Zamislite ovo: gimnazijalka iz Pančeva jednog leta, devedesetih, nemajući šta pametnije da radi, ode s drugovima na takmičenje u Beograd. Sport: triatlon. A ona za pravila triatlona nikad čula. Trenirala je plivanje i za to je bila spremna. Rekli su joj da se tu vozi i bicikl i da se nešto malo i trči. Brat nije hteo da joj pozajmi bajs, ali je uskočio drugar.
Tek na trci saznala je da će, nakon što ispliva 1.500 metara, bicikl voziti 40 kilometara, a da će nakon toga trčati još deset. Ne minuta – kilometara, takođe.
Kako li je prošla sirota Pančevka koja nije pojma imala na kakvo takmičenje se zaputila? Verovali ili ne – bila je prva. Kaže, plivanje joj je dalo ogromnu prednost i presudilo.
I tako se u domaćem, ali i svetskom sportu rodila Ljudmila Medan Koka.
Ovo je priča o njenom putu od studija na DIF-u do statusa osobe koja se u srpskom triatlonu pita za apsolutno sve. I naravno do njenog ovogodišnjeg odlaska na Olimpijadu u Tokiju, odakle nam se nekoliko puta javila pišući zanimljiv dnevnik o dešavanjima koja nismo mogli da vidimo na malim ekranima.
Ako ste ih propustili, ovo su nastavci broj JEDAN, DVA, TRI i ČETIRI.
Ljudmila se u međuvremenu vratila iz Japana u Pančevo, a kako nam je ostala dužna priču o poslednjim danima u Tokiju, o takmičenju u mešovitim štafetama i povratku kući, razgovor smo nastavili baš na mestu gde je Koka u Japanu stala sa pisanjem.
Igre bez granica, ali zamalo
Kao što je Ljudmila već pisala u svom dnevniku, mešovite štafete su sada po prvi put u istoriji održane na Olimpijskim igrama.
– Štafetu čine četiri takmičara u jednom timu, dve žene i dva muškarca. Oni se smenjuju i svako od njih radi mali triatlon. Startuje žensko, pa muško, pa žensko, pa muško. Ako oni ne dišu zajedno kao tim, ne mogu da pobede. Prostora za prekršaje ima jako mnogo i količina nervnih slomova koji ti ljudi proživljavaju u toku jedne trke je prosto neverovatna – opisuje Koka ovu novu vrstu nadmetanja koje ne može da vam ne zaliči na čuvene „Igre bez granica“.
Ipak, ovo je daleko ozbiljnija priča.
– Štafete od individualaca prave jedno društvenopovezano biće koje radi za dobrobit celog tima. I to je prekretnica. Meni je to od prošle godine glavna tema razvojnih programa. Štafete nam daju sjajnu priliku da decu u triatlonu naučimo da rade zajedno i da se dogovaraju.
Kao što je Koka pisala u dnevniku, održavanje mešovitih štafeta u Tokiju ozbiljno je ugrozila pojava ešerihije u vodi. No, zahvaljujući sjajno organizovanim Japancima koji za sve imaju rešenje, ovaj problem saniran je za svega šest sati i – spektakl je mogao da počne.
Jeste li čuli priču o braći Braunli? Pazite, rasplakaće vas!
– Trka je do samog kraja bila potpuno neizvesna, sa mnogo promena u plasmanu. Britanci su na kraju odneli zlato. U britanskoj štafeti nastupio je Džonatan Braunli. Alister i Džonatan Braunli su čuvena braća triatlonci, o kojima je čak napisana i knjiga. Oni su odrasli na farmi, a u 17 kilometara udaljenu školu svakodnevno su putovali na biciklima. Kao klinci su ostajali u školi na svim sportskim aktivnostima posle časova, jer im je bilo prenaporno da odlaze kući, pa da se nakon nekoliko sati ponovo vraćaju. Ovaj mlađi pričao je da je, prilikom povratka kući, večito zaostajao za bratom i pronalazio ga kako ga čeka spavajući u kanalu kraj bicikla – počinje naša sagovornica priču o ovoj neobičnoj braći.
Nesvakidašnji „treninzi“ braću su lansirali u sam vrh svetskog triatlona. Posebno starijeg.
Ovo su prve Olimpijske igre na kojima Alister Braunli nije pobedio. Razlog za to je sasvim prost: nije učestvovao.
– Alister je sada kandidat da uđe u atletski komitet Međunarodnog olimpijskog komiteta, pa je Igre ove godine pratio iz publike. Njegov brat Džonatan je inače na trkama uvek nesrećni drugi ili treći. Ceo svet je upamtio Svetsko prvenstvo u Meksiku 2016. godine, kada je Džonatan kolabirao na segmentu trčanja, a Alister, koji je imao šansu za pobedu, vratio se po njega, prebacio ga preko ramena, nosio ga do finiša i, pošto je u triatlonu zabranjeno da se zajedno prođe kroz cilj, bacio ga preko finiš linije. To je za sudije u triatlonu bio potpuni šok! Pobedu je tako sasvim nenadano odneo Južnoafrikanac Henri Skuman, ali sudije nisu znale šta će sa braćom Braunli i koliko je njihov potez u skladu s praivlima. Španska triatlon federacija je čak podnela zahtev Međunarodnoj triatlon uniji (ITU) da suspenduje Džonatanov rezultat, jer je koristio pomoć da završi trku. Međutim, ITU je taj zahtev odbila zbog pravila po kojem sportisti zapravo mogu prihvatiti pomoć. Braća Braunli su oduvek u žiži interesovanja, jer ginu za sport, jedan za drugog, ali i za ceo tim. Džonatan nije ove godine uspeo da uzme medalju na individualnom, ali je zato pobedio u štafetama – prepričava Ljudmila utiske sa ove istorijske trke.
Zašto je trka na Olimpijadi bila istorijska? Zato što bez štafeta od sada triatlon više neće moći.
– Mi ćemo sada na svakom takmičenju imati i tu disciplinu. Imaćemo štafete ovog avgusta na Srebrnom jezeru, a zatim i na razvojnom evropskom kampu u Kragujevcu, gde sam draftovala da iz svake federacije uđe po osmoro sportista: četiri devojčice i četiri dečaka i pravimo štafete i tamo.
A šta je bilo u Japanu posle štafeta?
Kad ti sportista kaže HVALA
– Ono što je na sve nas, tehnička lica i šefove, ostavilo posebno jak utisak, je momenat kada je posle trke štafeta na naš sastanak ušla Amerikanka Katie Zaferes, osvajačica srebrne olimpijske medalje u štafetama i bronzane individualno i svetska šampionka iz 2019. Ona je neko ko vodi svetsku seriju, profesionalac u triatlonu sa ozbiljnom količinom iskustva. Ona je dakle došla u tehničku kancelariju, donela cveće, zahvalila nam se na svemu, okrenula se i otišla. To je bilo neverovatno. I tu su svima kolektivno krenule suze. Koji još sportista tako nešto radi – pita se Ljudmila još uvek pod utiskom tog događaja.
Japanske žurke vam se ne bi dopale
Večera sa predstavnicima MOK-a posle trke štafeta sastojala se uglavnom od ribljih specijaliteta.
Nije se služio alkohol, a gosti su zamoljeni da budu tihi i svedeni u komunikaciji zato što je u Japanu prisutna korona.
Eto tako, prema Kokinim rečima, Japanci prave žurke.
Zamislite kakav bi tek oni kulturološki šok doživeli da dođu na neki od skupova na kojima mi ovde na Balkanu proslavljamo kraj nekog dobro obavljenog posla!
Dan posle Kejti
– Dan posle štafeta su nam organizovali razgledanje Tokija autobusom, sa sve plastičnim vizirima, ali smo svi bili toliko umorni da smo veći deo tog obilaska prespavali.
– Kad su Igre završene, konačno smo mogli da se opustimo. Pale su tenzije i tada su nam posebno zanimljive bile žurke na hodniku hotela. Puštali smo muziku, svako iz svoje države. Jeli hranu koju smo doneli. Stranci su probali naš kulen, šunku i rakiju i slušali Vlatka Stefanovskog. Igrala se tombola. Svako je iz svoje zemlje trebalo da donese neke sitnice za tu tombolu. Sve se to ubaci u veliku kutiju i igraš kao bingo i na poklon dobiješ suvenir. Bilo je fascinantno kretati se kroz taj hodnik sa osećajem da putuješ po celoj kugli Zemaljskoj. No, na kraju smo svi zaista bili toliko premoreni da smo samo čekali da se dokopamo aerodroma i pronađemo neko mesto gde ćemo zaspati – kaže Koka.
Kakvi su Japanci izbliza?
Sad kada je konačno u Srbiji i kada su se utisci koliko-toliko slegli, vreme je da se izdvoje oni najjači – kako oni o Igrama, tako i o samim Japancima kao narodu.
– Prvi put sam bila u Japanu i veoma mi je drago što sam dobila da radim baš ove Igre. Svi koji su radili Igre u drugim gradovima kažu da je Tokio potpuno deseta dimenzija. Kažu i da su Igre u Londonu bile najperfektnije organizovane što se tiče i komercijalnog i finansijskog aspekta. Ovde je na sve nas najjači utisak ostavio način na koji je sve bilo organizovano. To je stvarno fascinantno. Mnogo sam se kretala kroz celu trku i jako sam zahvalna mojim šefovima na tome što su me stavljali na razna mesta – od prijema takmičara, preko pripreme, do registracije i provere točkova i tako dalje. Tu onda imaš priliku da vidiš stvari za koje si do tad možda samo načuo da postoje, poput specijalnih točkova ili pak volana koji se ne kupuju u radnji, već se prave na 3D štampačima u skladu potrebama svakog takmičara.
– Kod Japanaca nas je sve zadivila maksimalna angažovanost i posvećenost svake individue segmentu za koji je zadužena i korišćenje svih mogućih – ljudskih, naučnih i finansijskih resursa da se postigne neki krajnji rezultat. Ne postoji odbijanje, ne postoji ljutnja. Ti svuda nailaziš na poniznost i toplinu. Izuzetno mi je bilo zanimljivo da upoznajem taj narod. Osećala sam se kao kad otvoriš dobru knjigu i onda te svaka stranica i svaka nova spoznaja privlači da još više čitaš, otkrivaš i istražuješ – kaže Koka.
Naša Pančevka bi o onome što je doživela u Japanu verovatno mogla i sama da na piše knjigu. Mogla bi da ima vremena, to jest da se već uveliko nije popela na rolerkoster organizacije nekoliko veoma važnih događaja u srpskom triatlonu koji će se već ovih dana zakotrljati jedan za drugim.
Impresivna biografija? Ako pitate Koku – ne baš!
Koliko je Koka bitan točkić u celom tom mehanizmu dovoljno govori činjenica da se ona trenutno nalazi na nekoliko izuzetno bitnih i odgovornih pozicija ne samo u domaćem, već i u svetskom triatlonu.
Ona je, naime, predsednica stručne komisije u kancelariji srpskog triatlona i radi u segmentu koji se tiče organizacije takmičenja i rada sa sportistima. Konkretno, zadužena je za organizaciju trening kampova i odlazaka sportista na međunarodna takmičenja. Pored toga, u istoj kancelariji radi i na međunarodnim odnosima.
Dalje, u evropskom development-u članica je tima koji na terenu realizuje programe Evropskog komiteta za razvoj, a to su razvojni kampovi i edukacija tehničkih lica i trenera.
Kada je reč o svetskom triatlonu, ona je razvojni trener, koji će biti selektovan da vodi kontinentalne kampove. Jedan takav kamp će se ovog meseca održati u Kragujevcu.
Uz sve to, Ljudmila ima i dvoje veoma uspešne i izuzetno ambiciozne dece.
Nikola ima 21 godinu i takođe se bavi triatlonom, a šesnaestogodišnja Maša je vunderkind koji pohađa Školu za muzičke talente u Ćupriji i jedna je od najboljih mladih violinistkinja u našoj državi.
Ovakvoj deci je, logično, majčina logistička podrška izuzetno potrebna, tim pre što njihov otac, a Ljudmilin suprug Ranko Medan, poznat Pančevcima kao Kinez, već godinama radi u naftnoj industriji u inostranstvu.
A Ljudmila sve ovo postiže. Impresivno, zar ne?
– Ne mislim da je to nešto posebno. Svi ljudi to rade. Ima još gomila njih koji žive isto ovako. Samo treba dobro da se organizuješ – tvrdi Koka, ne shvatajući šta je to u njenoj priči toliko fascinantno.
„Dosadna” priča o uspehu
A kako je ova superžena stigla do tako važnih pozicija u triatlonu i do same Olimpijade? Kako je sve počelo mogli ste naslutiti već u uvodu.
– Ma to je dosadna priča. Sve počinje sa Zoranom Unčevićem. On je bio plivač u pančevačkom Dinamu, jedno spadalo koje je vreme provodilo sa Saletom Zlim i Mirčetom, a svima njima je jedina destinacija bio pančevački bazen. I kad su hvatali zjale, oni bi i dalje završavali na bazenu. Kad se vratio iz vojske, Zoran je ostao kao trener u Dinamu. Oformila se tu neka grupica koja je odlazila na treninge, a koju smo činili Vlada Savić, Đole Pušičić i ja. Mi smo tad bili u gimnaziji i došlo je doba sankcija. Bazen su zatvorili i mi smo, nemajući šta drugo da radimo, počeli da vozimo bicikle i tako smo nastavili da se družimo uz sport. Zoran nas je u nekom momentu prijavio za triatlon trku na Adi. Rekao nam je da se pliva samo 1.500 metara i da treba da nabavimo bicikle, jer tu još imamo i vožnju bicikla i trčanje. Ja nisam znala da se vozi 40 kilometara i da se trči deset kilometara. To sam saznala tek na trci – priseća se Koka saopštavajući nehajno, kao da to nije ništa – da je na toj trci pobedila!
Pa kako je to dosadna priča?!
– Pa dosadna je, nije to sad neki slavan i grandiozan ulazak u sport. Nisam imala ni opremu, a bicikl petobrzinac sam pozajmila od Mirka Krčadinca, jer moj brat nije hteo da mi ustupi svoj Omega senior desetobrzinac. Bila sam prva samo zato što su u samom početku triatlona plivači bili u velikom dobitku – tih soma i po, kako mi to zovemo, je već jedna ozbiljna prednost za sve ostalo. Drugo, plivači kod nas u Dinamu imaju tu prelepu klupsku tradiciju da su dobro utrenirani, da su pravi sportisti. To mi je prokrčilo put do pobede. Nakon toga, uglavnom su nam se treninzi svodili na to da idemo bajsevima do Packetove babe u Debeljaču ili kod Đoleta na baštu da pravimo roštilj – kaže Ljudmila.
DIF je nije očarao
Ipak, iako je jedno vreme maštala o arhitekturi, ovaj zaokret u sport uticao je na to da naša sagovornica posle gimnazije upiše DIF.
– Sport je u meni. Istina je da sam htela arhitekturu. I moje mlađe dete je umetnički nastrojeno, svira violinu, ja sam svirala harmoniku… Ali moj temperament je sportski. Meni je prijatno kad mi je fizički teško. Znam kako da se ispoljim, imam tu žicu. Međutim, na DIF-u se nisam pronašla. Studentski protesti su mi bili mnogo zanimljiviji od predavanja na fakultetu. Nisam se pronašla, jer taj takmičarski sport koji ti dobiješ u klubu, pogotovo u klubu kao što je Plivački klub Dinamo, fakultet ne može da nadoknadi. Tamo su ljudi koji se bave fizičkom kulturom, a ne takmičarskim sportom, ne atletama, a to je velika razlika. U zgradi univerziteta ti kao da si posmatrač u sportu, a ne akter. Ja tad nisam toga bila ni svesna, samo je osećaj u meni bio jasan i zato sam nastavila da treniram – premotava film Koka.
Kako je Koka postala trener
– U to vreme smo osnovali triatlon klub Tamiš. Vlada i Đole su posle nekog vremena izašli iz kluba, a ja sam ostala na poziciji generalnog sekretara. Počeli su da mi se javljaju triatlonci iz inostranstva, koji su želeli da ih ja treniram. S nekima od njih sam i radila. Jedan od njih bio je Ćiprijan Balanesku, tadašnji prvak Balkana. On je došao sa svojim trenerom u Srbiju i saopštio mi je da želi ovde da trenira jedno mesec i po dana. To rade vrhunski sportisti: oni tragaju za veštinom koju ti možeš da im preneseš. Ne ostaju zauvek kod tebe. Ostaju onoliko koliko im je potrebno da od tebe nešto nauče – da li je to sistem takmičenja ili su to klupski sparinzi ili uslovi za trening ili neko tvoje znanje iz struke kada je performans sport u pitanju – to je od slučaja do slučaja.
– Odmah posle Ćirpijana, 2014. godine, došao je Lazar Filipović, slepi triatlonac, neko ko ima posle toga svetske medalje u paratriatlonu. Ne sećam se gde je to bilo, ali i on mi je samo prišao i pitao može li doći kod mene da radimo zajedno. Oni dođu, iznajme neku skromnu sobu i borave tu ceo period rada dok vaše zajedničko usavršavanje traje. Da, zajedničko, to je uvek dvostrana komunikacija. To nije ništa neobično, zahvaljujući Maši, videla sam da i vrhunski muzičari to rade – govori Ljudmila o trenerskoj karijeri koja kao da joj se nametnula sama od sebe.
More Koko, ne ori drumova!
U jednom trenutku, te 2014. godine, Ljudmila dobija poziv od kolega iz Beograda da radi u tadašnjem triatlon klubu Mihajlo Pupin, koji je do današnjih dana prerastao u klub 11TRI. To je najveći triatlon klub u Srbiji, poznat po tome što pravi i najveću trku u državi: onu zbog koje se zatvaraju most na Adi i obrenovačka magistrala. Naravno, prihvatila je poziv, ali…
– Te godine su bile teške. Od 2014. do 2017, moja radna nedelja je izgledala tako što bih u pet ujutru stavila mlađe dete u kola i vozila je do Ćuprije u školu za talente. Odatle nastavljam za Kragujevac. Tamo imam trening sa Lazarem i tamošnjom ekipom i onda idem za za Sremsku Mitrovicu. Uveče se vraćam kući i sutradan sve ispočetka.
– Jeste bilo naporno, ali nije mi to teško padalo. Zašto bi? Kad malo izađeš iz ove naše udobne ravnice, shvatiš da je privilegija savremenog života da čovek ima automobil, drumove i internet konekciju da se poveže s ljudima koji su posvećeni istoj stvari kojoj je i on sam posvećen. I tada imaš dve opcije: da sediš kod kuće, da se samosažaljevaš i patiš što nešto nisi uradio ili da sedneš u auto i da odeš da radiš ono u čemu smatraš da si dobar. Čak i ako posle dve-tri godine shvatiš da uopšte nisi dobar. Moraš da živiš svoje ubeđenje i nemaš pravo da se ljutiš ni na koga. Jer smo mi toliko slobodni da je to bezobrazno. Nikad se lakše nije živelo, nikada. Sve u svemu, u klubu 11TRI smo vremenom uspeli da napravimo sistem rada u srpskom triatlonu. Osnovali smo stručnu komisiju, a ja sam od strane kolega postavljena za predsednika te komisije.
I liderstvo se uči
Ljudmila u tom periodu upoznaje i neke veoma važne ljude od kojih uči mnogo, pre svega o liderskom ponašanju. Uporedo trenira svog sina, koji je imao ambiciju da se takmiči na međunarodnom nivou.
Prateći ga po raznim kampovima, stiče puno znanja potpuno nesvesna činjenice da svaki njen korak posmatraju i analiziraju čelnici svetskog triatlona.
I tako samo jednog dana Ljudmila biva izabrana da kao jedna od 5 predstavnica svakog od kontinenata, odnosno kao jedina žena iz Evrope, 2019. ode na dvonedeljnu edukaciju „Žene high performance treneri“ u Velikoj Britaniji.
I tako se rodila Koka – lider u sportu.
– Imale smo predavanja po ceo dan, radile testove, sarađivale sa ljudima iz Međunarodnog olimpijskog komiteta, sa top ljudima iz sporta iz celog sveta. Onda se, posle dve nedelje vraćaš kući i treba da uhvatiš šerpu, usisivač i prljav veš… Jer to što si tamo dobila ne treba da bude ničija kazna, ni tvoje dece, ni tvog supruga, ni sredine u kojoj živiš.
– Onda me pozivaju da počnem da radim kao deo tima svetskog triatlona za nerazvijene zemlje. Tu oni daju trenere i sredstva da se za Olimpijadu pripreme najbolji takmičari iz zemalja poput Srbije, Rumunije, Slovenije, Hrvatske, iz regiona, čije federacije nemaju para i nemaju znanja da odvedu te ljude na Olimpijske igre. Moj prvi draft nije bio u Srbiji već u Sloveniji, što je meni bilo sasvim u redu jer je to skoro kao da pričamo na našem jeziku, a meni to jako prija – kaže Koka.
Okej Olimpijada, ali prvo Mašu na koncert da odvezem…
Negde u tom balansu između neverovatnih uspeha i fantastičnih rezultata u triatlonu s jedne strane i porodice s druge strane, Ljudmili kao grom iz vedra neba stiže poziv – na Olimpijadu!
– U tom trenutku u toku su pripreme za moj kamp u Kragujevcu. Meni ćerka saopštava da je izabrana da predstavlja Školu za talente na evropskom festivalu u Češkoj i da ja kao roditelj moram da idem s njom. U isto vreme kad je kamp! Šta reći? I onda sedneš i smišljaš kako da pomiriš nepomirljivo i da organizuješ nešto na prvi pogled nemoguće. U momentu dok pravim plan kako da na dva mesta budem u isto vreme, ja sam u Zemunu na Mašinom takmičenju orkestara. Odlučujem da, dok ona svira, odem do Sremske Mitrovice da zamolim kolegu Gavru da me menja na kampu da bih ja mogla sa Mašom u Češku. I meni dok vozim stiže na Viber poruka „Congratulations Koka, well deserved“ (Čestitam, Koko, zasluženo – prev.nov) od predsednika tehničke komisije svetskog triatlona. I ja to ignorišem, pomislim čovek je pogrešio, hteo je nekom drugom da pošalje poruku. Ništa ja. Imam privatan problem i misli su mi usmerene na to – imam dete koje je vunderkind i koje je užasno ambiciozno i koje ja treba da vozim u neki Usti na Orlici koji je 11 sati od Kragujevca u kome ja u to vreme treba da vodim kamp. I dok sam u kolima stiže mi i poruka od predsednika sport departmenta svetskog triatlona. I on mi čestita. I ja ga pitam da li je to neka greška, na šta on uzvraća pitanjem: „Da li si proverila svoj mejl?“. I ja to pročitam i kažem sebi – dobro, nemam sad vremena za to, idem sad da završim ovaj zadatak. I izlazim iz kola i ipak otvaram mejl i vidim poziv iz Tokija. Ulazim na bazen, čeka me portir i ja, dok se penjem uz stepenice, polako postajem svesna šta sam pročitala. Ugledam Gavru i krećem kao kreten da trčim ka njemu i grlim ga, pokazujem mu mejl i tražim mu da sve to pročita naglas i da mi kaže da li je istina sve što piše. I onda i on počinje da skače i raduje se. Deca nas gledaju, pitaju šta je bilo, potpuno ludilo… Dogovaram se s Gavrom oko zamene i eto, tako je to bilo. Kako je muž reagovao? Pitao je ko će da čuva decu – kaže Koka smejući se.
Stvarno, ko čuva decu?
Iako su deca već odrasla i umeju da se snađu sama, i njih dvoje i Koka nekako su uvek pronalazili način da usklade svoja interesovanja i obaveze i da se nađu zajedno na istim mestima.
– Maša je 2014. pozvana u Arilje na kamp ARLEMM, a ja u to vreme radim sa Lazarom i sa još nekim sportistima, ali moram i da budem keva. I tako ja iznajmim malu kuću u Arilju i svi oni dolaze kod mene: mi vozimo u brda, a Maša je na kampu. U jednom trenutku uočavaju nas ljudi koji vode priču na tom festivalu, gde inače sviraju Stefan Milenković i mnogi drugi uspešni muzičari koji su startovali u Školi za talente u Ćurpiji. Njima su zanimljivi naši dresovi, naši takmičarski bicikli i oni nas u više navrata pitaju da napravimo trku. I tako godinama. I na kraju smo ove godine u Arilju zaista napravili uličnu trku koju je startovala Olivera Jevtić. Moj najveći problem je što nisam bila tamo, jer sam nenadano morala u Tokio i celu priču sam vodila preko video-linka – priča Koka o tome kako je po ko zna koji put morala da bude na dva mesta istovremeno.
Kao na traci
Ni po povratku s Olimpijade Ljudmila Medan se ne zaustavlja. Zgusnut raspored za avgust i septembar ne dozvoljava joj ni časak predaha.
– Već 25. avgusta započinjemo seminar za licenciranje tehničkih lica od strane svetskog triatlona i jako sam srećna što sam dobila podršku da jedini seminar te vrste na internacionalnom nivou ove godine bude održan u Srbiji. Domaćin će biti Srebrno jezero. Tokom dva dana, jedna dobra ekipa od 30 sudija nacionalnog nivoa iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Turske, Rumunije, Poljske i još nekih zemalja imaće priliku da prati predavanja. Predavač će biti Alpar Nađi, menadžer triatlona na prvim evropskim Olimpijskim igrama u Bakuu i vrlo iskusno tehničko lice, predsednik Tehničkog komiteta evropskog triatlona. Društvo će mu praviti još jedan predavač, dr Bela Varga, glavni sudija svih dosad održanih Olimpijskih igara gde je triatlon bio na programu – objašnjava naša sagovornica.
Srebrno jezero, Kragujevac, Vlasina, Alanja…
– Nakon dva dana edukacije i seminara na Srebrnom jezeru, 28. avgusta, mi smo domaćini Evropskog juniorskog kupa. Tu ćemo, takođe sledeći olimpijski duh, prvi put mi organizovati trku juniorskih štafeta. Distanca je super sprint triatlon, muška i ženska juniorska trka, a zatim takmičenje juniorskih štafeta u mešovitom sastavu, opet na predivnom Srebrnom jezeru. Takođe, 28. avgusta, development tim zajedno za selektovanim juniorima iz Evrope odlazi 7 dana na internacionalni trening-kamp u grad domaćin ovog programa, a to je Kragujevac. Nakon sedmodnevnog juniorskog, kampa koji ćemo uz podršku evropskog triatlona realizovati u Srbiji, selimo se na Vlasinsko jezero. Tamo će 4. i 5. septembra biti održano Prvenstvo Balkana. Nakon toga, 20. septembra idemo u Alanju na Evropsko prvenstvo za kadete…
Kampovi i trke Ljudmilina su svakodnevica, a ona je 2016. u Pančevu osnovala i klub „Patrik“.
Ovo je program Girls power, Ljudmilin program koji finansira evropski triatlon.
Prelivanje energije
Dok Koka nabraja svoje obaveze, pitamo je da li je stigla da se, nakon Tokija, bar malo odmori pre nego što se prihvatila novih izazova.
– Od čega da se odmorim? Kao trener sam uvek imala stav da, ako smo bili od četvrtka do nedelje negde na putu, u ponedeljak mora da bude najzanimljiviji trening ikada u klubu. Onda obično u sredu dođe do gašenja kod mene. Uvek prelivam energiju na sledeće mesto, na sledeći događaj. Postoje ljudi koji žive od sporta i ljudi koji žive za sport. Ja spadam u tu staru ekipu ljudi koji žive za sport. Nijedna loša stvar za mene ne može da bude negativna, već predstavlja samo novi izazov s kojim treba da se suočiš i priliku za dalji napredak i rast. I to me je ustvari dovelo do do mesta gde sam sada.
Uz sve nabrojano Ljudmila stiže i da otpliva poneki plivački maraton.
Jedan od njih plivala je upravo ovih dana 17. avgusta. Reč je o 111. plivačkom maratonu Šilo – Crikvenica.
A ovaj je sa Dunava, 5 kilometara:
Šta je STVARNO uspeh?
Za kraj, pitali smo Ljudmilu ima li još neki neostvareni ili nedosanjani san. Odgovor će vas sigurno zapanjiti.
Kada pročitate ovu priču, ne možete da ne dođete do jedinstvenog zaključka: da bi uspela u triatlonu, bilo kom sportu ili bilo čemu ikad, svaka država treba da ima po jednu Ljudmilu.
Ta Ljudmila treba da bude neko ko će da savlada sve prepreke, da pronađe rešenje tamo gde ga drugi ne vide, da organizuje, da sruši sve barijere, da dokaže da možeš biti na bar dva mesta istovremeno i da ti, kad je na kraju pitaš da li se umorila, ona odgovori: „Od čega?!“.
No, teško je naći još jednu Ljudmilu. Zato smo mi izuzetno ponosni na ovu našu!
