Leti vreme. Prolaze godine… Od jednog od najvećih uspeha ne samo pančevačkog, već i srpskog sporta proteklo je 14 godina! Ali pravi, istinski šampioni ostaju to zauvek. I nikada neće biti zaboravljeni.
Za Rim kažu da je večni grad. I jeste. Ostaće nam u večnom sećanju. I treba. U tom gradu je Pančevka, najbolja plivačica u Srbiji, Nađa Higl Boharević, učinila nešto veliko, najveće što se može. Postala je prvak sveta u disciplini 200 metara prsno.
Tog 31. jula, sada već davne 2009. godine, oko 19 sati, svi istinski poklonici sporta u našoj zemlji bili su prikovani za TV ekrane.
Na programu je bio start finalne trke na 200 metara prsno u ženskoj konkurenciji. A onda su na bazen „Foro italiko” počele da izlaze „aždaje” poput Kanađanke Anamej Pirs, Austrijanke Mirne Jukić, Japanke Tamure Nanake, Amerikanke Rebeke Soni… Videlo se da sve one „vole” kameru, jer su odvažno mahale snimateljima i pozdravljale svet. A među njima, u stazi broj dva, s belom kapicom i sada već najprepoznatljivijim pegicama na svetu – naša Nađa Higl.
Skromno je, kao i uvek, sedeći na startnom bloku, pomalo i stidljivo mahnula na predstavljanju…. A posle samo dva minuta, 21 sekunde i 62 stotinke ta ista Nađa Higl postala je najbolja plivačica na svetu.
– Nađa Higl ide ka medalji! Bože da li je moguće? Staza broj dva, Nađa Higl osvaja zlatooo! Čudo nad čudima se dogodilo! Bravo Nađa, slavi Pančevo! Nađa Higl 2:21,69. Ne samo prvi put u finalu svetskog šampionata… ovo je jača medalja od one Milorada Čavića… Ljudi moji, da li je ovo moguće? Nađa, svaka ti čast devojčice… Verujte mi, 30 godina radim ovaj posao i želeo sam iznad svega da ova sjajna devojčica osvoji bar bronzu, ali ovo čudo od deteta kome su u aprilu rekli „nema mesta za tebe”… gde bre nema, pa planeta je mala za nju – ovako je legendarni sportski komentator Duško Korać ispratio trenutak kada je Nađa šokirala planetu i svojim ushićenim rečenicama mnogima pokraj malih ekrana izazvao suze…
Evo kako je to izgledalo:
Od tog dana prošlo je, još malo, pa tačno 14 godina. Nađa Higl, sada i Boharević, ne živi više u Pančevu. Odlučila je da se sa porodicom preseli u Sloveniju.
Ali šampioni se ne zaboravljaju. Pozvali smo Nađu, a ona je rado prihvatila da Pančevkama i Pančevcima podeli utiske života u ovoj zemlji.
– Sad u junu će biti tačno dve godine od kako smo u Sloveniji. Živimo u Ljubljani. Deca su odmah prve godine krenula u školu, Mihajlo u prvi razred (to je kod nas zabavište/predškolsko), a Dragan odmah u drugi razred (to je kod nas prvi razred). Sada polako završavaju još jednu školsku godinu i odlično im ide. Jezik govore već mnogo bolje nego ja, jer su svaki dan sa drugarima u školi – počinje priču Nađa.
Nije bilo lako prelomiti, nije bilo svejedno okrenuti novu stranicu života i otići, ali kako sada stvari stoje – vredelo je.
– Na taj korak, da odemo iz zemlje, odlučili smo jer mi se činilo kao da se sve vreme borim sa vetrenjačama. Suprug Milan je kao IT inženjer mogao bilo gde da radi, ali ja sam nažalost uvek imala probleme. Zato smo, delom zbog mog psihičkog i fizičkog zdravlja, a najviše zbog zdravog odrastanja naše dece, odlučili da to bude Slovenija. Nije išlo uopšte kao podmazano, jer smo najpre, zbog pandemije, čekali Milanove papire dosta dugo, a čim ih je on dobio svi smo se uputili u Ljubljanu. Dečije i moje papire smo čekali jako dugo i nažalost, dugo vremena smo bili bez redovnog zdravstvenog osiguranja, imali smo samo ono privatno, koje nije pokrivalo lečenje moje bolesti i redovne terapije, te smo zbog toga prve godine putovali jednom mesečno nazad u Srbiju kako bih dobila terapiju. To se prošle godine promenilo i uspeli smo da sredimo da ovde u Ljubljani primam redovne terapije – nastavlja priču najbolja srpska plivačica.
Kaže naš narod, svaki početak je težak. Nađi, Milanu i njihovim sinovima nije bilo lako na početku, ali sada je sve drugačije.
– Ništa od toga nas nije demotivisalo jer smo imali cilj. Počeli smo da živimo u divnoj zemlji, deca su počela da idu u divnu osnovnu školu, Milan radi u divnom kolektivu… Ja, nažalost, nisam počela da radim još uvek. Bilo je nekih pregovora za jedan plivački klub, ali se zbog odugovlačenja oko radne vize, to prekinulo. Nisam posustala, pa sam uz podršku meni dragih ljudi odlučila da se upišem na studijski program psihoterapeutske propedeutike, kako bih stekla uslov da se upišem na edukaciju integrativne psihoterapije. Mnogo je godina prošlo od završetka mojih master studija, pa je bilo teško zavrteti se opet u tom kolu – priča Nađa.
Ona studira na slovenačkom jeziku i do sada je uspela da položi sve ispite. Paralelno je krenula i na edukaciju integrativne geštalt psihoterapije u Zagrebu i tome je potpuno posvećena.
– Ovde smo naišli na divne ljude, brzo smo se uklopili u društvo, a što je najvažnije, naša deca su se relativno brzo snašla. Iako je bilo mnogo komplikacija i stvari na koje nismo računali, ni u jednom momentu se nismo pokajali. Budi nas cvrkut ptica, deca su super, dok su u produženom boravku imaju razne aktivnosti. Prošle godine su išli na džudo i košarku, ove godine su to košarka i fudbal. Dragan je u sklopu trećeg razreda imao dve nedelje plivanje, svaki dan su u toku škole išli na tečaj plivanja. Ne forsiram ih da idu na plivanje, bitno mi je da su aktivni i da žele da se bave sportom. Šta god da izaberu, pa čak i ako to kasnije bude plivanje, suprug i ja ćemo im biti najveći oslonac i podrška. Bitnije mi je da se nauče pravim vrednostima. Da budu dobre osobe, da paze da ne učine da se neko drugi zbog njih oseti loše, da budu prijatelji koji će podržavati druga tako da ga ne podstiču da se sukobljava sa drugima nego da ga umiri, da pruže ruku onom ko padne, da se ne podsmevaju… Vrednosti su to koje mnogo znače – s dozom ponosa u glasu i jasnim odlukama u sebi govori Nađa.
Posle dve godine, Slovenija se pokazala kao pun pogodak.
– Pa da, osim tog administrativnog dela koji je bio dosta usporen, ni jedan drugi minus nemamo. Svi misle da je najlakše otići, ali nije tako. Naprotiv. Jako je teško otići iz svoje zemlje, svog grada, od ljudi, roditelja i prijatelja, odnosa koje si ceo život gradio…ali drugog izbora nije bilo. Ipak, i ovaj odlazak nam je pokazao da smo zaista okruženi pravim prijateljima i dokazao da nam daljina ne može ništa. Zahvaljujući ovoj modernoj tehnologiji ne stigne ni da nas uhvati nostalgija, jer se i čujemo i vidimo sa svima. Što se tiče ljudi ovde, Slovenci su dosta aktivni i svaki slobodan trenutak provode u prirodi. Mi polako ulazimo u korak sa njima, te sa decom obilazimo brda, planine, jezera, primorje… Slovenija je raj, jedna mala, predivna zemlja sa netaknutom prirodom i čistim vazduhom. Posebno me je oduševilo to koliko su ulice čiste i da na ulicama nema napuštenih životinja i to koliko su ljudi otvoreni i uvek spremni da pomognu – prenosi utiske Nađa iz Ljubljane i okoline.
Nađa Higl – pravi borac. I svetski šampion. Za sva vremena!
Fotografije: Nađa Higl Boharević, privatna arhiva
