U nastavku našeg serijala „Po kulturu autobusom”, koji ove godine realizujemo uz podršku Ministarstva informisanja i telekomunikacija, putujemo na četiri točka i vodimo vas na mesta gde pred srpskom kuturom, tradicijom i nasleđem zastaje dah, a u oku neretko zaiskri suza.
Prva stanica u okviru ovogodišnjeg projekta i prvo mesto koje ćemo istražiti u potrazi za draguljima srpske kulture je – Krf. Ovo najsevernije grčko ostrvo, mesto gde je u davna vremena svoje lutanje morima, vraćajući se iz Trojanskog rata, završio i Odisej, jeste i tlo velike srpske tuge, ali i velikog ponosa.
Pre nego što pređemo na priču, pogledajte najpre kviz na ovu temu:
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Posetiti Krf nije isto što i posetiti neko drugo grčko ostrvo, jer obilazak ove „svete zemlje” jeste i prilika za malo „hodočašće”, s obzirom na to da se boravi na mestu gde su ispisane i tužne, ali i veličanstvene stranice srpske istorije. Poseta Krfu nameće se kao obaveza, kao vraćanje duga hrabrim i slavnim precima…
Krenuli smo… Autoputem Beograd, Niš, Skoplje, sve do grčkog graničnog prelaza Evzoni. Put nas je potom vodio do Igumenice, a onda trajektom do veličanstvenog Krfa. Posle oko 950 pređenih kilometara i jedanaest sati vožnje iskrcali smo na ostrvo, a već prvi koraci i pogledi koji su šarali levo-desno, punili su dušu nekom pojačanom dozom adrenalina i ponosa.
A kako i ne bi…
Guvija
Prvo što smo posetili bila je Guvija, mesto gde se 1915. godine iskrcala srpska vojska, oko 150.000 ratnika koji su došli da se oporave, a potom i vrate da brane otadžbinu.
Emocije su počele da naviru, vraćali su se filmovi sećanja naučenog na časovima istorije… Albanska golgota!
Srpski vojvoda iz Prvog svetskog rata Radomir Putnik tada je naredio da vojska, ali i kralj Petar I Karađorđević, članovi tadašnje Vlade, pa čak i određeni broj žitelja Srbije krenu na težak i mukotrpan put preko Crne Gore i Albanije. Pre nego što su francuskim lađama stigli na Krf, među preživelim srpskim ratnicima pojavio se pegavi tifus, najveća epidemija ikada…
Naše „hodočašće” počelo je baš odatle, sa te čuvene Guvije, mesta koje će zauvek, velikim slovima, biti urezano u srpskoj istoriji…
Srpska kuća na Krfu
Ne možete doći iz Srbije na Krf, a da ne posetite ovu kuću. Pored ostrva Vido i brojnih spomen-obeležja na ostrvu, Srpska kuća ima poseban značaj. Čudnovato mesto, muzej, mauzolej, ili zgrada ponosa.
Mesto na kome se zajedno vijore srpska i grčka zastava, gde nas dočekuju srpski Krfljani. Istorija. Originalni eksponati iz Prvog svetskog rata, fotografije, priče, uniforme, oružje i nošnje…
Prikupljeno je nekoliko stotina raznih originalnih predmeta. Ni jedan predmet u postavci nije kupljen, a mnoge su poklonili građani Srbije.
Prostor gde se ne trepće, gde se upija svaki milimetar zida…
Srpska kuća je mesto gde deca dođu kao deca, a izađu kao ljudi. Jednostavno, neopisivo. Poseta Srpskoj kući jeste i nauk, kako posle svih teških i nesrećnih okolnosti, čovek može da ostane čovek, na svom putu…
Retko ko zna da su od iskrcavanja, pa do pred kraj 1918. godine, preživeli srpski ratnici i članovi Vlade, uz pomoć lokalnog stanovništva organizovali brojne aktivnosti u gradu Krfu.
Zahvaljujući tome funkcionisale su i osnovna škola i niža gimnazija za srpsku decu, a izlazile su čak i „Srpske novine” i „Zabavnik”. U lokalnim štamparijama posebno su štampane knjige za srpske učenike. U to vreme, funkcionisao je i srpski orkestar, na čijem čelu je bio čuveni kompozitor Stanislav Binički, koji je u to doba vršio dužnost kapelnika kraljeve garde.
Ostrvo Vido – za kraj malog „hodočašća”
Ostrvo Vido, Plava grobnica i 27 vojničkih grobalja na Krfu večna su kuća za oko 10.000 srpskih junaka.
Pesma „Plava grobnica” Milutina Bojića objavljena 1917. godine u Solunu, u zbirci „Pesme bola i tuge”, govori upravo o golgoti sopstvenog naroda, ali i o podvigu armije istog tog naroda koja je, okrepljena, reorganizovana i sabrana, trijumfalnim pohodom probila Solunski front 1918. godine i oslobodila otadžbinu, te stvorila Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.
Iz stare luke grada Krfa na svakih sat vremena plovi brodić do ostrva Vido, nekada nazivanog i ostrvom smrti. Između Guvije i Vida, postoji ostrvo Lazareto na kome je izmučena vojska lečena u infektivnoj bolnici od prenosivih, zaraznih bolesti. Oni životno najugroženiji prebacivani su na tada nenastanjeno ostrvo, golo, bez četinara, gde je bila najveća bolnica sa 1.600 kreveta.
Tamo su svoje živote okončali mladići od 15 do 20 godina. Mnogi od njih su po prvi put izašli iz svog sela, a kraj su sačekali na ostrvu Vido, simbolu stradanja srpskog naroda… Poslati su da prežive snagom volje ili da skončaju… Heroji koji su dali jedino što su imali, život, za vaskrsenje Srbije koja je na Vidu umirala, ali i počela ponovo da se rađa.
Još jedno mesto tuge i ponosa. Svaka stopa kojim se korača na „ostrvu smrti” natopljena je krvlju i mukom. Osećaj je neopisiv, neizreciv. To samo otkucaji srca mogu da objasne.
I suze koje same krenu… Možda i zbog činjenice… ili pomisli… da je sve što je istinski vredelo ostalo baš tu na tom svetom mestu.
Na ostrvu Vido nalazi se mauzolej kosturnica vojnicima iz Prvog svetskog rata koji je izgrađen po nalogu kralja Aleksandra, a po projektu arhitekte Nikole Krasnova 1938. godine.
U mauzoleju se nalaze kasete sa kostima 1.232 znana vojnika i oko 1.500 neznanih. Iznad luka na ulazu postavljena je reprodukcija Albanske spomenice sa amblemom Kraljevine Jugoslavije. Postoji i Kameni krst, prvo obeležje preminulim herojima i prvi spomenik na Vidu koji je 1923. godine podigao kralj Aleksandar Karađorđević.
Plava grobnica
Kada na samom ostrvu više nije bilo mesta gde će se sahranjvati preminuli srpski junaci, predeo Jonskog mora oko ostrva Vido postao je velika – plava grobnica.
U jednoj od najdirljivijih rodoljubivih srpskih pesama Milutin Bojić, opevao je patnje i stradanja srpskog naroda tokom povlačenja preko Albanije do Grčke i ostrva Vida i svoj bol nad sudbinom srpskih vojnika sahranjenih na dnu mora:
„Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom…
Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata
prometeji nade apostoli jada…”
Koliko su Grci saučestvovali u patnji srpskog naroda, dovoljno govori i podatak da se u moru sa strane plave grobnice Srbi i Grci ne kupaju iz poštovanja prema preminulim srpskim ratnicima. Takođe, iako je ostrvo Krf poznato po mnogobrojnim ribarima, i decenijama nakon tragične sudbine srpskih ratnika nijedan od njih nije zabacio svoju mrežu u blizini ovog ostrva.
Velelepni Krf
Jedan od lepo očuvanih starih srednjevekovnih gradova u ovom delu Evrope svakako je grad Krf.
Najveća znamenitost grada jeste stari grad i ogromna tvrđava na moru, nekadašnji deo mnogo većeg utvrđenja, koje su Mleci podigli u cilju odbrane od Turaka i gusara.
U gradu postoji 37 crkava, a najpoznatija je Crkva Svetog Spiridona, zaštitnika Krfa. Meštani kažu da zahvaljujući njemu ostrvo nikada nisu osvojili Turci.
Interesantno je i zdanje palate Ahilon, koja se nalazi desetak kilometara od grada Krfa. U čast Ahilu, podigla ju je austrijska carica Elizabeta, a Prvom svetskom ratu u ovoj palati lečili su se srpski oficiri.
Krf – čudesno ostrvo koje se mora posetiti više puta. Zemlja kojom se mora hodati…
Ako je Hilandar na Atosu mesto duhovnosti, obrazovanja i deo nikad osvojene srpske zemlje, onda je Krf svetilište, simbol muke i stradanja, ali i oporavka Srbije na putu ka slobodi i srećnijoj budućnosti.
