitajući redove koji slede, s pravom prisetiti čuvenog Japanca iz „Tesne kože“.

 

Prvi deo dnevnika možete pogledati OVDE, a evo i nastavka Ljudmiline priče.

Utorak, 27. jul, 20.30, Tokio (13.30 sati u Srbiji)

Ovako je počeo današnji dan:

 

Alarm zvoni u jedan sat nakon ponoći i prvi sastanak imamo tačno u 2 sata ujutru. Sastanak se održava ovde u glavnoj kuli „Šinagava“ hotela, gde smo mi triatlonci smešteni u takozvanom bubble sistemu (bubble – mehur, prev.nov.).

To je sistem osmišljen u cilju zaštite od širenja pandemije koronvairusa.

Ovde je sada pola devet uveče. U sistemu bubble nije nam dozvoljeno da se krećemo van ovog hotela, niti je dozvoljena socijalizacija u okviru samog hotela.

Ovo sam ja upravo sada.

Kada dođete sa terena, ne preostaje vam ništa drugo nego da se u svojoj sobi srušite u krevet i da probate da kontaktirate svoje bližnje i da iskontrolišete i ispoštujete posao koji radite kod kuće u svojoj državi.

Onda odspavate nekoliko sati pre nego što na red dođu nove obaveze.

Unikatni japanski sistem

Najjači utisak od dolaska u Tokio do danas na mene je svakako ostavila organizacija. Ceo taj japanski sistem i način na koji su oni odlučili da isporuče svetu ovako veliki internacionalni događaj su apsolutno zadivljujući!

Vi ovde imate nadzor, pratnju i pomoć bukvalno na svakom koraku. Još niste podigli glavu i započeli kretanje kroz svoj novi dan, a već vas je neko na izlazu iz sobe sačekao da vam pomogne i da vas usmeri na vašu sledeću lokaciju.

No, pre nego što izađete ujutru iz sobe, prva stvar koju morate uraditi jeste testiranje. U primljene PVC bočice sakuplja se vaša pljuvačka. Bočice imaju svoje bar kodove. Uz ceo taj testing kit, imate aplikaciju u koju unosite vašu jutarnju telesnu temperaturu i bar kod bočice u kojoj se nalazi uzeta tečnost.

teting kit
Dnevni set za testiranje

Kada izađete iz sobe, prvo predajete svoj uzorak. Ovde su svi toliko ljubazni i na sve vas podsećaju. Ne postoji način da nešto propustite ili zaboravite.

Odmah na hodniku, stoji osoba koja vas, uz širok osmeh i ljubazni naklon, upućuje ka liftu kojim ćete se sa 38. sprata spustiti dole u restoran.

Taj restoran je, naravno, organizovan samo za učesnike Olimpijskih igara na način koji isključivo poštuje kovid restrikciju.

ljudmila medan
Doručak

Još jedna stvar kojoj se pridaje ogroman značaj je security, to jest sigurnost.

Svuda se krećete isključivo sa svojom akreditacijom. Organizatori strogo vode računa o tome da se ne mešaju internacionalne federacije.

Na primer, u ovom hotelu se nalazi i svetsko plivanje i svetsko veslanje i tu je mnogo ljudi koje mi godinama poznajemo i sa kojima se obično, na drugim takmičenjima, družimo u hotelskom restoranu ili u holu.

Ovde to nije dozvoljeno.

Na podu postoje markeri u različitim bojama i vi, hodajući kroz objekat, pratite isključivo putanju one boje koja je namenjena za vašu internacionalnu federaciju.

 

Oblačenje koje se pamti

Sve to prati neverovatan broj volontera, ali neverovatan.

Ono što je na mene takođe ostavilo jak utisak nakon sletanja aviona u Tokio, to je odlazak po naše radne uniforme.

Čitav jedan poseban objekat predviđen je za isporuku opreme i uniformi koje ćete nositi tokom boravka u sistemu Olimpijskih igara.

I ovde vas, od samog ulaska u objekat, markeri u određenim bojama navode na pravi put. Međutim, vi te markere ne stižete ni da vidite zbog toga što vas jedna dugačka linija volontera sa osmehom na licima smešta na markirano polje gde ćete sačekati red za prijem.

Tada vam najpre dodaju da probate različite veličine šešira.

Zatim vam donose ogledalo da pogledate da li ste zadovoljni kako vam odabrani šešir stoji.

Sledi košulja, pa pantalone i tako redom.

Tokom tih nekoliko sati (mislim da je oko tri sata trajalo oblačenje), prolazili smo kroz lavirint organizatora u određenim sobama.

Oko vas su sve vreme ljudi koji samo čekaju da prijavite da nešto nije u redu s određenim komadom garderobe koja predstavlja vaš olimpijski dres-kod, pa da polete da vam promene meru, veličinu ili model.

To je zaista zapanjujuće iskustvo!

Upoznavanje sa mestom događaja je ono što je obeležilo prve dane po dolasku u Tokio.

To upoznavanje podrazumeva svakodnevni ranojutarnji odlazak specijalnim autobusima na naš „event place venue“ ili „field od play“, kako ovde zovemo mesto održavanja događaja ili borilište.

Upoznajemo sa organizacijom čitavog događaja, sa međunarodnim timom, lokanim organizatorom, medijima, ali i sa sistemom kretanja po objektima: od objekta organizatora, gde preuzimamo određene radne alate, do medijskih objekata i samog mesta gde ćemo raditi u toku trke.

 

Puno je tu dogovora, puno upoznavanja sa hijerarhijom i naređenjima koja pratite kako biste bili tačni u perfektno osmišljenom lancu japanskog sistema, gde iza jedne odluke stoji bar 20-30 ljudi.

Prvog dana takmičenja na programu je bio muški olimpijski triatlon.

Taj dan obeležilo je mnogo problema sa broadcasterima – medijskim kućama koje prenose program Olimpijade.

Da bih vam dočarala šta se desilo, moram vam reći da inače svaki od sportova, svaka internacionalna federacija kao što je, na primer, svetski triatlon, svetski tenis ili svetsko plivanje, ima u toku godine, odnosno tokom svog normalnog rada, komunikaciju sa određenim medijima.

To su uvek mediji koji jako dobro poznaju vaš sport i vrlo često su sastavljeni od ljudi koji su se i sami bavili tim sportom.

Oni se dobro kreću kroz samu organizaciju događaja koji prate, tako da neke velike greške u sistemu njihovog rada potpuno izostaju.

Kao što možete da pretpostavite, ovde nije tako.

olimpijada
Foto: Pixabay

Igre su u velikom delu ekonomska i politička manifestacija, pa broadcasteri nisu ljudi iz vašeg sporta, to jest fanatici koji su upoznati sa tokom događaja. Ovde sportske događaje prate ljudi koji su iz nekih ekonomskih ili političkih interesa dobili posao i doveli svoje ekipe.

Takav izbor medija ovde je ovde napravio čitav haos na startu muške trke triatlona.

Naime, naše takmičenje počinje skokom u vodu sa ogromnog pontona, gde se u ovom slučaju nalazio 51 muški takmičar. Mediji su u segmentu plivanja situirani na pontonu sa leve i desne strane. Uz to imamo helihopter i imamo kameru smeštenu na ogromnom liftu, izdignutu na desetine metara u visinu.

Uz sve to, u vodi su na brodovima smešteni timovi raznih medija.

Ono što se desilo na startu muške trke jeste da je ogroman, zapravo najveći brod glavnog broadcastera stao bukvalno ispred pontona i blokirao start jednom delu takmičara koji je trebalo da skoče u vodu!

Znači ljudi su pokazali apsolutno nepoznavanje sporta koji je trebalo da prate.

Niti se čula startna truba, niti su takmičari mogli fizički da startuju zbog smetnje koju su imali od strane medija-broda. Naše japanske kolege su juče tokom celog dana i uveče na brifinzima bile u stanju totalne agonije!

Imala sam utisak da će izvršiti kolektivni harakiri objašnjavajući šta se desilo i preuzimajući potpunu krivicu na sebe, iako zaista u ovom slučaju nisu bili nimalo krivi.

Ali eto, uz sav trud da organizacija bude besprekorna, stvari poput ovih ponekad je nemoguće izbeći.

Pobedili i tajfun

Danas smo imali žensku trku i naš najveći strah bio je od tajfuna koji se trenutno nalazi u ovoj regiji. Osećaj je bukvalno kao kada stanete pod neki ogroman tuš. Kiša je vrlo topla, ali jačina vetra dostiže i 50 km na sat.

Živim u Pančevu, znam šta je jak vetar, na biciklu sam doživela udare od 30 km/h. Kada toliko duva, ne može ni da se stoji, a kamoli da se vozi bicikl.

U takvim slučajevima sva infrastruktura na određenom području leti i nemoguće je realizovati trku.

Zato je ovaj naš dan, koji je sad već na izmaku, počeo sa konstantnim brifinzima, konstantnim probama i pripremama za ono što nas čeka u ženskoj trci.

Ovako izgleda dolazak na mesto trke po mraku:

 

Na sreću, prošli smo dobro.

Devojke su imale dosta padova sa bicikala, ali to je deo sporta i srećni smo što Igre idu dalje.

I ovo postoji!

Pogledajte, molim vas, na ovom snimku kako Japanci imaju konstruisane sprave, uređaje koji sakupljaju vodu sa tepiha na kojima se učesnici takmiče.

 

Oni rolaju ove valjke, sakupljaju vodu i tankuju je van sistema trke. Neverovatno!

Šta su sve moji zadaci?

Bajk provera je moja prva radna pozicija.

Druga pozicija je zona izmene ili takozvana tranzicija.

 

Ja se na takmičenju takođe nalazim u takozvanom penalty box-u, mestu za kaznu, gde se služi kazna ako ste napravili grešku u sistemu takmičenja.

Ona se najčešće odnosi na ostavljanje opreme u tranziciji. U tom slučaju vam se tokom trke dodeljuje 15 kaznenih sekundi i tada ste potpuno zaustavljeni.

 

Pored penalty box-a nalazi se i zona za trenere, gde oni mogu da pozovu takmičara da dođe na mesto služenja kazne. U ovom slučaju su ogromni monitori tačno kod penalty box-a. Tu se vide vremena i pozicija trke.

Danas je bio nešto manji broj trenera prisutan tako da sam napravila nekoliko kratkih video zapisa na ovom mestu. Svi smo se trudili da ostanemo vedrog duha i dobro raspoloženi, bez obzira na kišu koja je natapala ceo ovaj dan.

 

Poslastica tek stiže

Ono što je važno za ceo svetski triatlon jeste svakako takmičenje mešovitih štafeta, koje će se održati 31. jula.

Triatlon je poznat kao individualni sport, ali u korak sa savremenim tendencijama i zahtevima Olimpijskih igara, triatlon je od ove godine na ovoj manifestaciji prisutan sa još jednom disciplinom, a to su upravo mešovite štafete.

Mešovita štafeta se sastoji od dva ženska i dva muška takmičara jedne nacionalne federacije. Žene startuju prve, radi se ceo mali triatlon: pliva se, vozi se bicikl i trči se. Zatim se predaje štafeta i u sistemu od 4 takmičara, najbrža nacionalna federacija osvaja trofej.

Do trke mešovitih štafeta imamo još dva čitava dana.

Tokom tog perioda takođe nas očekuju odlasci na triatlon borilište, gde ćemo konstantno, iznova i iznova uvežbavati svoje uloge na mestu trke i uigravati se sa lokalnim organizatorom, sa internacionalnom federacijom i sa medijima.

Ovde se održavaju neprekidne probe i simulacije onoga što će se desiti u momentu trke.

Ono što je kod Japanaca potpuno blesavo, a to ovde pričaju ljudi koji rade od početka na Olimpijskim igrama kada je triatlon u pitanju – mi imamo live actors – prave, pravcate glumce koji simuliraju sve moguće ishode koji bi se mogli desiti na pravoj trci.

To znači da, dok su probe u toku, mi ne zamišljamo takmičare na stazi, nego gledamo prave ljude koji konstantno plivaju, voze, trče i ispunjavaju sve zadatke: od toga kako se ulazi u cilj do toga da imaju nesreću na plivanju ili na biciklu.

Na taj način različite ekipe prisutne u sistemu Olimpijade mogu da treniraju i uvežbavaju svoje zadatke koji ih čekaju na sam dan trke.

Posle napornog dana – igranka

Japan
Foto: Pixabay

Svaki radni dan, koliko god težak bio, završava se sa organizovanim entertainmentom, razonodom. Dešavanja su uvek usmerena na upoznavanje tradicije domaćina.

Japanci su neverovatni, ali neverovatni!

Dakle, na kraju napornog dana, vi oblačite kimono i stavljate masku na lice. Japanci onda sa vama plešu i puštaju vam tradicionalnu muziku. Pokazuju vam igre kojih su se igrali kao deca i stvarno je sve to potpuno magično.

Mi se u autobus za povratak u naš bubble ukrcavamo opijeni od količine događaja, od komunikacije koju smo vodili na engleskom, francuskom ili ruskom, ali i potpuno rasterećeni.

Oduševljeni smo što smo se svi, bez obzira na to šta se sve tog dana desilo, ponovo potpuno prijateljski sastavili u radnoj prostoriji, igrajući u kimonu i slušajući japanske tradicionalne pesme i gledajući njihove plesove.

I za kraj, posebno lep utisak: bila sam na ceremoniji dodele medalja.

Kažu drugi da je to zasluženo, ali ja se stvarno osećam privilegovano što sam juče imala priliku da izbliza pratim prelepi olimpijski protokol. Atmosfera tamo je zaista neopisiva.

Uspela sam čak da pritisnem audio button na svom telefonu i da makar načinim tonski zapis i da tako zauvek zabeležim taj momenat dodele medalja.

Upravo taj trenutak je smisao dolaska na Olimpijske igre: da najbolji i najspretniji takmičar izađe i bude priznat od strane čitave zemaljske kugle.

Deluje kao najlepši san kad ste deo takve ceremonije.

 

Copyright © 2021 zdravopancevo.rs. All Rights Reserved/Sva prava zaštićena. U slučaju preuzimanja, prethodno pogledajte Uslove korišćenja.
Podeli:

2 komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *