TUMAČI ZNAKOVNOG JEZIKA: Grade mostove između gluvih i osoba koje čuju, NEMA IH DOVOLJNO i premalo su plaćeni

Gluvim osobama život bez njih bio bi gotovo nemoguć. 

Ne bi bilo lako ni onima koji čuju. Jer šta vredi sluh, kada tišina pokušava da progovori?

Kada se gluva i čujuća osoba sretnu na sudu, u policiji, kod lekara, na venčanju ili na bilo kom drugom mestu u svakodnevnom životu, kako one komuniciraju?

Ukoliko obe poznaju znakovni jezik, ne tako teško.

Ali, šta kada to nije slučaj, kao što vrlo često i nije?

Kada u komunikaciji između gluve i čujuće osobe zapne baš onda kad bi moralo da teče, šta preostaje?

Upravo tada oni stupaju na snagu: graditelji mostova između gluvih i čujućih. Tumači znakovnog jezika.

Definicija kaže da je tumač znakovnog jezika osoba koja prenosi značenje poruke gluve osobe, osobi koja čuje i obrnuto.

U Asocijaciji tumača srpskog znakovnog jezika navode da ne postoji formalno obrazovanje za profesiju tumača znakovnog jezika. U Srbiji taj posao uglavnom obavljaju deca gluvih roditelja, nastavnici u školama za gluvu decu i osobe koje su profesionalno vezane za zajednicu gluvih (sekretari organizacija gluvih, socijalni radnici…).

Zakon o upotrebi znakovnog jezika, usvojen 2015. godine, trebalo je da uvede red u ovu oblast i da uspostavi nove kriterijume u vezi sa tim ko može postati tumač i na koji način.

Međutim, ka konačnim rešenjima korača se vrlo sporim koracima i ta oblast još uvek nije u potpunosti regulisana.

znakovni jezik
Foto: Pexels, Cottonbro

S druge strane, činjenica da se kao tumač znakovnog jezika ne možete zaposliti za stalno, a da su honorari za taj posao izuzetno mali, utiče na to da čak i aktivni tumači odustaju od tog posla.

I tako gluvi ostaju prepušteni sami sebi. Tumača je sve manje, a tišina je sve glasnija.

Koja prava garantuje zakon?

Ono što donekle otvara vrata gluvima ka svetu čujućih, jeste činjenica da Zakon o upotrebi znakovnog jezika gluvima garantuje upotrebu znakovnog jezika:

  • u postupku pred javnom službom,
  • u političkom životu,
  • u ustanovama obrazovanja
  • kod poslodavca.

Da bi ostvarili ovo pravo, oni se obraćaju udruženju osoba sa invaliditetom u svojoj lokalnoj samoupravi.

I sve je to u redu, dok tamo postoji tumač koji može odmah da im bude na raspolaganju. U protivnom se poziva savez, čeka se na njihovog tumača, pod uslovom da su obezbeđena sredstva…

Ako je stvar hitna, ovo rešenje, vidite i sami, nema nikakvog smisla.

Foto; Pexels, Cottonbro

– Po zakonu, tumač mora da bude prisutan na sudu, u javnim službama, na venčanjima, te prilikom verskih obreda. Kao sudski tumač, ja sa gluvima idem po lekarima, bankama, kod mobilnih operatera… Ne idem sa njima na mesta gde treba obaviti neke jednostavnije poslove, kao što je prodavnica i slično. S druge strane, tu sam kada imaju reklamaciju na račun, kada im treba promena usluge telefonskog operatera, kada im treba promena imena na računu za struju, kada hoće da pokrenu tužbu i pronađu advokata… Ima jako puno situacija u kojima gluvi ne mogu da završe neki posao bez tumača – kaže Suzana Belić, organizacioni sekretar, finansijsko-administrativni radnik i tumač za znakovni jezik u Međuopštinskoj organizaciji gluvih i nagluvih (MOGN) Pančevo.

su
Suzana Belić

Ta organizacija okuplja gluva i nagluva lica iz Pančeva, Kovačice, Alibunara, Opova i Kovina. Kako u organizaciji nema dovoljno tumača, gluvu se trude da neke lakše poslove završe sami.

– Tumač nam prvenstveno treba kad idemo na sud, u bolnicu i u policiju. Nisam nikad bio u situaciji da mi je bio neophodan tumač, a da ga nisam imao. Naime, imam tu sreću da je moja majka prošla obuku za znakovni jezik i ona je moj lični tumač. Majka uvek može da ide sa mnom i da mi pomogne u komunikaciji – kaže Pančevac Ivica Gerdić.

ivica gerdic
Ivica Gerdić

Članovi porodice u najvećem broju slučajeva su ti koji pomažu gluvim osobama da svetu iskažu svoje želje i potrebe.

Nevažno je da li imam tumača ili ću da idem sa sestrom tamo gde mi treba pomoć u komunikaciji sa čujućim osobama. Živimo u Jabuci, manjem selu nadomak Pančeva. Za nešto lokalno, da odeš u seosku ambulantu, apoteku, mesnu zajednicu, koristićeš člana porodice. On će tamo otići ili umesto tebe ili sa tobom. Međutim, kad treba otići na sud ili u policiju, tamo ne možemo bez zvaničnog tumača – kaže Mile Vlajnić.

Mile Vlajnić

Koliko je nedostatak tumača znakovnog jezika ozbiljna prepreka najbolje se vidi iz sledećeg primera.

– Problem je u tome što imamo malo tumača u našoj organizaciji: svega ih je dvoje. Dešava se da jedan tumač ode na teren, a da je drugi na bolovanju. I baš u tom trenutku dođe neki član organizacije kome je hitno potreban tumač. Tada smo u bezizlaznoj situaciji – navodi Zineta Jovanović, predsednica Međuopštinske organizacije gluvih i nagluvih Pančevo.

zineta
Zineta Jovanović

Kako se taj problem rešava i zašto organizacije poput ove, koje pod svojim okriljem imaju više opština, nemaju veći broj tumača?

– Naša organizacija pokriva pet opština. Na teritoriji tih pet opština imamo nekoliko prevodilaca i tri tumača. Šta to znači nekoliko prevodilaca? Neki od njih ne rade aktivno, pa je tačan broj teško definisati. U prošlosti su se sertifikati za prevodioce i tumače dobijali odlaskom na sedmodnevni seminar u organizaciji Saveza gluvih i nagluvih Srbije i Saveza gluvih i nagluvih Vojvodine. Naravno da je za sedam dana nemoguće ovladati znakovnim jezikom. No, uglavnom su deca gluvih roditelja, koja već poseduju to znanje, odlazila tamo da dobiju taj papir i steknu status ili prevodioca ili tumača. Tako su oni mogli da rade u okviru prevodilačkog servisa. Servisi postoje od 2010. godine i finansiraju se kao redovna aktivnost oba saveza, a novac obezbeđuje Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Trebalo bi da servisi rade u svakom gradu, ali to nije slučaj. U većim gradovima ima više tumača, u manjim manje… – objašnjava Suzana Belić.

Ni ova organizacija ne razlikuje se od ostalih u Srbiji: tumača nema dovoljno prvenstveno iz finansijskih razloga.

Ljudi jednostavno nemaju dovoljno jak motiv da se prihvate tako odgovornog zadatka.

– Imamo nekoliko dece gluvih roditelja iz naše organizacije koja su svojevremeno dobila sertifikat. To su sada zapravo odrasli ljudi koji imaju svoje redovne poslove i nemaju ni vremena, a ni finansijske motivacije da uporedo rade i kao tumači. Naime, kao tumač ti ne možeš da se zaposliš za stalno. Možeš da radiš isključivo honorarno. Maksimalni mesečni honorar za dupli posao, odnosno za izlazak na teren i sređivanje papirologije vezane za prevodilački servis iznosi oko 21.000 dinara. U većini slučajeva zaradi se i manje. Sve zavisi od obima posla. Ogromna je odgovornost koju uloga prevodioca za bilo koji, pa i za znakovni jezik nosi i mnogo vremena i energije treba da uložite da biste ga valjano radili. S druge strane, nadoknada koju dobijate za to nije ni približno ekvivalentna onome što vi pružate. Od tog posla se ne može živeti, a biti prevodilac uz redovni posao je u najvećem broju slučajeva i tehnički i fizički i psihički neizvodljivo – objašnjava Belićeva.

Zbog činjenice da niko nema motiv da obavlja posao prevodioca, dešava se da se prevodilački servisi u pojedinim manjim gradovima gase.

Ipak, to nije jedini problem.

tumači
Ovako Amerikanci kažu „Volim te”, foto: Pixabay

Trenutno – sve i da hoćete – sertifikat za prevodica ne možete dobiti. Stvari su se zakomplikovale upravo 2015. godine usvajanjem Zakona o upotrebi znakovnog jezika. Ideja je bila dobra: olakšati život gluvim osobama garantujući im pravo na tumača u svakodnevnim situacijama.

Međutim…

Bilo je planirano da u roku od šest meseci Ministarstvo obrazovanja donese program obuke za tumače znakovnog jezika, koji do tada nije postojao kod nas i da na taj način omogući kvalitetnije osposobljavanje za taj posao.

– Trenutno je situacija takva da oni koji bi sada želeli da dođu do sertifikata to ne mogu. Ne postoji način za to, jer zakon nije sproveden do kraja. Štaviše, zbog tog zakona čak ni postojeći sertifikati nas aktivnih tumača sada više nisu validni, ali se priznaju, jer trenutno ne postoji ništa drugo. Da li će se vršiti revalidacija sertifikata, ne znamo – kaže Suzana Belić.

Gde je zapelo?

– Po novom Zakonu o obrazovanju Savez mora da se akredituje da bi se napravile nove škole znakovnog jezika. Naravno, postoji mnogo uslova koje treba ispuniti da bi se došlo do akreditacije, pa taj proces traje. Šta će dalje biti, za sad se ne zna. Činjenica je da je broj tumača i prevodilaca premali i da tu trenutno ne može ništa da se učini – zaključuje sekretarka MOGN Pančevo.

Foto; Pixabay

Kada je tumač besplatan, a kada morate da platite?

Gluve osobe treba da budu svesne činjenice da i kada uspeju da obezbede usluge tumača, one nisu uvek besplatne.

– Po zakonu, za tumača u sudu država snosi troškove. Kod notara snose troškove sami ili ih snosi druga strana s kojom potpisuju ugovor. To zavisi od vrste ugovora. Radni sat sudskog tumača za znakovni jezik je 1.200 dinara. Za sve normalne stvari ne plaćaju: usluga u zdravstvu, usluga sa organima reda, usluga sa ustanovama – opština, PIO fond, banka, pošta. Trebalo bi da plaćaju tumača kad se venčavaju, ali ja nijednom činu venčanja nisam prisustvovala. To je zato što, nažalost, otkad radim nije bilo nijednog venčanja na teritoriji koju pokriva naša organizacija. Trebalo bi da se plaćaju i verski obredi, ali je prevoditi verske obrede krajnje nezahvalno i ne postoji mnogo terminologije, pa se i to retko sprovodi u praksi – objašnjava Suzana Belić.

Mnogo posla, malo ljudi

organizacija
Foto: Pixabay

O tome koliko je posao tumača znakovnog jezika složen, najbolje govori ilustracija svakodnevice osobe koja obavlja taj posao.

– Koleginica je na porodiljskom, pa radim sama i na mesečnom nivou mi se obrati 20-25 ljudi, a na njih 25 ja imam preko trideset usluga. U jednom danu jednoj osobi ja ne moram da pružim jednu uslugu, već su to najčešće 2-3 stavke. Na primer, klijent dođe, donese rešenje, ja ga pročitam i istumačim mu ga. Ta usluga se zove „tumačenje dokumentacije”. Onda, ako nisam sigurna da li sve dobro razumem i potrebno nam je neko dodatno obaveštenje, tada pozivam nadležnu instituciju kako bismo zakazali razgovor tamo i dobili dodatna objašnjenja. To je nova usluga koja se odnosi na telefonske i video pozive. Zatim nas dvoje odlazimo na zakazani sastanak i to je treća usluga: „poseta instituciji odnosno ustanovi”. To znači da sam ja pružila tri različite usluge koje su vezane za jednu stvar – objašnjava Suzana Belić.

Pored nedostatka tumača znakovnog jezika, još jedan od ključnih problema gluvih i nagluvih osoba je i diskriminacija. Pročitajte priču o tome.

Saznajte nešto više o spotu koji je grupa S.A.R.S. snimila na znakovnom jeziku.

 

————-

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Tišinom ću ti reći” Udruženja „Pančevački omladinski centar“. Projekat je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

Copyright © 2021 zdravopancevo.rs. All Rights Reserved/Sva prava zaštićena. U slučaju preuzimanja, prethodno pogledajte Uslove korišćenja.
Podeli:

One thought on “TUMAČI ZNAKOVNOG JEZIKA: Grade mostove između gluvih i osoba koje čuju, NEMA IH DOVOLJNO i premalo su plaćeni

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.