UMETNICA JELENA MICIĆ O BIJENALU: „rafinerijamanastir” je odlična kulturno-politička smicalica

Foto: Ivan Zupanc

Jubilarno 20. Bijenale umetnosti u Pančevu pod imenom “rafinerijamanastir” biće održano od 27. maja do 27. juna, a svečano otvaranje zakazano je za petak, 27. maj, u 17.30, u Narodnom muzeju. Kao što smo već pisali, selektorka ovogodišnjeg programa je kustoskinja i kritičarka Maja Ćirić, asistentkinja selektorke je Sandra Kalebić, a svoja dela predstaviće 22 umetnika/ce i kolektiva iz Srbije i 12 iz inostranstva.

Jedna od njih je Jelena Micić, a s njom smo razgovarali o tome kako je doživela temu bijenala, kako je koncipirala svoj rad u odnosu na nju, ali i o mnogim drugim veoma važnim temama.

Jelena Micić je rođena 1986. godine u Knjaževcu, a magistrirala je na Akademiji likovnih umetnosti u Beču (2020) na Odseku za tekstualnu skulpturu (mentor Hajmo Cobernig). Završava master studije filozofije (2012) i diplomske studije na Katedri za skandinavske jezike i književnosti (2010) Univerziteta u Beogradu. Dobitnica je Nagrade „Dimitrije Bašičević Mangelos“ (2021) koja podrazumeva rezidencijalni boravak u Njujorku i samostalnu izložbu, zatim „Würdigungspreis der Akademie der bildenden Künste Wien“ za najbolje završne radove (2020), Ö1 Talentestipendium Bildende Kunst (2018) i kültür gemma! (2018) u Beču.

U svojoj umetničkoj praksi bavi se društveno-političkim aspektima boja i bojnih sistema, što uključuje i terenski rad i prikupljanje vizuelnog materijala. Ekonomska i ekološka pitanja materijala i rada teme su koje promatra kako u umetničkom, tako i u kustoskom radu.

Koristeći metodu aproprijacije svakodnevice, često preuzima odabrane obrasce ljudskog ponašanja istražujući posledice tih akcija. Osnivačica je neformalne grupe UMETNIK. Živi i radi u Beču kao slobodna umetnica i umetnička direktorka WIENWOCHE festivala.

Kako ste inicijalno reagovali na poziv kustosa i ideju ovogodišnjeg Bijenala pod nazivom „rafinerijamanastir”?

– Rekla sam: „Da”. Ambivalentan fenomen kroz koji se iščitavaju mnogobrojni relevantni slojevi društva je odlična odluka kustosa, a ujedno i izvrsna kulturno-politička smicalica.

Na koji način ste koncipirali vaš rad na Bijenalu i kom smislu ste našli njegovu vezu sa temom?

– Rad je prostorna instalacija koja poziva na interakciju, kako bi se uopšte mogla pogledati izložba u celosti. Kao i u mom radu „Boja polja” u pitanju je poluprozirna mreža, ovoga puta od štapića za uši sa plastičnom drškom čija je proizvodnja zabranjena u zemljama članicama Evropske Unije. Ova prostorna slika, ili modularna redimejd struktura dozvoljava pogled sa obe strane, ali ne i direktni pristup. Nevidljive, delimično vidljive društvene strukture, ali i one koje vidimo, a namerno zanemarujemo ne nestaju bez angažovanja i napora, kako društva, tako i zajednica i pojedinaca.

U objašnjenju rada govorite o jednokratnoj plastici. Da li nalazite neku vezu (makar naknadnu) između koncepta rada i činjenice da se u Pančevu, osim Rafinerije nafte, nalazi i Petrohemija, veliki proizvođač osnovnih sirovina za kasniju proizvodnju plastike?

– Plastiku je teško locirati u smislu geoloških karakteristika materijala, ali se sa druge strane bar delimično mogu pratiti lanci proizvodnje i plasiranja proizvoda. Štapići su produkti rada obe industrije, a takođe i završni oblik materije, koja zbog svojih konstruisanih karakteristika od strane čoveka stavlja u pitanje proces kruženja materije u prirodi, posebno u smislu produženja vremenskog perioda za eventualnu metabolizaciju, a posebno i hormonskih efekata na tkivo ljudi i životinja.

Foto: Ivan Zupanc

Ako je plastika „ciljani predmet budućeg sećanja”, da li već možemo da govorimo o prostorima budućeg industrijskog nasleđa?

(Ne)dostupnost plastike za jedokratnu upotrebu označava granicu sa takozvanim Trećim svetom (ona se i dalje se može naći na policama marketa u Srbiji). Neželjeni materijal iz takozvanih razvijenih evropskih društava se izmešta u neregulisane prostore van Evropske Unije, čime se zapravo delegira odgovornost, a problem rešava samo prividno i kratkotrajno. Uticaj plastike se tiče svih, imajući u vidu globalne lance snabdevanja. Štapiće sa plastičnom drškom sam počela da skladištim kako bih ispitala potencijalne efekte na vrednost ovog izumirućeg resursa u doglednoj budućnosti. Takođe je to materijal koji sam koristila kao dete za svoje najranije nevine kreacije, pa ga se uvek rado sećam.

Kako organski predmeti u instalaciji koju ćete predstaviti korespondiraju/komuniciraju sa neorganskim?

– Sam neorganski materijal je sintetizovana organska supstanca. Na ovom mestu treba postaviti pitanje šta je to zapravo priroda i u kojim se sve oblicima i fazama asistencije manifestuje.

Foto: Jelena Micić, privatna arhiva

Na koji način se aspekti društveno-klasnog i (pseudo)ekološkog prepliću u vašem radu?

– Što se tiče mog umetničkog rada, ovo preplitanje se ogleda u ukazivanju na apsurd targetiranja jednog ili pak spiska predmeta čiji je uticaj na životnu sredinu problematičan, dok sa druge strane korporacije sprovode niz akcija koje su ekološki neprihvatljive i direktno utiču na uslove života na zemlji. Kada je u pitanju moj rad na festivalu za umetnost i aktivizam WIENWOCHE kao umetničke direktorke, naša ovogodišnja tema „Ekologije radničke klase” upravo želi da ukaže na ekonomske razloge zbog kojih se smatra da su radnice/i upravo oni koji sa jedne strane imaju negativan uticaj na ekologiju, a na koje, sa druge strane, klimatske promene imaju najveći uticaj. Uzmimo kao primer činjenicu ko kupuje organski proizvedene, a ko uvezene jeftine proizvode. Ne radi se o tome da neko ne želi da jede zdravu hranu, nego da li je može priuštiti. Klimatske promene najviše pogađaju najsiromašnije delove stanovništva među kojima su i žene.

Copyright © 2021 zdravopancevo.rs. All Rights Reserved/Sva prava zaštićena. U slučaju preuzimanja, prethodno pogledajte Uslove korišćenja.
Podeli:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.