Desetoro Pančevki i Pančevaca, članova Planinarskog društva „Jelenak” iz Pančeva, bili su od 26. oktobra do 13. novembra, u najvećoj avanturi svog života: popeli su se na Himalaje. Na ovom planinskom vencu u Aziji nalazi se i najviši vrh na Zemlji, Mont Everest, koji se uzdiže na 8.848 metara iznad mora, ali njihov cilj je ovog puta bio nešto „skromniji”: najpre bazni kamp Everest na visini od 5.364 metra, a zatim i vrh Kalapatar, na 5.545 metara nadmorske visine.
Na spisku za polazak bili su vodiči u „Jelenku” Milica Gavrilović, Aleksandar Janjić i Milan Piperski, zatim bračni par Srđan i Zorica Mitrović, pa onda najmlađa planinarka, 23-godišnja studentkinja Tijana Dimić i zatim malo starija ekipa: Branislav Reljin, Dragan Milosavljević, Manuela Maričić, i najstarija po godinama, ali ne i po duhu Biljana Mioč (61).
Većina njih uspela je da stigne do oba zacrtana cilja. Malobrojne su prehlada i upala grla sprečili da se uspnu na sam vrh, a svi su, čini se, oborili lične rekorde u planinarskim dostignućima, preispitavši tako sopstvene granice i sposobnosti.
Do tog trenutka članovi ove veličanstvene desetorke penjali su se na najviše vrhove Balkana, čija visina ne prelazi 3.000 metara, a pojedinci su imali i neke više uspone i „egzotičnije” avanture, ali niko se nikada do tada nije popeo na visinu od 5.545 metara.
U ovoj avanturi suočavali su se sa neverovatnim izazovima i iskušenjima. Priroda je na momente bila nemilosrdna prema njima, iznurujući ih hladnoćom i vetrom, tražeći im nadljudsku snagu strminama i oštrim kamenjem, zastrašujući ih provalijama bez dna, pritiskajući ih gustim oblacima, oduzimajući im dah na velikim visinama… Uporedo im je vraćala nadu i elan milujući ih suncem i prostirući pred njihovim pogledom horizonte kakve ni najveći umetnici nikad nisu smestili na svoja platna, dovodeći im u susret ljude neverovatnih sudbina i čineći ih posmatračima neobičnih događaja na pozornici života među najvišim vrhovima planete. Od njih se očekivalo da zaborave na nemoguće i da se prepuste svemu što im hrli u susret.
I učinili su to!
Za 18 dana doživeli su toliko toga da ni u nekoliko knjiga ne bi stale sve njihove priče.
Ekipa je u petak, 25. oktobra poletela iz Beograda za Dubai, odakle su nastavili let za Katmandu, glavni grad Republike Nepal, gde su stigli 26. oktobra.
– U Katmanduu smo prenoćili u hotelu i sledećeg prepodneva smo malim avionom preleteli do Lukle, gde smo sleteli na jedan od najopasnijih aerodroma na svetu sa pistom dugačkom svega 500 metara. Sletanje je bilo prava filmska, napeta priča. U Lukli smo prenoćili, a narednog jutra krenuli smo sa našim vodičima na pešačenje. Prešli smo pešice oko 8 kilometara do mesta Phakding, na 2.600 metara nadmorske visine. Obišli smo budistički manastir u blizini, star 550 godina, prošetali okolinom i spremali se za sutrašnji dan, pešačenje dugo 11 kilometara ka Namče Bazaru. Mimoilazili smo se sa mnogim ljudima, sa porterima, odnosno nosačima, mazgama i govedima koji nose teret, prešli preko nekoliko visećih mostova… Oko nas su bili vrhovi pod snegom i ovo pešačenje nam je delovalo nestvarno – prisetila se Milica Gavrilović prve etape puta.
Namče Bazar, glavni grad oblasti Šerpa, gde je ekipa prespavala naredne dve noći, nalazi na 3.440 m nadmorske visine, a nekima je, kao što smo već naveli, to najveća visina na kojoj su bili.
–. U Namče Bazaru smo imali takozvani aklimatizacioni dan. Pešačili smo do Everest Vju hotela, na 3.880 m, i tada smo imali prvi susret uživo sa Mont Everestom u daljini. Malo je reći da smo bili oduševljeni, bila je to baš lepa šetnja. Tu smo prvi put videti i jaka, vrstu goveda sa tih prostora, ali i ljude koji sakupljaju izmet jakova, kako bi ga osušili i koristili za ogrev. Uživali smo uz kafu, organski uzgajanu, na visini od 4.000 m koja ima neverovatan ukus i sve to sa pogledom na najviše svetske vrhove. Osećaj je neverovatan, biti tako blizu krovu sveta… Obišli smo selo koje se u prevodu zove Zelena dolina i u kome se nalazi srednja škola podignuta Sir Edmundu Hilariju u čast. On je prvi čovek koji se 1953. popeo na Mont Everest zajedno sa šerpasom, Tenzingom Norgajem. Interesantno je da lokalno stanovništvo u ovom seocetu izbegava direktan pogled sa strancima zbog loše karme – priseća se Milica.
U nastavku puta ekipa je posetila Tengboče (3.870 m), gde je prisustvovala neobičnom ritualu u budističkom manastiru povodom velikog praznika Diwali, koji simbolizuje pobedu svetlosti nad tamom i dobra nad zlom. Slede Pengboče (3.950) i Dingboče (4.330), mesto u kome ekipa ima novi aklimatizacioni boravak, te tu spava dve noći.
– Odatle smo se prvi put popeli na visinu iznad 5.000 metara, na vrh Nangkartshang (5.070), što smo proslavili pevajući sa svojim vodičima čuvenu pesmu himalajskih naroda Nepala, „Resam Firiri”, posebno popularnu među Šerpama i planinarima. Rečima su nas naučili vodiči Laksman i Muti, dva vesela momka koji su tokom celog puta bili zaslužni za visok moral i dobro raspoloženje cele ekipe. Naravno da su Nepalci sa nama na 5.000 metara zaigrali kolo – svoje sećanje na ovaj dan, deveti po redu, podelio je Dragan Milosavljević.
Nakon uspona, ekipa se vratila u lodž, neku vrstu pansiona na planinskoj stazi, u Dingbočeu i sledećeg dana krenula dalje, a naredni lodž bio je u mestu Lobuče (4.960).
– Taj dan nam je ostao u sećanju po dolasku hladnog talasa. Pao je sneg, u lodžu nam se zaledila voda i tu smo se stvarno smrzli. Međutim, više nam je bilo hladno unutra tokom noći. Kada smo narednog jutra naspavani izašli napolje na taj sneg, vreme je zapravo bilo lepo i nije nam bilo hladno kao u lodžu. Od Lobučea nastavljamo dalje ka našem poslednjem lodžu, a to je Gorakšep. Kad smo tamo stigli, napravili smo pauzu za čaj, popeli se do Everest bejz kampa i zatim se spustili nazad u Gorakšep na noćenje. U toku noći smo ustali pre svitanja kako bi smo se popeli na glavni cilj, vrh Kalapatar. Nakon toga vratili smo se da pojedemo nešto u Gorakšepu i potom smo nastavili dalje, spustivši se hiljadu metara do Tukle, gde smo ručali i potom do mesta Periče (4.200) gde smo prespavali. Odmah sledećeg dana opet idemo do manastira Tengboče gde spavamo, potom do Namče bazara, gde nam je sledeće prenoćište i gde se većina nas napokon istuširala posle sedam dana, jer za to gore nije bilo mogućnosti. Naredno mesto bila je Lukla, gde je avion trebalo da nas vrati u Katmandu – nabrojala je Milica.
Silazak do Lukle trajao je ukupno četiri dana, a loše vreme i izostanak aviona primorali su Pančevce da tu prenoće dve umesto jedne noći. Nakon kratke vožnje avionom, usledilo je šestosatno putovanje kombijem kroz korito reke, rupe i bare, budući da je poplava nakon monsunskih kiša nekoliko nedelja ranije na toj lokaciji razorila sela, srušila mostove i odnela puteve.
Nakon oproštajne večere, ekipa je narednog dana odletela u Dubai gde je provela još 19 sati čekajući let i 13. novembra uveče, Pančevci su ponovo bili u svom gradu. Osećali su se kao da su seli u vremensku mašinu, jer je u Nepalu, po tamošnjem lunarnom kalendaru (Bikram Samvat), dan ranije, kako je Dragan Milosavljević uočio u jednom restoranu, bio 27. 7. 2081. godine. Pored kalendara, tu je i vremenska razlika, budući da je u Nepalu 4 sata i 45 minuta više nego u Srbiji.
Sada kada smo oslikali rutu kojom se ekipa iz Pančeva kretala, članovi ekspedicije odgovoriće na mnoga pitanja koja biste im verovatno i vi postavili u vezi sa ovom avanturom. Za početak – kako su uopšte odlučili da odu na Himalaje. Pa onda – kako su se pripremali, šta su poneli, kakav im je bio smeštaj, šta su jeli, gde su spavali, šta su videli i doživeli, šta im je bilo najteže, da li su želeli da odustanu, kakvi su Nepalci, kakve su lekcije naučili i još mnogo toga…
Pa krenimo redom – kako je sve počelo…
– Sve je počelo u decembru prošle godine, na redovnoj godišnjoj skupštini „Jelenka”. Po tradiciji, tada uvek pravimo neki okvirni plan za svaki vikend naredne godine i dogovaramo se gde ćemo ići i šta ćemo obilaziti. Jedan od vodiča, Milan Glumac, predložio je da idemo na Himalaje, budući da društvo tu nikada ranije nije bilo. Taj predlog smo i usvojili i Milan je trebalo da pođe s nama, ali nažalost zbog problema s kičmom na kraju nije pošao. Konkretan datum polaska stavili smo u klizni vremenski period. Znali smo da će to biti neki datum u novembru, jer je poznato da se na Himalaje ne ide u oktobru zbog perioda monsunskih kiša i poplava. U kraj koji smo mi odabrali, sa zahtevnijim trekom (planinskom turom, prim. nov) ide se u novembru, dok se recimo drugi masiv, i lakši trek, Anapurna, sa spektakularnim pejzažima obilazi na proleće u aprilu, maju – ispričala je Milica Gavrilović.
Kada se ekipa usaglasila da želi da zagrize jednu tako impozantnu planinu, na red je došlo razmatranje potencijalnih načina da se čitava priča sprovede u delo. Odlučili su se da preporuke, savete i podršku zatraže od najiskusnijeg: od kolege Dragana Jaćimovića iz planinarskog udruženja i turističke agencije EST („Extreme Summit Team”), prvog čoveka iz Srbije koji se popeo na Mont Everest (2000. godine) i koji se već tri decenije bavi organizacijom odlazaka na Himalaje i koji je, uzgred budi rečeno, jedno vreme živeo u Pančevu.
– Dragan nas je spojio sa agencijom iz Katmandua koja nam je organizovala put, dao nam je dragocene savete i napisao nam je plan puta, za koji se ispostavilo da je bio odličan. Imali smo, naime, stvarno jako dobru aklimatizaciju zahvaljujući tom planu koji je predviđao da se penjemo na određene visine, da na pojedinim lokacijama spavamo dve noći, da se popnemo visoko, pa da se istog dana spustimo niže i da tu prespavamo i tako redom… Broj dana planiranih za put je bio veći nego kod nekih drugih planinarskih grupa, jer je predviđao dovoljno vremena da realizujemo sve što smo zamislili, računajući i jedan „rezervni” dan – objasnila je Milica.
Ispostaviće se na kraju da je Pančevcima baš taj jedan dodatni dan bio spasonosan, jer je u jednom trenutku bilo upitno hoće li ekipa uopšte stići na let nazad za Beograd iz Dubaija ili će u Nepalu ostati do daljeg.
– Pred kraj puta se jedna članica tima, Manuela, zbog jake upale grla sa planine spustila spasilačkim helihopterom, to je takozvani „reskju heli”, da bi joj bila pružena lekarska pomoć. Ona je iz predostrožnosti zadržana u bolnici, pa su peripetije oko zdravstvenog osiguranja i državnog praznika u Srbiji najpre dovele u pitanje naše stizanje na let. Trošak helihoptera i medicinske usluge prelazio je 6.000 evra, a Manuelin pasoš je zadržan kao garancija da će osiguranje sve to platiti. Kada je to sve uspešno rešeno, ukazala se nova prepreka: zbog lošeg vremena mali avion koji je ostatak planinara nakon uspona trebalo da spusti sa visine u podnožje planine, kasnio je čitav dan. To je bio upravo naš rezervni dan koji je Dragan Jaćimović uvrstio u plan i tako nam osigurao priliku da o svemu ovome sada pričamo iz Srbije, umesto da još uvek u Nepalu čekamo neki novi let – kaže uz osmeh Dragan Milosavljević, koji je na Himalajima proslavio svoj 56. rođendan.
Vraćamo se opet na trenutak kada je Jaćimović ekipi sastavio plan puta i dao pregršt saveta o uspešnom savladavanju svega onoga što planinare čeka na Himalajima.
– Pre početka puta svakako je potrebna psihofizička priprema, dobra kondicija i određeno planinarsko iskustvo. Bez toga se niko ne bi odvažio da krene na Himalaje. Svi članovi naše ekipe ispunjavali su te uslove. Ja sam, na primer, oko 20. septembra išla na Prokletije, popela sam se na Severni vrh, krajem avgusta smo vodili Triglav (2.950) i tamo smo i prespavali na 2.800 metara i ja lično bar jednom mesečno odem na neku planinu. Srđan Mitrović je u junu popeo Damavand, vulkan visine 5.610 metara, u Iranu, ali taj uspon počinje od 3.000 metara. Bilja Mioč je bila u Maroku na 4.200, Srđan i Manuela su se penjali i na Kilimandžaro… Kao što sam već rekla, bili smo svi na nekim visinama do 3.000 metara, ali niko on nas nije išao na tako veliki uspon kao što su Himalaji i za to zaista nikad ne možeš da se pripremiš dovoljno – kaže Milica.
Po savetu Dragana Jaćimovića, poneli su sa sobom tablete protiv visinske bolesti koje je trebalo da počnu da piju na određenoj nadmorskoj visini da bi pomogli telu da se prilagodi smanjenom kiseoniku.
– Visinska bolest je stanje koje se javlja zbog smanjenog nivoa kiseonika na velikim nadmorskim visinama, obično iznad 2.500 metara. Simptomi podrazumevaju glavobolju, mučninu, vrtoglavicu i umor, a u težim slučajevima može doći do ozbiljnijih komplikacija poput edema pluća ili mozga. Tablete koje smo pili ublažavaju simptome i pomažu telu da se prilagodi smanjenom kiseoniku. Inače, jedini način da na takvim visinama dođeš do kiseonika jeste putem vode, i zato tamo mora da se popije 3-4 litre vode dnevno, a taj lek upravo pojačava potrebu za vodom i ubrzava pražnjenje, što dovodi do čestih odlazaka u toalet, a kasnije ćemo otkriti kakve nam je to nove probleme stvaralo – kaže Milica smejući se.
A zašto je ova priča o vodi toliko važna na planini?
– U slučaju nedostatka kiseonika i vode, organizam počinje da zadržava vodu kako bi napravio rezerve kiseonika i to se manifestuje oticanjem, što je, uz mutan pogled i glavobolju u potiljku, jedan od prvih simptoma visinske bolesti. Iskusni vodiči već po mutnom pogledu mogu da prepoznaju da je kod nekog planinara krenula visinska bolest i da hitno reaguju i spuste ga na nižu nadmorsku visinu – otkriva Milica.
Od Dragana su planinari dobili i savet da se posle svakog dužeg pešačenja, dok čekaju naručeni obrok, umire, zavuku u vreću, legnu i popiju pola litre vode da se telo opusti i zagreje. Preporuka je bila da planinari od početka uzimaju elektrolite i kompleks vitamina, a važne savete dobili su i na temu ishrane. Tokom uspona hranili su se u lodževima, jednostavnim pansionima smeštenim duž rute, sa osnovnim skromnim smeštajem, često u zajedničkim sobama, i sa toplim obrocima.
– Čovek nam je rekao da iznad 4.000 metara našem organizmu ugljeni hidrati više ništa ne znače, potrebni su mu samo proteini i masti. Problematično je što na Himalajima svu tu hranu na planinu iz podnožja dopremaju na govedima i taj put nekada traje danima. Kada hrana stigne, više ne znaš u kakvom je stanju to meso. Naš vodič Laksman nam je na određenoj visini rekao da nam odatle više ne preporučuje da naručujemo meso i mi smo ga poslušali. Po Draganovoj preporuci, svi smo od kuće poneli slaninicu, čvarke i pečenicu, a uz to smo u lodževima naručivali krompir, jaja, pirinač… Ja sam svako jutro za doručak jela kašu, ali sam dodavala proteine. Dobili smo i savet da ne pijemo kafu, jer ona izvlači vodu iz organizma, ali ja sam ujutru morala da popijem kafu, ne bih mogla da funkcionišem bez te jutarnje doze – ističe Milica.
Lodževi su, inače, ključni za odmor i aklimatizaciju tokom višednevnih pešačenja, a iskustva naših planinara o kvalitetu smeštaja razlikovala su se od lodža do lodža.
U jednom je jedno prozorsko okno bilo otvoreno tokom cele noći, drugi je bio pristojan, ali je bilo toliko hladno da se voda zaledila, treći se zatvarao uz pomoć reze i katanca, a onaj najlošiji, Gorakšep, imao je na kraju hodnika po jedan muški i ženski toalet za sve sobe, i to čučavac sagrađen od dasaka naređanih nad rupom dubokom 3.000 metara iz koje je duvala promaja. Tu se vraćamo na situaciju da planinari zbog količine vode koju popiju i leka za visinsku bolest, noću ustaju po nekoliko puta da bi otišli u toalet.
– U lodževima nema grejanja, a u vreme kad smo mi bili tamo naišao je toliko hladan talas da smo u vreće za spavanje pored nas stavljali vodu i odeću da ih telom grejemo dok spavamo, pokrivali smo i glavu i vezivali kanap oko vrata da sve to dihtuje. I onda, zamislite izvlačenje iz vreće više puta noću, hitno oblačenje odeće i onda bauljanje kroz mrak uz osvetljavanje hodnika samo svetlošću svog telefona da biste stigli do onog čučavca nad provalijom – kaže Dragan Milosavljević.
Problemi sa zaleđenom vodom činili su da se planinari danima ne istuširaju, u lodževima na visini tuširanje se plaćalo, baš kao i sat vremena punjenja baterije na telefonu… Oskudevali su i u donjem vešu i čarapama zbog ograničene težine koju su smeli da ponesu u torbama.
– Sa našom grupom dolazilo je, naime, pet nosača, a svaki je nosio po dve naše torbe maksimalne težine po 12,5 kilograma, kao i ranac sa ličnim stvarima od 5-6 kilograma. Uz to smo mi nosili svoje rančeve sa 2,5-3 litre vode, kabanicom i ostalim potrepštinama… To što su sve stvari morale da stanu u vreću od 12,5 kilograma, nije nam ostavljalo mogućnost da nosimo dovoljno odeće da bismo se presvlačili svakodnevno. Spasavalo nas je to što na tako razređenom vazduhu bakterije ne opstaju. A nakon puta, naučili smo da budemo beskrajno zahvalni na stvarima koje inače uzimamo zdravo za gotovo: na toploj WC šolji, na prilici da ujutru operemo zube, da se istuširamo kad god poželimo, da nosimo čistu odeću, da spavamo na toplom… – krajnje je iskren Dragan Milosavljević.
Saveta Dragana Jaćimovića najozbiljnije se pridržavala Biljana Mioč.
– Sve što sam mogla da uradim da sebi olakšam, ja sam i uradila: na vreme sam počela da pijem ginko bilobu i probiotik, a čim smo stigli, prva sam krenula sa lekom protiv visinske bolesti, sa prvom glavoboljom na nekoj visini pojačala sam dozu… Krenula sam na taj uspon potpuno opuštena i rasterećena, bez ikakvih očekivanja. Meni je sama činjenica da sam uopšte otišla tamo, već bila ispunjenje sna, tako da se uopšte nisam forsirala da stignem do nekog konkretnog cilja. Verovatno se baš zbog tog opuštenog stava i želje da samo uživam u usponu, desilo da stignem na cilj bez nekog preteranog opterećenja – ispričala je Biljana Mioč, kojoj se u glasu čuje koliki joj je mir i radost donelo sve što je doživela u Nepalu.
Ona je otkrila da planina zaista tako i deluje na ljude čineći da čovek zaboravi na probleme i donoseći organizmu neverovatnu pozitivnu energiju i snagu koja potom traje danima. Sa tim stavom se slažu i Milica i Dragan.
– Generalno volim da boravim u prirodi, i to ako je moguće, više dana, da se isključim i da otkrivam neke delove do kojih se ne može doći regularnim turističkim stazama. To mi izaziva veliko zadovoljstvo. Sećam se, jednom mi je bilo jako teško, bili smo na Staroj planini i kad smo se popeli do vrha, toliko je pogled bio lep i toliko mi je bilo savršeno i imala sam osećaj da su svi moji problemi beskrajno mali naspram horizonta koji se ukazao preda mnom i mislim da je to momenat gde ti shvatiš koliko si ti sićušan na ovoj planeti i kako će sve to nastaviti da postoji i bez tebe i tvojih problema, nerviranja, svakodnevne jurnjave i taj osećaj je fenomenalan. I na njega se onda navučeš i kad god preteraš, ti odeš ponovo, da se podsetiš. E sve to što sam opisala na Himalajima je drastično pojačano. Ne može se ni zamisliti kako je dok se lično ne doživi – objašnjava Milica planinarsku filozofiju.
Nećete verovati, ali Milica je jedna od članova ekipe koji se nisu popeli na Kalapatar. Nedostajalo joj je svega oko 50 metara.
– Šestoro se popelo do vrha, a ja sam bila tako blizu, a tako daleko. Nisam nastavila jer su mi se smrzli prsti na rukama. To nekome ko nije u svetu planinarenja verovatno u prvi mah deluje kao smešan problem da bi neko odustao, ali stvar je zapravo ozbiljna. Smrznuti prsti koje ignorišete na tim visinama mogu da vas koštaju amputacije, što se planinarima i dešava i ja sam ranije čula za jedan takav slučaj kada je žena ostala bez vrha kažiprsta, kao i slučaja gde je planinarka zbog promrzlina mesecima potpuno izgubila osećaj u dva prsta na ruci. Zato sam bila svesna u kakav se problem mogu dovesti ako nastavim, tako da se nisam usudila da to učinim. Imala sam grejače u rukavicama koji se aktiviraju na vazduh, ali se verovatno zbog nedovoljne količine kiseonika na toj visini nisu uključili. Silazila sam i plakala. Milan Piperski je tu bio moj glas razuma i veliki drug, jer se spustio zajedno sa mnom. Imam samo jednu sliku gde se vidi Mont Everest iza mene… Kad me je video uplakanu u lodžu po silasku s vrha, Dragan Milosavljević me je zagrlio i čak su i njemu pošle suze, jer je video koliko mi je bilo stalo… Ali ne vredi žaliti ni za čim, biće prilike da se završi započeto drugi put. Mi već razmišljamo o Anapurni na proleće – kaže Milica sa čežnjom u glasu.
Želeli smo da i od Dragana Milosavljevića čujemo šta je za njega odlazak na Himalaje značio i zašto se odlučio da krene na tako izazovan put.
– Meni lično je to nešto najuzvišenije, sama ta činjenica da vidiš uživo Mont Everest, tu najvišu, veličanstvenu planinu koja se uzdiže skoro 9 kilometara iznad zemlje. Nije mi nikad bio cilj da se dokazujem osvajanjem vrhova, već samo da uživam u toj uzvišenosti i savršenstvu i u činjenici da to sve mogu da vidim pred sobom svojim očima. Pošto se bavim i biciklizmom, jedna od stvari koja me opčinjava je upravo priroda i ti predeli kroz koje prolazim. Takođe, neopisiv je taj osećaj slobode koji doživiš tamo okružen planinama u kraju gde se razdaljina meri danima hoda, jer točak ne postoji. S jedne strane to deluje kao limitirana sloboda, ali teško je opisati rečima kakva je to sloboda zapravo… Sam si ti tamo, slobodan od materijalnog, od obaveza, očekivanja, od zadataka koje zadaješ sebi i koje ti zadaju drugi… Tu si samo ti, sam sa sobom i jednostavno samo postojiš. Imaš ono najosnovnije: da negde prespavaš, da koristiš neki skroman toalet, da pojedeš ono što će ti dati energiju da nastaviš dalje i to je to. Ja sam sebi pre polaska dao tri cilja koji su poređani po prioritetima: prvo, da se vratim živ i zdrav, drugo, da se vratim neoštećen i tek onda kao treće da se popnem na Kalapatar. Nije mi bilo teško ništa na putu, iako po tome što sam smršao 6 kilograma zaključujem da moje telo smatra da ipak jeste bilo teško. Svakako, nisam imao nikakvih tegoba, osim što sam izgubio apetit poslednja tri dana i što sam se na najvišim visinama na momente osećao kao da mi je teško da udahnem, da se borim za vazduh, ali to je normalno i očekivano, samo ne treba paničiti, već smireno dovesti svoje disanje u balans – prenosi Dragan informacije koje će sigurno biti od koristi nekim narednim osvajačima Himalaja.
Na Dragana je veliki utisak ostavilo i upoznavanje novih naroda i kultura u Nepalu.
– Nepalci su jako srdačni i nasmejani, kriminala skoro da i nema, dobrodušni su, pošteni. Veoma su skromni i naučeni na jednostavan život. Muti, jedan od naših vodiča, vrlo mlad momak, do vrha se zaputio u nekim jednostavnim, tankim patikicama koje uopšte nisu prilagođene takvim stazama. Rekao da će obuti deblje čarape i da će mu to biti dovoljno. Milica je celim putem žalila što ne može da mu kupi nove zimske cipele pogodne za planinu, ali pravilo je da vodičima i nosačima možeš da se zahvališ samo tako što ćeš im na kraju puta ostaviti bakšiš. Jako smo bili dirnuti njihovim teškim načinom života. Sve što mora da stigne do lodževa gore u planini, na svojim leđima tamo odnesu ili porteri ili stoka. Pritom, porterima i vodičima ostatak stanovništva zavidi na tim poslovima, jer može lepo da se zaradi u odnosu na sve druge poslove, ali po koju cenu, pitali smo se mi… Kad vidite čoveka savijenog pod uglom od 90 stepeni kako na leđima nosi dasku veličine kućnih vrata i na njoj naređan teret i u tom položaju se penje po kamenitim stazama uz planinu, mimoilazeći se sa golorukim sunarodnicima koji klešu kamen za izgradnju kuća ili sa iznurenom i žednom stokom koja takođe tegli sve, od plinskih boca do greda, više nikad ne pomislite kako je vaš posao težak – otkriva Dragan.
Ljude u Nepalu je prelepim fotografijama ovekovečila Milica Gavrilović:
Uprkos teškom putu i činjenici da je sve potrebe bilo neophodno svesti na minimum, a događaj dana je bilo već i samo menjanje čarapa, niko u ekipi ni u jednom trenutku nije imao krizu ni potrebu da odustane.
– Dizao nam je moral naš glavni vodič Laksman koji je jako veseo i pun optimizma. Pevali smo stalno njihovu pesmu koju smo naučili, igrali kolo, bili smo dobra grupa, jeli zajedno, razmenjivali hranu, niko nije kasnio… Sve smo delili i posle toliko dana na zajedničkom putu, postali smo kao prava porodica i to će tako ostati i nakon povratka.
A po povratku nazad u civilizaciju, nakon što su spoznali surovost i jednostavnost života u Nepalu, ova ekipa imala je priliku da doživi potpuni kontrast svemu tome: čekajući let, Pančevci su proveli 19 sati u Dubaiju.
Prespavali su u najskromnijem mogućem smeštaju po ceni od svega 10 evra (u Dubaiju noćenje za taj novac podrazumeva sobu nalik samici u zatvoru koja, ako baš nemate sreće nema čak ni prozor). A kada je osvanulo jutro i kad je ekipa posetila najvišu zgradu na svetu, Burdž Kalifu i čuveni luksuzni tržni centar Dubai mol, kada se krajnjoj jednostavnosti planine koja briše težnju za materijalnim, suprotstavilo ekstremno bogatstvo zemlje u kojoj je, kako planinari u šali kažu, nafta jeftinija od vode, čitavo njihovo putovanje zaličilo je na neki savršeno izrežirani film.
– Pravo da vam kažem, meni je taj Dubai u početku delovao kao da bih baš mogla i bez njega. Bili smo umorni, iscrpljeni, završili smo trek, a to je vreme kad ti već padne adrenalin, potrošili smo sve pare, tako da nam Dubai i nije bio neki prioritet, ali imali smo na raspolaganju ne tako kratko vreme do leta i bila bi šteta ne iskoristiti ga. I na kraju dana, moram da priznam da nam je prijao taj obilazak. Taksi je jeftin, jer je i nafta jeftina, pa smo tako imali mogućnost da brže obiđemo sve što smo želeli. Prijatno me je iznenadilo što tamo, uprkos luksuzu, ništa nije kič kao što bismo pomislili, već je sve s ukusom i merom neko osmislio, oko vas se, na primer, u Dubai molu čuje ambijentalna džez muzika i sve je nekako baš lepo. Pogotovo u poređenju s nama koji smo bukvalno izgledali kao da smo sišli s planine: u čudnoj garderobi, natovareni rančevima i vukući kese s cipelama, jer je bilo previše toplo pa smo obuli papuče – priseća se Milica uz osmeh.
Nakon svega toga, povratak u realnost i svakodnevicu života u Pančevu nije bio tako brz i jednostavan. Svi su odmah počeli da kijaju i kašljucaju, a vremenska razlika činila je da se probude usred noći orni za neko novo pešačenje i uspon. Iako ovo putovanje ne košta malo, planinari su se vratili daleko bogatiji nego što je to bio slučaj kad su krenuli. Bogatstvo koje su doneli ne može im oduzeti niko – to su doživljaji koje su poneli u srcima, prostranstva koja su videli, ljudi koje su upoznali, iskustva koja su pohranili u sećanju, prijateljstva koja su sklopili, lekcije koje su naučili, mir, radost, zahvalnost… i novi članovi porodice koje su stekli deleći sa njima neverovatna iskustva koja će sigurno prepričavati i praunucima, a njihovi praunuci svojim praunucima. Toga je ovaj put apsolutno bio vredan.
Putovanje naših Pančevaca predstavili smo i kroz tri videa na našoj Fejsbuk, Instagram i TikTok stranici. U nastavku ih možete pogledati:
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
