RAZGOVOR SA CECOM NIČEVSKI: ŽRK „Pančevo” je moj ponos!

Ona je svoj život posvetila sportu. Rukometu, bolje reći. Ili jednom klubu. Gotovo od prvih koraka na terenu, sve do svetala najveće pozornice u igri sa lepljivom loptom, a potom i kao stub u funkcionisanju kolektiva koji nezadrživo osvaja simpatije sportskog dela Pančeva, ona je uvek tu.

Preživela je i proživela sa svojim klubom i lepe i one manje lepe trenutke, ali nikada nije odustajala. Možda je predodređena za uspeh? Možda… Ali sigurno je samo jedno – ona je borac bez mane. Zna svoj cilj i nikada ne odustaje.

Ovo je priča o Svetlani Ničevski, nekadašnjoj rukometašici, a sada direktorki ŽRK-a „Pančevo”, kluba koji je trijumfalno okončao sezonu u Super B ligi i plasirao se u srpsku rukometnu elitu.

Ceca je nedavno u Kikindi, u velikom derbiju, kada je njen klub zaslužio šampionski pehar „odigrala” možda i svoju utakmicu karijere….

Svetlana je rođena 27. avgusta 1981. godine, a rukomet je zavolela kao desetogodišnja devojčica, u OŠ „Miroslav Antić Mika” koju je pohađala. U to vreme bilo je baš mnogo talentovanih klinceza koje su želele da se oprobaju u igri sa lepljivom loptom.

– Ovom igrom me je „zarazila” Branka Marić, tada Rupaner. Napravila je sjajnu selekciju devojčica, znala je kao treba da radi sa nama i tako je sve počelo. Kada su 1. aprila 1991. godine braća Milovanović zajedno sa svojim saradnicima osnovali ŽRK Pančevo, Branka je postala član ovog kluba, a i ja sam krenula za svojim trenerom. Bilo je to vrlo lepo vreme za nas. Polako se formirala ekipa koja će ubrzo ostvariti veliki uspeh. Iako je ta moja generacija 1980/81 bila podeljena, jer je jedan deo devojčica ostao u „Dinamu”, a drugi deo prešao u novi klub, već 1995. godine ŽRK „Pančevo” je predvođen Brankom Marić i Radetom Stojanovićem postao prvak Jugoslavije u konkurenciji starijih pionirki. Igrale su tada i Nataša Misaljević, Isidora Ranisavljević, Andrijana Bjelić, Jelena Jovanović, Jelena Sarafijanović… Nadmetale smo se protiv mnogih devojčica koje su kasnije ostvarile zapažene karijere i igrale u reprezentaciji. Već u sedmom razredu sam istovremeno igrala i za drugi, ali i za prvi tim ŽRK-a „Pančevo” koji je bitisao u drugom rangu takmičenja – premotava kadrove sećanja naša sagovornica.

Ceca Ničevski, foto: privatna arhiva

Uvek najbolja

Na svim prvenstvima i turnirima na kojima je nastupala isticala se odličnom igrom, proglašavali su je za najbolju igračicu, bila je najefikasniji strelac takmičenja, ali nikada nije dobijala pozive za učešće u nekoj od reprezentativnih selekcija.

– Mene je u to vreme zanimao samo rukomet. Treninge i utakmice nisam propuštala. Odbijala sam pozive za rođendane, odlaske na žurke i sve drugo ako se poklapalo sa obavezama na terenu. Ipak, kako je vreme prolazilo, nekako sam počela da shvatam da sve to neće otići u pravom smeru, ili bar ne u onom koji sam ja želela. Da li zato što sam bila član drugoligaškog kluba, da li zbog vremena u kome sam stasavala, ratovi, inflacija, da li zbog toga što nije imao ko da me „pogura”, tek počela sam da otkrivam i drugu stranu sporta. Ali nikada se nisam potpuno razočarala, nikada nisam želela da napustim sport koji izuzetno volim i kome sam posvetila život. Sećam se, tada se naša zemlja zvala Srbija i Crna Gora, a šampionat se odvijao tako što su ekipe bile podeljene u grupe. Moj klub je bio u grupi sa podgoričkom „Budućnošću”, sa „Dinamom” iz Pančeva, sa „Knjaz Milošem” iz Aranđelovca. Uh, kad se setim kakve su to igračice bile. Ja, klinka, protiv Maje Bulatović ili Sandre Kolaković, ili Biljane Balać, Danice Pavlov… Ma, bilo je lepo. Iskustva za sva vremena. Uvek sam imala i odlične odnose sa trenerima. Kića Rapajić me je obožavao, sjajno sam sarađivala sa Milanom Đekićem, odličan je bio i pokojni Majstor. Uvek sam gurala svoju ekipu napred, nikada nisam davala da se posustane, pa čak i kad je rezultat na semaforu bio protiv nas – sa osmehom prepričava Ceca svoje životne, ali i bitke u rukometnim arenama širom zemlje.

Epizoda „Dinamo”

Na poziv sada pokojnog Zorana Milčića, oprobala se i u „Dinamu”, sa svojih dvadesetak godina, u ekipi koju su pored Cece činile i Sanja Maćešić, Marija Milićević, sestre Prvanov, Jelena Popović…

– Bila je to kratka epizoda. Tim je bio znatno podmlađen, a klub u celini, već je počeo da se muči. Kasnije su u „Dinamu” počeli da duvaju neki novi vetrovi, ja sam se vratila u moj „ŽRK”, potom sam na Đekin poziv još jednom obukla žuto-crni dres, ali to je već bio kraj… Imala sam pozive i iz inostranstva, iz Crvene zvezde, ali nisam želela da idem. U sezoni 2007/2008 igrala sam u Kučevu gde sam povredila koleno i potom sam se definitivno vratila u ŽRK „Pančevo”. Klub je bio gotovo u raspadu, iako se tada Milovan Ćurčija svojski trudio da opstane. Počela sam lagano da treniram, zbog mene su se u tim vratile još neke devojke, ali sve je to bilo veoma teško, jer nismo imali termine za trening, nije nas bilo dovoljno…

Ponovo od nule

Malo, po malo, tek rešila je da se obrati Darku Jovičiću, koji je tada bio predsednik Sportskog saveza Pančeva.

– Iznela sam mu probleme kluba, ideje koje imam i nešto je počelo da se menja. Nabolje, naravno. Od te 2010. godine bila sam i igrač i prvi čovek kluba. Počeli smo gotovo od nule. Dobili smo termine za trening, lopte, došle su i Maja Radojčin, Marina Samojlov… sa minimum ulaganja, sa dva do tri treninga nedeljno, bile smo dominantne u trećem rangu. Trener je bio Dragan Tomić, a počeli smo polako i da pokrećemo rad sa mlađim kategorijama. Prva generacija radila je u OŠ „Bratstvo-jedinstvo” i tako je sve počelo. Iz početka. Ubrzo je na mesto predsednika kluba došla čuvena Danica Pavlov, a ŽRK „Pančevo” je postajao sve ozbiljniji tim. Vratile su se i: Ivana Tanelov, Lana Žiga, Marija Milićević, Sanja Pavlović… Sa trenerom Ivanom Petkovićem smo harale. Imale smo fantastičnu seriju pobeda, od dvadesetak utakmica i bez problema smo se plasirale u Prvu ligu. Jedno vreme je kao trener ekipu predvodio i Igor Šulović, a sada je na toj poziciji Marko Krstić, sa kojim imam izvanrednu saradnju. On predvodi i mlađe kategorije koje sa mnogo uspeha nastupaju u svojim ligama. Trenutno su dve naše ekipe među osam najboljih u Vojvodini, nekoliko devojčica je pozivano u selekciju pokrajine, a Una Brkić se oprobala i u dresu reprezentacije Srbije – sa ponosom priča Svetlana.

Omiljena profesorka

Uporedo sa obavezama na terenu i u klubu, Ceca je uspešno okončala i studije na Poljoprivrednom fakultetu, odsek prehrambena tehnologija.

– Od 2014. godine radim u Tehničkoj školi „25. maj” gde predajem stručne predmete. Volim da radim sa svojim učenicima, sjajni su i o svemu se lako dogovaramo. Oduvek sam umela da se lepo snađem u nekom kolektivu. Tako je i u školi – hvali profesorka Ničevski svoje đake.

Uporedo, ona je i operativni rukometni trener već jedanaest godina, delegat je na utakmicama Prve lige „Sever”, potpredsednica Upravnog odbora Super B lige i predsednica Upravnog odbora gradskog rukometnog saveza.

– Sada vodim treninge i u „Atletik studiju” na poziv Gorana Popovića, koji mi je prvobitno mnogo pomogao prilikom oporavka od povrede kolena – dodaje Ceca.

Muzika i pesma u krvi

Svetlana Ničevski potiče iz čestite, radničke porodice, kojoj je muzika u krvi.

– Poreklom sam Makedonka, mama mi je tamo i rođena i zaista svi jako volimo muziku. Ja obožavam da pevam i žao mi je što možda nisam išla u neku školu pevanja. Iako se niko nije bavio sportom, porodica mi je oduvek bila sigurno utočište. Mama Elica, tata Rista, sestra Sanja i sestričina Srna uvek su moja najveća podrška – priča naša gošća.

Najveći oslonac, foto: privatna arhihva

Najbolje tek sledi

Nije lako predvoditi jedan sportski kolektiv, iskušenja čekaju na svakom koraku, ali Ceca se lako nosi sa svakim izazovom.

– Hvala Gradu Pančevu što nam pomaže u finansijskom delu, jer da nema toga ne bismo mogli da se takmičimo. Pokušavam da ostvarim dobru saradnju sa klubovima iz naseljenih mesta, a najbolje se za sada razumemo sa Vladom Vemićem i rukometnim klubom iz Dolova. Žao mi je što ne mogu da se posvetim više radu sa devojčicama, a jedan od ciljeva mi je pokrenemo školu rukometa i da omasovimo naš klub. Polako, idemo korak po korak. Nekako mi se čini da sve ono što nisam uspela kao igračica, uspeću kao sportski radnik. Mislim da ću tek da napravim nešto veliko – poentira naša sagovornica.

A već je napravila nešto veliko. Nešto što u 32 godine dugoj istoriji ŽRK-a Pančevo nikome nije pošlo za rukom. Zajedno sa Markom Krstićem i najbližim saradnicima, dovela je svoj klub do elite. Do najvišeg ranga u državi. Svetlana Ničevski Ceca – simbol ŽRK-a Pančevo!

Copyright © 2021 zdravopancevo.rs. All Rights Reserved/Sva prava zaštićena. U slučaju preuzimanja, prethodno pogledajte Uslove korišćenja.
Podeli:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.