Već decenijama unazad mesto nadomak Pančeva, širom sveta poznato i po neolitskoj kulturi, prepoznavalo se i po igri preko mreže. Odbojkaški klub Borac, iako mu trenutno ne cvetaju ruže, jeste sportski brend grada na obali Tamiša, pa i celog južnog Banata.
Ipak, u vreme u koje se vraćamo ovom pričom, odbojkaška groznica je harala Starčevom, a imun na nju nije ostao ni naš glavni junak.
On je svojim trudom, bespoštednim davanjem i zalaganjem na terenu, ostavio neizbrisiv trag u bogatoj istoriji starčevačkog kluba. On je svakako jedan od najboljih i najistaknutijih Borčevih „boraca“ za sva vremena. On je – Marko Simijonović, čovek čije se ime vezuje za najsvetlije trenutke Odbojkaškog kluba Borac, ali i mnogih drugih.
Marko je rođen 5. decembra 1979. godine, ceo svoj život provodi u Starčevu, a odbojkom je počeo da se bavi kao jedanaestogodišnji učenik tamošnje Osnovne škole „Vuk Stefanović Karadžić“.
– Sećam se, bili smo peti razred, kada je nastavnik fizičkog Rade Stamenković prvu petoricu po visini odabrao da treniraju odbojku. Baš u to vreme Borac je počeo da stvara pionirske selekcije, a mi smo prve korake učili od sada pokojnog Živana Angelina Dike – priseća se Marko svojih početaka.
Popularnost igre preko mreže u Starčevu rasla je vrtoglavom brzinom. Na treninzima Borca bilo je preko 100 dečaka, a generaciju koja je igrala za drugi tim starčevačkog kluba, pored junaka naše priče činili su i: Zoran Manić, Zoran Kovačević, Pera i Neša Keljević, Dobrivoje Aksić, Milan Gaćeša, Dragan Petrović, Saša Vuković i drugi.
– Kada smo napunili 16 godina, nas nekoliko je priključeno Dinamu, gde smo odigrali jednu sezonu kod trenera Dragana Dobreskova i sticali neophodno iskustvo. Vratio sam se potom u Borac i postao član prvog tima. Tada je Borac krenuo ka visinama, a u isto vreme je uzlaznom putanjom krenula i moja karijera. Istina, uglavnom sam sedeo na klupi, jer su tada prvotimci bili Goran Rakočević, Vlada Kovačević, Srđan Bošković, Ranko Ilinčić, Darko Tomić… Ekipu je predvodio trener Dragoljub Stojanović Dadi. U nezaboravnom sećanju mi je ostala i 1996. godina, kada smo bili deo ekipe koja je načinila istorijski uspeh i postala član Prve B lige, na turniru u Skorenovcu. Bilo je tu još mladih igrača kao što su Boban Jančikin, Dule Radomirović, Ratko Tanev, Marko Jokić. Svi smo povremeno ulazili u igru i osetili smo draž velikih utakmica – sa emocijama i setom u glasu prepričava junak naše priče najsvetlije trenutke bogate istorije Odbojkaškog kluba Borac.
Tim je potom kao trener preuzeo Dragan Tadić. Prvi tehničar u ekipi bio je Srđan Bošković, ali Marko je strpljivo čekao svoju šansu…
– Posle nezaboravnih baraž mečeva sa Smederevom, kada je Borac prvi put u istoriji postao član najjačeg odbojkaškog ranga u zemlji, usledilo je nadmetanje sa najboljima. Velika je to stvar bila u to vreme. Klub iz malog mesta plasirao se u elitu, sve je dignuto na mnogo viši nivo, imali smo treninge po dva puta dnevno, a utakmice smo počeli da igramo u Hali sportova na Strelištu. Sve je to nama igračima u to vreme mnogo značilo. U toj prvoj superligaškoj sezoni nagovestio sam da mogu da igram na visokom nivou, iako sam doživeo i veliki peh. U polufinalu kupa, u Novom Sadu, povredio sam palac na ruci, vitalni deo za svakog tehničara. Ipak, kraj te sezone bio je izuzetno dobar za Borac. Pobedom u Budvi, posle gubitka prva dva seta, kolo pre kraja, obezbedili smo opstanak. Ta utakmica je nešto posebno za mene. Gubili smo sa 2:0 u setovima i 16:12 u trećem. Činilo se da će Budva lako da nas dobije, a onda me je trener Tadić ubacio u igru. Možda sam uneo neku dobru energiju u ekipu, imao sam dva as-servisa, preokrenuli smo. U petom setu bilo je 15:7 za Borac – sa ponosom prepričava čovek koji se proslavio sa brojem 3 na dresu, a koji je izabrao zbog Zorana Dimkovića, nekadašnjeg igrača i trenera Borca koji mu je bio idol na početku karijere.
Usledila je sezona 1998/99. Borac se pojačao, ali i liga je bila izuzetno jaka. Ivan Miljković u Partizanu, Andrija Gerić i Vasa Mijić u Vojvodini, Bojan Janjić u Crvenoj zvezdi, a svima će ostati u sećanju 24. mart 1999. godine.
Borac je te večeri na Strelištu igrao protiv Partizana. U toku utakmice, stakla na pančevačkom „hramu sporta“ zlokobno su se zatresla, gledaoci su počeli da napuštaju dvoranu: počelo je bombardovanje Srbije!
– Zbog prekida šampionata usledilo je proširenje lige, ali nažalost, Borac je elitu napustio već 2000. godine. Otišli su mnogi igrači. Uglavnom su ostali samo igrači iz Starčeva, ali i Igor Jović i Bojan Marinković. Trenersku poziciju preuzeo je Goran Rakočević Raka, Vlada Kovačević je bio i direktor kluba, ali i libero u ekipi, a igrali su i Ratko Tanev, Bojan Marinković, Igor Jović, Toplica Popović, Voja Pavlović, Dragan Đorđević i Dragan Petrović Gagoja. Za mene je to bila najteža, ali i najlepša sezona. Klub bez sredstava, ali ujedinjeni, sa velikom željom, uspeli smo da se vratimo u elitu, a odlučujuće su bile pobede nad Klekom i Ribnicom iz Kraljeva. Igrao sam celu sezonu, nismo imali drugog dizača – ponosno priča naš sagovornik o važnoj godini u istoriji starčevačkog odbojkaškog kluba.
Borac se polako stabilizovao, ponovo je stajao na svojim nogama, ali ostao je bez Marka Simijonovića.
– Učestvovao sam na „Mašinijadi“, usledio je slučajni poziv i… postao sam član Ribnice iz Kraljeva. Želeo sam da se oprobam u nekoj drugoj sredini, da vidim gde sam. Ribnica je tada igrala u Prvoj B ligi, ali sa ekipom i ambicijama da se prošeta kroz drugi rang takmičenja i vrati u društvo najboljih. Tako je bilo. Bez poraza smo ušli u elitu, a na početku superligaške sezone bili smo pravi hit šampionata. U prva četiri kola imali smo tri pobede. Startovali smo teškim porazom od Budve, a onda smo dobili Borac u Pančevu, pa je u našoj „kutiji šibica“ u Kraljevu pao Bambi Mladi radnik iz Požarevca koji je u svojim redovima imao 11 internacionalaca, a onda smo savladali i Partizan sa brojnim reprezentativcima… Te sezone smo lagano, bez stresova, ostali u Superligi, što i jeste bio cilj kraljevačkog kluba sa bogatom odbojkaškom tradicijom. Možda su mi te dve godine provedene u Kraljevu bile i najlepši period karijere. Kraljevo je predivan grad, ustalio sam se kao prvi dizač, a imao sam i sjajne saigrače kao što su Tomislav Popović, Dragan Đorđević,, Ivan Todorović, Mirko Ristović, Vladan Aleksić… – premotava Marko kadrove svojih sećanja.
Boravak u gradu na Ibru, otvorio mu je nove odbojkaške puteve. Došlo je vreme i za odlazak van granica zemlje. Osetio je da je stasao, da može. I nije pogrešio. Prihvatao je nove izazove i – uspeo je.
– Posle boravka u Kraljevu otišao sam na probu u Rabotnički iz Skoplja i ostao. Pregovori oko mog angažmana bili su teški i naporni, Makedonci su morali Ribnici da plate obeštećenje za moj prelazak, ali sam ipak potpisao ugovor. Mislim da sam tada, po prvi put u karijeri, video šta je to ozbiljan, ozbiljan klub. Trener Rabotničkog bio je čuveni Joško Milenkoviski, sigurno najbolji trener sa kojim sam ikada radio. I danas se redovno čujemo. Postali smo šampioni Makedonije, osvojili smo i kup, a glavni rival bila nam je Strumica koji je predvodio reprezentativac Nikola Gjorgijev. Učestvovali smo i na TOP TEMS kupu u Brčkom, ali nismo se plasirali na finalni turnir u Budvi, jer je od nas bio bolji grčki Olimpijakos, za koji su tada igrali prvi tehničar grčke reprezentacije, ali i čuveni Argentinac Markus Milinković. Skoplje je za mene druga kuća. Stekao sam drugove za ceo život, sa nekima sam se okumio, viđamo se i dalje, bar jednom godišnje – sa neskrivenim ushićenjem priča Marko Simijonović o svom boravku u glavnom gradu Makedonije.
A onda je usledio novi preokret. Baš u trenutku dok je Rabotnički putovao autobusom u Tiranu, na revijalni meč protiv prvaka Albanije, Marku je zazovnio telefon. Sa druge strane „žice“ bio je naš proslavljeni trener Jovica Cvetković. Stigao mu je poziv da se pridruži Jocinom timu u Teheranu.
– Sada su pregovori bili još teži. Obeštećenje Rabotničkom trebalo je da ja sam platim, ali rešio sam da odem. U nepoznato. Nisam znao ni kako roditeljima da saopštim tu odluku. Ipak, u Iranu me je dočekala kolonija naših. Tada su tamo igrali i Boba Kovač, Dragan Đorđević Gile, Dragan Bonić… U mom klubu su bili Joca Cvetković i Ivan Krgović. Sa Ivanom sam bio i cimer i to mi je umnogome olakšalo boravak u toj zemlji. Bilo je to sjajno iskustvo. Tada sam prvi put igrao pred 6.000 ljudi. Tresle su mi se i ruke i noge! Od 14 ekipa u ligi, zauzeli smo peto mesto – prepričava svoju životnu priču naš junak.
Nije sve išlo glatko, jer to tako u životu valjda mora… Red uspona, red padova… Marko je povredio meniskus, usledila je operacija kolena, ali na sreću, sve se dobro završilo.
Ipak, bilo je teško kao rekonvalescentu da pronađe novi klub. Onda se ponovo desilo čudo. Stigao je poziv od istinske odbojkaške legende naše zemlje, od nekadašnjeg kapitena reprezentacije, nažalost, pokojnog Dejana Brđovića, da dođe u Kragujevac.
– Iznenadio me je Brđin poziv, priznajem, ali prihvatio sam i nisam pogrešio. Bila je to moja najbolja sezona. Radnički je bio prvi na polusezoni u Superligi, a Dejan Brđović je kao trener ukomponovao sjajnu ekipu. Igrali su Nikola Gjorgijev, Mirko Ristović, Slobodan Kovač, Miloš Gavrilović Gici, Marko Maksimović… Dobijali smo redom Vojvodinu, Crvenu zvezdu, Ribnicu, Partizan… Boba Kovač je igrao fenomenalno. Kao najiskusniji u timu ulivao nam je samopouzdanje, leteo je po terenu, nije dozvoljavao da lopta padne na parket. Ipak, pamtim tada i svoj najteži poraz u karijeri. U finalu kupa protiv Vojvodine u Novom Sadu. Vodili smo 2:1 u setovima, a izgubili smo sa 3:2. Tako je propuštena prilika za moju prvu titulu u srpskoj odbojci. Igrali smo i u polufinalu plej-ofa, ali povreda pokojnog Aleksandra Gigovića nas je omela da se plasiramo u finale. Tu se i završila moja epizoda u Kragujevcu – sa setom u glasu priča Marko.
Otišao je potom na probu u Rumuniju, ali pregovori nisu uspeli… Dok je čekao novi angažman u Iranu, jednog dana ga je pozvao Boža Kojić, alfa i omega starčevačke odbojke i tvorac Odbojkaškog kluba Borac.
– Nisam mogao da odbijem. Vratio sam se kući. Došao sam da vratimo Borac u elitu. Ekipu je predvodio trener Voja Pavlović, a igrali su Darko Tomić, Bojan Poznić, Vladimir Knežević, Nenad Kovačević, Davor Milošević… Uspeli smo. Borac se ekspresno vratio u superligaško društvo i ponovo postao popularan klub u Pančevu. U to vreme, Šandor Ambruš je prepoznao kvalitet autentičnog lokalnog kluba koji je igrao na najvišem nivou, pa je „Petrohemija“ postala generalni sponzor Borca. Ipak, ta superligaška sezona nije tekla baš kako treba. Pobedili smo samo Vojvodinu u Pančevu, u plej-autu smo bili mnogo bolji, ali nismo uspeli. Zbog samo jednog seta protiv Partizana koji nam je nedostajao, ispali smo iz Superlige. Klub je ostao bez sponzora, firma „Progres“ iz Starčeva jedina je bila uz nas, pa sve što je Borac mogao u narednom periodu bilo je da ostane stabilan B-ligaš. Tada sam se i ja zaposlio u „Petrohemiji“, gde i danas radim i sve više počeo da razmišljam da je vreme za kraj karijere – dodaje Simijonović.
Na sreću igre preko mreže, nije okačio patike o klin. Igrao je još malo. I to sa mnogo uspeha.
– U januaru 2010. godine prihvatio sam poziv Rabotničkog da dođem i odigran plej-of i da pokušamo da vratimo klub na nekadašnje staze uspeha. Joško Milenkovski je sastavio tim koji je za dva meseca, sa pretposlednjeg mesta, osvojio i prvenstvo i kup Makedonije. Taj čovek je neverovatan trener i strateg. Profesor odbojke, trener mnogih klubova, sada i selektor Makedonije. Takvo savršenstvo u radu nikada nisam video. Ali onda je odbojka pala u drugi plan. U maju 2010. sam se oženio, dobio sina Vuka, a 2014. i ćerku Iskru. Ipak, 2015. Borac je imao problem da sastavi tim, pa sam bio i trener i prvi tehničar. Igrali smo u Prvoj ligi, lošije smo počeli, ali smo u drugom delu prvenstva imali 7 pobeda i samo 2 poraza i ostali smo u ligi. To je bio moj definitivni oproštaj od odbojke – završava priču o svojoj karijeri naš sagovornik.
Tako priča odbojkaš Marko, sin Mirjane i Miloša Simijonovića, velikog bokserskog šampiona. Čuvenog „teškaša“, reprezentativca Jugoslavije i osvajača „Zlatne rukavice“ i „Beogradskog pobednika“, najvećih turnira u to vreme.
– Ćale je dolazio na svaku moju utakmicu, ali se nikada nije mešao. Najviše mi je davao savete u vezi sa ishranom. Imponovalo mi je ono što sam video u isečcima iz novina koje je on sakupljao o svojoj karijeri. Hteo sam potom i ja to da imam i uspeo sam. Mnogo smo različiti, tata je bio u pojedinačnom, a ja u kolektivnom sportu, ali imamo i sličnosti. On je u to vreme bio dečak iz malog Starčeva koji je pobeđivao velika imena jugoslovenskog boksa, a ja, kao dečak iz Starčeva pobeđivao sam sa svojim saigračima odbojkaške velikane kao što su Vojvodina, Crvena zvezda i ostali. Isto ću raditi i ja kada su moja deca, Vuk i Iskra u pitanju. Treniraju odbojku, ali savete ću im davati samo kod kuće. Imam ogromno poverenje u njihove trenere i mislim da je Borac na zdravim nogama kada su mlađe kategorije u pitanju – poentira naš sagovornik.
Marko Simijonović, odgovoran, vredan i talentovan. Čovek koji je svaki nedostatak nadoknađivao velikim radom, trudom i energijom. Nikada se nije krio iza drugih. Hteo je da bude vođa, lider. I postao je upravo to, a njegova sportska priča sigurno će inspirisati neke nove klince da požele da, ma kojim se sportom bavili, budu baš poput njega. Možda ih baš ovaj „isečak iz novina” podstakne na to.
