Pančevo takvog sportskog stručnjaka odavno nije imalo. Verovao je u sebe, čak i onda kada su mnogi posumnjali da će uspeti. „Zagrizao” je život i taj trenerski hleb sa sedam kora, hrabro se upustio u neizvesnost koju donosi svaka naredna utakmica i – uspeo je!
Ovo je priča o jednom sjajnom Pančevcu, o momku koji je načinio prava čuda u afričkom i azijskom odbojkaškom svetu i koji će biti jedini Srbin selektor na predstojećem Svetskom prvenstvu za žene u Poljskoj i Holandiji. I to kao selektor ženske odbojkaške reprezentacije Kazahstana.
Darko Dobreskov je rođen 29. septembra 1983. godine, a igrom preko mreže „zarazio” ga je otac Dragan koji je u to vreme bio trener Odbojkaškog kluba „Dinamo”. Tamo je Darko i počeo da trenira sa svojih deset, jedanaest godina.
– Ja sam celu igračku karijeru proveo u „Dinamu”. Prošao sam kroz školu odbojke, a onda sam bio član odlične generacije koja je u pionirskoj konkurenciji bila vicešampion Vojvodine, a u kadetskoj i juniorskoj konkurenciji i najbolja u pokrajini. Tada su igrali: Miloš Gavrilović, Bojan Poznić, Danijel Stevanović, Miroslav Virijević, Srđan Radić, Marko Terzić i drugi talentovani momci. Igrao sam na poziciji tehničara, a igračku karijeru sam okončao 2005. godine. Odigrao sam jedan meč u Prvoj B ligi, pobedili smo Niš sa trenerom Vladimirom Jovančićem Flojdom i okačio sam patike o klin. Shvatio sam da ne mogu više da napredujem kao igrač, pa sam se polako okretao trenerskom pozivu. Nekako je to bio prirodan put. Već tada sam vodio mlađe kategorije u „Dinamu”, a znanje sam upijao i od trenera Nineta Markovića i Saleta Vladisavljeva koji su vodili prvi tim – priseća se Darko svojih početaka u odbojkaškom svetu.
Trenerski poziv bio je pravi izbor
Da ima dara za sportskog učitelja, pokazalo se veoma brzo. Predvodio je generaciju momaka rođenih 1991. godine u kojoj su među ostalima bili i Miloš i Uroš Milić i Stefan Vladisavljev. Bili su kadetski prvaci Vojvodine 2006. godine, a sticajem okolnosti, sa svoje 23 godine, Darko je kratko bio i trener prvog tima „Dinama” u Prvoj ligi, kada je klub jedva opstao, igrajući sa tri kadeta u prvoj postavi.
– Bili su to počeci u trenerskom poslu. U stručni štab starčevačkog „Borca” ušao sam 2008. godine, sa Vojom Pavlovićem, kada je prvi trener bio Dragan Kobiljski. Igrali smo u Superligi, nesrećno smo ispali, trebao nam je jedan bod iz duela sa „Partizanom”, ali… U to vreme sam počeo i da se bavim odbojkaškom statistikom. Vratio sam se kratko u „Dinamo”, a već 2010. godine postao sam statističar odbojkaške reprezentacije Makedonije. Nismo uspeli da se kvalifikujemo za Evropsko prvenstvo u Ostravi, ali tada sam počeo da shvatam taj „veliki” odbojkaški svet – premotava Darko kadrove sećanja.
Sportska odiseja
I onda počinje prava sportska odiseja i „otkrivanje” afričkog i azijskog kontinenta. Usledio je odlazak u Tunis, u klub „Sfaks” gde je junak naše priče bio statističar, ali i pomoćni trener u ekipi koju je kao šef stručnog štaba predvodio Joško Milekoski. Uporedo je počeo da radi i sa reprezentacijom ove zemlje, sa selektorom Fatihom Mkauerom (Fathi Mkaouer) gde je od 2011. do 2016. godine bio jedini stranac u izabranoj selekciji ove afričke države.
Fantastične rezultate postizao je Tunis u to vreme… Dva puta je bio drugi, jednom treći na Prvenstvu Afrike, osvojio je srebro na Mediteranskim igrama u Turskoj, bio je pobednik kvalifikacija za Olimpijske igre koje su održane u Kamerunu, kada je Tunis izborio plasman na najveću svetsku sportsku smotru u Londonu 2012. godine, učestvovao je na Svetskom prvenstvu u Poljskoj, na Svetskom kupu u Japanu, igrao je čak četiri puta u Svetskoj ligi, a 2013. godine Tunis je bio prvak arapskih zemalja na šampionatu koji je održan u Bahreinu.
I sve to sa našim čovekom na klupi. Sa Darkom Dobreskovim.
– Predvodio sam juniorsku selekciju Tunisa, kao i reprezentaciju do 23 godine i sa obe ekipe smo bili šampioni Afrike. U međuvremenu, radio sam i u Turskoj, u klubu Sportoto, bili smo četvrti u njihovoj Superligi. U sezoni 2013/2014. osvojili smo i Balkanski kup, a prvi trener je i tada bio Joško Milekoski. Lepe uspomene me vežu i za klub „Crvena zvezda” iz Tunisa. Tu sam bio od 2014. do 2016. godine. Šef stručnog štaba je bio Holanđanin Hari Bruking, koji je svojevremeno igrao i sa čuvenim Blanžeom. Bili smo vicešampioni Tunisa, osvojili smo nacionalni kup, bili treći u Africi, šampioni arapskog prvenstva… – prepričava svoje prebogato životno, ali i odbojkaško iskustvo naš mladi sagovornik.
Ispunjen san
Darko je bio učesnik Olimpijskih igara kao član stručnog štaba selekcije Tunisa, ispunio je tako san svakog sportiste, a najdražu medalju osvojio je na Mediteranskim igrama u Turskoj 2013. godine.
– Tunis je tada napravio veliko iznenađenje. Stigli smo do finala, igrali smo jako lepo, baš sam bio ponosan i na sebe i na celu ekipu. Izgubili smo od Italije s 3:2 u finalu, ali to srebrno odličje mi baš jako drago – dodaje Dobreskov.
Iako je odbojkaški zanat izučavao od mnogih trenera tokom svoje bogate karijere, Darko izdvaja dva imena.
– Od Joške Milekoskog sam najviše naučio o samom trenažnom procesu, ali u radu sa Tunižaninom Fatihom Mkauerom shvatio sam odnos sa ljudima, organizaciju kluba, kako funkcioniše grupa. Obe stvari su jako bitne u ovom našem poslu – ne zaboravlja da istakne šampion Azije.
Sa muške na žensku odbojku
Usledio je potom nagli preokret u karijeri, pa je Darko sa muške prešao na žensku odbojku. Radio je u klubu „CFC”, u ženskoj reprezentaciji Tunisa, a potom je, zajedno sa Sinišom Reljićem imao još jednu epizodu u klupskoj odbojci Superlige Turske.
U međuvremenu je završio neophodne kurseve za trenera na Tajlandu, dobio je licencu…
– Odlučio sam da vratim malo u Srbiju, pa sam u sezoni 2017/2018 bio u „Železničaru” iz Lajkovca, sa Cecom Ilić i Vladimirom Živkovićem. Tada smo osvojili Balkanski kup i Kup Srbije, a onda sam na predlog Radovana Gačića preuzeo finski klub „Vampula”. Bilo je to moje prvo iskustvo na mestu prvog trenera. Ideja je bila da za tri godine od mog imenovanja za šefa stručnog štaba, „Vampula” postane šampion Finske. Prve godine smo igrali u Čelendž kupu, naredne u CEV kupu, a onda je pandemija koronavirusa prekinula ceo projekat. Tada su u mom timu igrale i tri naše devojke, Aleksandra Cvetičanin, Nina Jakić i Aleksandra Petrović. Bilo je nekih pregovora da pređem u Švajcarsku, u čuveni „Volero” iz Ciriha, da se priključim Ceci Ilić, ali nešto se izjalovilo. Preko mog prijatelja, Ukrajinca Aleksa Kosticina, stigao je poziv da idem u Kazahstan. Prihvatio sam ponudu i preuzeo „Huaniš” iz Petropavlovska. I nisam pogrešio. Bila je to nezaboravna godina – sa osmehom na licu priča junak naše priče.
Priča dostojna filma
Cilj je bio da se klub stabilizuje, jer kazahstanska ženska odbojka napreduje velikom brzinom. Ulaže se mnogo novca, a dva kluba imaju milionske budžete. Naravno da se Darko nije uplašio, jer on je rođeni pobednik.
– Uh, bilo je baš mnogo teško. Imali smo situaciju da od četrnaest utakmica moramo da dobijemo trinaest kako bismo ispunili cilj. Bili smo treći u kupu, malo smo se istrošili od teškog ritma utakmica, ali uspeli smo da zaigramo u Ligi šampiona Azije. I tu smo ostvarili fenomenalan uspeh. Igrali smo finale protiv „Altaja” u fantastičnoj atmosferi, pred više od 6.000 ljudi, za naš mali klub je samo učešće u finalu bilo veličanstveni trijumf. Ali tu nije bio kraj. Poveo je „Altaj” s 1:0, dobivši prvi set sa 26:24, vodio je i sa 2:0, a onda je usledio veliki preokret. Treći set smo dobili sa 30:28, četvrti sa 27:25, a u taj-breku smo počistili velikog rivala. Peti smo dobili sa 15:6 i tako postali prvaci Azije! Bilo je to u aprilu ove godine, kada je klub osvojio svoju prvu titulu u istoriji. Sada nam predstoji učešće na Svetskom klupskom prvenstvu, u decembru, u Brazilu, a posle tog velikog uspeha stigao mi je poziv da preuzmem i žensku odbojkašku reprezentaciju Kazahstana. Sa radom na mestu selektora ove zemlje počeo sam 16. juna, a uskoro nas očekuje Azijski kup na Filipinima, a potom i učešće na Svetskom prvenstvu u Poljskoj i Holandiji. Startujemo protiv Amerikanki, a u Lođu ćemo odmeriti snage sa Srbijom. Dogodine učestvujemo na Prvenstvu Azije, a čekaju i nas i kvalifikacije za odlazak na Olimpijske igre u Parizu – sa ponosom govori naš sagovornik o pređenom putu, ali i iskušenjima koja ga očekuju.
Stigao i Filip Vlajić
Od skoro, Darko je u stručnom štabu svog kluba u Kazahstanu dobio još jednog kolegu. I to sugrađanina. To je još jedan pokazatelj kakav je i kao čovek junak naše priče…
Na mesto kondicionog trenera došao je istaknuti sportski radnik u Pančevu, predsednik kluba dizača tegova Dinamo, Filip Vlajić.
Podrška porodice
Da bi opstao i uspeo u sve surovijem sportskom svetu, kada se greške gotovo ne opraštaju, neophodno je imati podršku porodice.
– Zaista je tako. Ne bih uspeo da nisam imao razumevanja od supruge Vasilije pre svega. Sinovi Lazar i Vasilije su moji najvatreniji navijači, tata Dragan je glavni savetnik, a mama Milanka je uvek tu da podrži svog sina – s osmehom kaže Darko.
Darko Dobreskov – odbojkaški globtroter. Odbojkaški car Afrike i Azije. Momak koji govori tri jezika, engleski, francuski i ruski, učesnik Olimpijskih igara, trofejni strateg koji ne misli da stane. I ne treba!
Srećno, majstore!
