Grupa izvrsnih studenata Kriminalističko-policijskog univerziteta u Beogradu pre nedelju dana osvojila je prvo mesto na 5. Međunarodnom takmičenju policijskih škola u Budimpešti u kategoriji studenata.
Pančevac Danilo Stojić jedan je od prvonagrađenih studenata KPU. Sada je završio prvu godinu osnovnih akademskih studija kriminalistike, a u svojoj ekipi bio je najmlađi član.
Na takmičenju je učestvovalo 35 ekipa iz više država Evrope i sveta. U opštem plasmanu, ova grupa bila je trinaesta, što je stavlja na bolju poziciju u odnosu neke specijalne jedinice. Nagrada koju su osvojili došla je tek nakon dugog i posvećenog rada. Kroz skoro dva meseca rada momci su trenirali sa pripadnicima najboljih specijalnih jedinica u Republici Srbiji, prolazili su teške obuke i teške vežbe, ali se trud isplatio.
Sa Danilom smo razgovarali o tome kako je takmičenje izgledalo, šta znači ovaj uspeh i kako izgleda uopšte biti student KPU.
Šta znači ovaj uspeh za tebe?
– Osećam se vrlo počastvovano jer sam dobio priliku da predstavljam svoju državu i KPU, da nosim grb svoje zemlje i univerziteta na ramenima. Ponosan sam na to što sam doprineo osvajanju medalje, što sam imao mogućnost da sarađujem sa ovakvo dobrim kolektivom kolega sa KPU i da radim sa profesionalcima iz Žandarmerije i SAJ-a. Svakako smatram da ovakav uspeh ne bi bio moguć da nije bilo i višemesečne pripreme na sekciji posebnih oblika nastave koju je držao načelnik klase kapetan policije Marko Aranđelović. On je svojim trudom, strpljenjem i zalaganjem preneo brojna znanja našem timu. Iskoristio bih priliku da mu se u lično ime i u ime tima zahvalim na pruženoj podršci i mentorstvu.
Takmičenje je obuhvatalo nekoliko različitih segmenata. Kako je to izgledalo i šta ti je bilo najteže?
– Tako je, takmičenje je bilo podeljeno na osam stejdževa (eng. stage), kako smo ih zvali. Bili su to: alpinizam, upotreba policijske taktike, više različitih gađanja, taktike specijalnih dejstava, borbena medicina, poligon, poznavanje naoružanja i „dolina smrti”. Uz ekipu kakva je bila ništa nije bilo teško. Meni lično je bilo najteže gađanje u prostoru smanjene vidljivosti. Imali smo pokretnu metu koja se nije kretala istim tempom sve vreme. Bila je udaljena jedno petnaestak metara, što je za gađanje pištoljem solidna udaljenost.
Od svega što si radio tokom pripreme i na samom takmičenju šta bi voleo da usavršiš kao veštinu?
– Mislim da je neophodna ta borbena medicina da se rasporedi na sve studente, da je svi prođu. Tako nešto će nas spremiti ne samo za službu već i za privatan život. Borbena medicina obuhvata hitno saniranje većih povreda, tako da se zaustavi krvarenje i slično. Ovo je nešto što je bitno i za svakodnevicu svih ljudi, ne samo nas koji idemo ka radu u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Svakome može da se desi povreda koju treba hitno sanirati i time izbeći fatalan ishod, pa su ovo više nego korisna znanja.
U timu si bio najmlađi član. Da li je to pravilo razliku u tvom radu i uspehu u poređenju sa starijim kolegama?
– Razlike mislim da je bilo malo, ali su naravno postojale. Kolege koje su starije su ipak iskusnije u primeni ovlašćenja ili u nekim drugim tehničkim radnjama. Mislim da sam se dobro uklopio u ovaj tim i da sam dao doprinos koji je imao svog značaja na takmičenju. Kolege su uvek bile tu da pomognu, savetuju i podrže u svakom trenutku. Mislim da bez ovakvog kolektiva ne bi bilo rezultata. Napomenuo bih da su dvojica kolega sada, nakon takmičenja i diplomirala na čemu im iz srca čestitam.
Šta su ti dalji planovi u profesionalnoj karijeri?
– Planovi su mi da skupljam što više iskustva, kako od kolega tako i od profesora koji mi predaju na Univerzitetu, kao i od pripadnika specijalnih jedinica i žandarmerije sa kojima smo imali kontakte na obukama do sada, a verujem da će to biti slučaj i ubuduće. Moja ambicija je da kroz učenje postanem jednoga dana pripadnik neke od specijalnih jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova.
Kako izgleda biti student Kriminalističko-policijskog Univerziteta?
– Biti student KPU predstavlja svojevrsnu čast i jedno veliko breme koje, verujem, nosi svaki moj kolega. Mi nosimo na svom ramenu grb Univerziteta i grb naše zemlje. Put je lep, ali težak, u smislu da ima mnogo prepreka i obuka koje treba proći. Ali verujem da se nakon školovanja sve isplati, jer stičemo znanje od brojnih profesionalaca, profesora, odnosno načelnika klase i komandira vodova. Nekima nije lako biti u internatu, ali mislim da to stvara jedno posebno okruženje koje nas zbližava i vuče ka tome da naš rad bude bolji. Na kraju bih još jednom da se zahvalim oficirima i pripadnicima SAJ-a i Žandarmerije, rukovodstvu KPU, komandirima vodova i načelniku klase kapetanu Marku Aranđeloviću na ukazanoj podršci i pruženoj obuci.
Tekst: Relja Jarkovački, omladinska redakcija
