U svetu rukometa, gde se talenat često susreće sa izazovima, a upornost sa preprekama, priče o onima koji su istrajali i ostvarili svoj san ostaju kao trajni podstrek mlađim generacijama. Jedan od takvih ljudi je Aleksandar Blagojević, rukometaš koji je svojom posvećenošću, radom i karakterom osvojio srca navijača i poštovanje kolega širom Evrope.
Na magični teren dimenzija 40×20 metara stao je sa devet godina, u svom rodnom Kragujevcu, a eto, na njemu i oko njega ostao je pune četiri i po decenije.
U rukometu je postigao gotovo sve: sa juniorskom reprezentacijom Jugoslavije bio je prvak sveta 1991. godine u Atini, osvajač je bronzanog odličja na Evropskom šampionatu u Španiji, dva puta klupski prvak sveta, dva puta osvajač kupa evropskih kupova, osvojio je devet titula u četiri različite države, dres naše reprezentacije oblačio je preko sto puta, nosilac je nacionalnog priznanja… Obišao je celu planetu, bio je na svim kontinentima i govori čak pet jezika: španski, portugalski, grčki, engleski i nemački.
Rođen je baš na Svetog Vasilija velikog, 14. januara 1971. godine, i možda ima nešto i u tim brojkama…
Ostvario je zavidnu karijeru i kao rukovodilac. U Partizanu je na mestu direktora proveo punih petnaest godina, stvorio je mnoge reprezentativce Srbije, a sada isti posao radi i u pančevačkom Dinamu.
– Rukomet sam zavoleo uz ćaleta, jer je i on bio ozbiljan sportski radnik i trener. U početku sam paralelno trenirao košarku i rukomet, a onda sam se kao dvanaestogodišnjak ipak opredelio sa lepljivu loptu – počeo je priču sportski direktor „žuto-crnih“.
Već sa petnaest godina postao je pionirski reprezentativac Jugoslavije, sa šesnaest se obreo u beogradskom Partizanu u kome je ostavio neizbrisiv trag: kao igrač i funkcioner „crno-belih“ osvojio je neverovatnih 18 trofeja!
U dresu Partizana igrao je sedam sezona, a onda je usledila i sjajna internacionalna karijera: Španija, Portugal, Grčka. Dvanaest godina je proveo „preko“, a onda je došlo vreme da se patike okače o klin.
– Posle igračke karijere nisam uopšte imao ambiciju da se bavim rukometom. Sa kumom sam otvorio firmu, imao sam skroz druge planove, ali onda je ćale počeo da me „turira“: „Rukomet ti je sve dao, moraš da vratiš tom sportu bar delić!”. Opirao sam se, znao sam šta me čeka, ali pristao sam. Veroljub Stevanović je u to vreme bio gradonačelnik Kragujevca, a istovremeno je bio i ćaletov veliki prijatelj. On me je pozvao da dođem u Radnički i da od njega napravimo pravi klub. Uspeli smo, za svega tri sezone smo iz četvrte lige stigli do elite, a Radnički je i danas stabilan superligaš – priča naš sagovornik ponosan na ono što je uradio u svom rodnom gradu, ali i na to što je prihvatio savet svog sada pokojnog oca, istaknutog rukometnog radnika Dragoslava Duje Blagojevića.
I tako je počela priča o Aleksandru Blagojeviću, čoveku koji i te kako zna svoj posao i kako se vodi i organizuje jedan sportski kolektiv. Ubrzo je usledio poziv od Velje Marjanovića koji nije mogao da odbije i – postao je direktor Partizana.
– Došao sam 2007. godine, a prvi igrač koga sam doveo u Partizan, i to iz Crvene zvezde, bio je upravo Stojan Radanović, sa kojim danas u tandemu predvodim Dinamo. Odmah je dobio kapitensku traku, oko njega smo zidali ceo tim. Osvojili smo tada sve domaće trofeje, dva puta smo igrali u Ligi šampoiona, stigli smo i do polufinala Evro kupa. Dve sezone je dres Partizana nosio i Bane Radanović, takođe nekadašnji igrač Dinama, tako da sam oduvek nekako bio vezan za Pančevo i Pančevce. Mada me je ćale i kao klinca dovodio u halu na Strelište, da gledamo boks, koji je uz rukomet bio sinonim za grad na Tamišu – premotava film sećanja naš sagovornik.
Aleksandar Blagojević je do 2012. godine bio i član Upravnog odbora Rukometnog saveza Srbije zadužen za muški rukomet, a sa ovom pozicijom se oprostio kada je naša reprezentacija osvojila srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Beogradu.
U Partizanu je proveo sedamnaest sezona, a posebno je ponosan na 2012. godinu kada su „crno-beli“ osvojili triplu krunu, igrali u Ligi šampiona i u svojim redovima imali osam reprezentativaca…
– Došlo je do zasićenja, posle sedamnaest godina, 2024. dao sam otkaz u Partizanu. Mislio sam da se malo odmorim, ali posle dva dana pozvao me je upravo Stojan i rekao: „Dođi u Pančevo, da pravimo ozbiljnu priču sa Dinamom“. I eto, tu sam – sa osmehom priča Sale i nastavlja:
– Dinamo je i tada bio u vrhu srpskog rukometa, ali sa starijim igračima, povratnicima iz inostranstva. Stojan je želeo nešto drugačije, da „utegnemo“ mlade, da sa njima počnemo da radimo totalno drugačije. I sada, s ponosom mogu da kažem da je Dinamo prošle sezone imao ubedljivo najmlađu i najperspektivniju ekipu u Superligi. Imamo izuzetno dobre uslove za rad, ja imam punu podršku svih u klubu, slobodu odlučivanja oko sportske politike, a svi zajedno smo okrenuti tom projektu: stvaranju igrača. Isto tako veliku pažnju posvećujemo i trenerima sa ovih prostora. Eto, Nikola Janevski je bio najmlađi trener u srpskoj eliti. Prošao je sve mlađe slekcije u klubu, zna situaciju, a zna i rukomet. Svi naši treneri su iz Pančeva i okoline, rade na sebi, klub im omogućuje doškolovanje kome je potrebno, ali namera je da imamo trenere iz svojih redova. Dinamo sada ima oko 120 dečaka u svim mlađim selekcijama, plus klince u školi rukometa. Ozbiljni su to planovi, ali znamo čemu težimo i „guramo“ napred. Cilj je jasan, hoćemo da od Dinama kao velikog brenda Pančeva napravimo još veći brend – priča direktor „žuto-crnih“ o poslu koji očekuje njega i njegove saradnike.
Aleksandar Blagojević je dokaz da se kroz trud, učenje i upornost mogu savladati svi izazovi. Nije se oslanjao samo na prirodni talenat, uvek je bio spreman da uloži dodatni rad, da se prilagodi, da prihvati odgovornosti i da bude timski igrač.
Za svakog mladog rukometaša, Blagojevićev put je primer kako ljubav prema sportu može izgraditi ne samo sportistu, već i osobu spremnu za životne izazove van terena. Upornost, profesionalizam i želja za stalnim napretkom vrednosti su koje ga i danas izdvajaju od proseka.
– Rukomet je specifičan sport, za prave muškarce. Kad dečak odradi svoj prvi trening, ili nikada više ne kroči na teren ili zauvek ostaje u rukometu. Naš sport se u odnosu na druge, najviše promenio u poslednjih dvadesetak godina. Postao je mnogo brži, a najviše smo stagnirali jer nismo pratili promene na svetskom nivou. Treneri su ostajali u prošlom vremenu. Sada je sve drugačije. Evo, Dinamo ima i do 67 napada na jednoj utakmici. Sada mnogo brzo igramo, a tako i treba. Mi nismo finansijski zahtevan klub, ovo je projekat koji se realizuje u narednih pet, šest godina. Igramo pravi rukomet, momci imaju priliku da se razviju u prave igrače, a mi smo tu da im poboljšavamo uslove – naglašava Blagojević.
Dinamo sada ima tri A reprezentativca, četiri juniorska, tri kadetska i pet pionirskih reprezentativaca Srbije. I tu nije kraj…
– Čabrilo je bio najbolji grač Superlige prošle sezone, Perović najefikasniji strelac. Svako radi najbolje što može u svom domenu i tako jedino može da funkcioniše. U upravi Dinama su bivši rukometaši, pomažu mnogo, razumeju šta radimo i hoćemo. Imamo odlične uslove za trening, svoju teretanu, svi igrači žive u istoj zgradi, jedu na istom mestu. Atmosfera u klubu i odnos prema njima zadržavaju ih u Pančevu. Ne žele da idu nigde, jer znaju da će najbolje da napreduju u Dinamu. Mi smo tu da im pružimo sve, samo ne možemo da treniramo umesto njih – gađa pravo u centar Aleksandar Blagojević.
Nova energija donela je i novu sliku pančevačkog sporta. Dinamo je ponovo klub koji okuplja sve više pančevačkih dečaka, a roditelji veruju da njihovi mališani neće biti zaboravljeni, već da će dobiti šansu i u prvom timu, naravno ako je zasluže.
– Kao profesor fizičkog vaspitanja, mogu da kažem da je rukomet idealan sport za razvoj dečaka. Aktivni su svi mišići, ruke, noge, grudi, ima mnogo skokova, trčanja, ali pored svega toga: rukomet je i škola života. Sa rukometom dečak izrasta u pravog muškarca – poentira čovek koji je sa rukometom proputovao celu planetu i koji ovaj sport drži u malom prstu.
Aleksandar Blagojević je definitivno jedna od onih ličnosti koje su ostavile neizbrisiv trag u srpskom rukometu. Njegov put govori o snazi duha, posvećenosti i veri u sebe. U vremenu kada mladima često nedostaje uzora, on je pravi primer kako se radom i zalaganjem mogu ostvariti snovi, na terenu i van njega.
Neka njegova životna i sportska priča bude podstrek svima koji sanjaju rukometnu karijeru, ali i poruka da se uspeh gradi korak po korak, bez obzira na prepreke.
