Pre nekoliko dana objavili smo na našoj Fejsbuk i Instagram stranici snimak sa nastupa sedamnaestogodišnjeg violiniste Dimitrija Mite Mitreskog na dodeli diploma vukovcima u sali Muzičke škole „Jovan Bandur”. Kao što smo i pretpostavili, ono što ste čuli vas je oduševilo, a mi smo vam rekli da Dimitrijevo ime treba da upamtite i obećali smo vam priču o njemu.
Nagovestili smo vam i da Mitu čeka vrlo interesantno leto i uživanje u plodovima vrednog i posvećenog rada i u nekim nagradama koje je baš zaslužio. Evo tog snimka, a sada sledi i obećana priča.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Krenućemo odmah od najboljih vesti, odnosno od priče o nagradama koje je Mita samo u proteklih nekoliko meseci osvojio, jer ni njegova profesorka violine u Muzičkoj školi „Jovan Bandur” Helena Marinc ne može da odoli da ne spomene najpre to.
Prema njenim rečima, malo koji đak je postigao ovakve uspehe i malo ko ima ovakav talenat kao Mita. A kad profesorka Helena to kaže, onda je to stvarno velika stvar.
Dimitrije je inače treći razred srednje škole iako bi po godinama trebalo da bude drugi. Violinu svira od šeste godine, a završio je Osnovnu školu „Jovan Jovanović Zmaj”.
Samo u protekloj školskoj godini, Mita je najpre briljirao na nekoliko manjih takmičenja, potom je u martu bio prvi na Republičkom takmičenju u Beogradu, da bi 28. maja otišao u Sremsku Mitrovicu na prestižni internacionalni festival gudača „StringFest”, gde je bio laureat ne samo u svojoj kategoriji, nego sveukupni pobednik festivala.
I to i dalje nije najbolja vest o Miti koju imamo da vam saopštimo.
Najbolja od svih dobrih vesti
Negde u martu, nekoliko dana nakon Republičkog takmičenja, Mita je aplicirao za učešće u velikom evropskom orkestru ESYO (European Spirit od Youth Orchestra) koji prima mlade muzičare od 13 do 19 godina iz cele Evrope, kao i iz neevropskih zemalja poput Turske, Rusije, Libana, Izraela i drugih.
Mladi najpre polažu audiciju pred Igorom Koretijem, direktorom cele organizacije sa sedištem u Trstu i dirigentom orkestra.
Oni koji je prođu, u julu mesec dana rade u tom velikom orkestru u Trstu i nastupaju na turneji širom Italije. Prolaze isključivo najbolji među najboljima, pa iz svake države retko dođe više od pet osoba, ako ih bude i toliko. Možete misliti koliko onda kandidat mora biti dobar. Pa još ako je reč o gudačima gde je konkurencija ogromna…
E to je naša najbolja vest za danas: Mita je ovog meseca saznao da je primljen i da će biti jedna od ukupno 22 violine u tom orkestru!
Ranijih godina su iz Muzičke škole „Jovan Bandur” iz Pančeva u ovaj orkestar uspeli da uđu čelistkinja Eli Krsteva, oboistkinja Aleksandra Kinđić i fagotisti Časlav Brujić i Aleksa Marinković. Ako unesete njihova imena u Google pretragu vrlo brzo će vam postati jasno kakvi su to umetnici danas i šta su sve postigli u međuvremenu.
Dimitrije je, dakle, polagao audiciju pred samim Koretijem u Pedagoškom muzeju u Beogradu još tada u martu, a potvrdu da će biti deo orkestra dobio je tek sada, kada je, kako kaže, već i prestao da se nada pozivu.
Bilo je, prema Mitinoj priči, završno veče „Klasik festa” (a u odnosu na šta bi muzičar određivao vreme, ako ne u odnosu na dobre koncerte) kada su ga pozvali i rekli mu da je definitivno primljen.
– Đaci koji budu primljeni u orkestar dobijaju priliku da mesec dana borave na ful režimu u Trstu. Imaju plaćen smeštaj, tri obroka dnevno i intenzivan rad sa najvećim stručnjacima u različitim oblastima muzike. Za svaku grupu instrumenata u orkestru je određen asistent dirigenta, a uvek je to neko od najvećih evropskih imena i renomiranih muzičara sa velikom karijerom u toj oblasti. Na primer, sa prvim violinama radi prvi violinista Simfonijskog orkestra Budimpešte i tako za svaku grupaciju – objašnjava profesorka Helena.
Nakon ozbiljnog rada sa ovim eminentnim stručnjacima, polaznici će imati turneju kako bi kroz nastupe prikazali šta su sve naučili.
Pitate li se i vi kako taj orkestar zvuči budući da je sastavljen od najboljih mogućih mladih muzičara iz ovog dela sveta?
Pa zvuči ovako:
– Od 16. do 26. jula najpre imamo svakodnevne obuke i probe. Već smo dobili precizan raspored i satnicu i jasno je da će sve to biti veoma intenzivno. Ujutru je već prva proba od 9 do 12, zatim imamo pauzu za ručak i odmor do 13.30. Nakon toga sat vremena traje individualno vežbanje, a potom popodne se nastavljaju probe. Svakog dana imamo najmanje 8-12 sati intenzivnog sviranja. Nakon deset dana takvog režima, u naredne dve nedelje svakog drugog dana imamo koncert u drugom gradu u Italiji poput Bolonje, Kremone, Firence, Areca… Ići ćemo po Italiji oko 400 kilometara gore-dole, tako da verujem da će biti prilike i da malo bolje upoznamo sve te gradove – kaže Dimitrije ne krijući uzbuđenje.
Prelepa priča, zar ne? To je svakako pravi dragulj među uspesima Dimitrija i njegove profesorke Helene. Kao što smo već spomenuli bilo ih je još nekoliko u istom periodu.
A pre nego što pređemo na sledeću, evo i jednog lepog najavnog spota za ESYO, iz koga se lako može iščitati koliko je pozitivne energije u čitavoj toj priči:
Dobar film može da se snimi o načinima na koje se pred Dimitrijem putevi otvaraju samo zato što radi ono što voli i posvećen je tome svim srcem. Uvidećete sve to i sami u nastavku priče.
Od Sremske Mitrovice do Pančeva, pa Jovo nanovo
Kada smo se sreli sa Mitom i profesorkom Helenom, ona nije odolela da nam osim priče o ulasku njenog violiniste u orkestar ESYO, ispriča i zanimljivu storiju o načinu na koji je Mita saznao da je sveukupni pobednik „StringFesta”.
Na ovo tradicionalno takmičenje ne odlazi bilo ko, jer je žiri jako strog, bez obzira na to da li se takmičite u kategoriji osnovnih ili srednjih škola (kao što je to bio slučaj sa Mitom) ili ste pak student.
– Takmičenje je počelo ujutru i trajalo je do nekh pola tri, kada je Miti uručena diploma za osvojeno prvo mesto na kojoj piše da je osvojio nešto preko 99 poena. Međutim, nije objavljena rang lista da bismo znali da li postoji u tom trenutku neko ko ima više bodova od Mite. Naravno, bili smo prezadovoljni rezultatom, pojeli smo po sladoled, spakovali se i krenuli kući. Vozimo se mi iz Sremske Mitrovice i u jednom momentu, kad smo već nadomak Beograda, zvoni telefon – zove organizator.
„Da li znate da je Dimitrije laureat?”, pita nas on.
„Ne znamo”, kažemo mi.
Kažu, Dimitrije je laureat u kategoriji svih srednjih škola i mora da nastupa sutra na koncertu. Mi smo naravno bili oduševljeni zbog tih vesti. I dalje u tom trenutku ne znamo da je Mita pobednik kompletnog takmičenja. Ali sve je sjajno, sutra je koncert… Međutim, posle tri minuta ispostavlja se da koncert nije sutra već iste te večeri u pola osam. U tom trenutku je pola pet i mi smo u Beogradu na Gazeli – priča profesorka Helena.
Koliko je Dimitrije bio umoran u tom trenutku možete samo da zamislite.
– Dan je počeo oko 6 ujutru, jer je moj nastup pred žirijem bio zakazan za pola 11. U pola 10 sam morao biti u sali na probi, što znači da sam u pola 9 morao biti u Sremskoj Mitrovici kako bih se prijavio, presvukao i odradio sve što već treba kad idete u drugi grad na neko takmičenje. I tako smo od ranog jutra do pola tri popodne sve završili, uz sav stres i napor koji sam nastup te vrste iziskuje i onda se već opustili i krenuli kući da bi tim telefonskim pozivom krenuo novi nalet adrenalina. Od mene se očekivalo da se, pored prepodnevnog nastupa koji je bio super, sada vratim i odsviram ili bolje ili jednako dobro. Bilo je baš napeto u tom trenutku u kolima – priča Mita.
Reči koje su donele preokret
Do odluke da se profesorka Helena, korepetitorka Anđela Buvač i Mita ipak vrate u Sremsku Mitrovicu bi možda pre došlo da im je organizator saopštio da Dimitrija čeka veličanstvena nagrada koju neće moći da dobije ako se ne vrati da nastup. Jedino im je bilo saopšteno da bi momku mogla biti oduzeta titula laureata ako se ne pojavi na koncertu, ali bi mu ostala prva nagrada.
Profesorka Helena je ta koja je zapravo presudila kako će se stvari dalje odvijati.
– U toj tišini, dok mi vagamo šta nam je činiti, ja Miti kažem: „Sine, ja se tebi duboko izvinjavam. Za sve ove godine, ja sam tebi potapala glavu ispod vode, govorila ti da ćutiš, da vežbaš, da budeš skroman, da se ne hvališ postignućima i sad kad je došao momenat da se hvalimo… mi smo umorni” – priča profesorka Helena, dok se slušaocima otima smeh, jer svako od nas je sigurno bar jednom doživeo taj momenat..
I tako su odlučili da se vrate.
– Rešili smo da ipak prvo odemo do Pančeva da se presvučemo, što je meni posebno značilo jer sam bio poneo pogrešne pantalone, pa sam i zato bio nervozan. Stigao sam u Pančevu da prilegnem 15 minuta i ujak je došao po nas, sve nas strpao u auto i krenuli smo nazad. Koncert je počinjao u pola osam, a mi smo tamo stigli bukvalno u 19.29. Srećom, zamolili smo organizatore da nastupimo pred kraj što su nam oni i dozvolili – priseća se Mita stresnih momenata.
Sve je to uspešno prošlo, a žiri i publika su bili oduševljeni ne samo Dimitrijevim nastupom, već i načinom na koji ga je korepetitorka Anđela Buvač pratila, pa su tražili da se i ona još jednom vrati na scenu i pokloni publici, što inače nije praksa.
Krenula je dodela nagrada i tada se desilo ogromno iznenađenje.
– Moja majka ima snimak kako je sve to izgledalo. Oni su prozivali laureate da izađu na scenu. Bilo nas je petoro-šestoro iz različitih kategorija. Između ostalog, delili su nagradu za najmlađeg laureata i specijalnu nagradu za sveukupnog pobednika i najbolje izvođenje na „StringFestu”. Ja sam već na sceni kao laureat srednjih škola i odjednom mi samo prilaze i dodeljuju mi nagradu za sveukupnog pobednika. U tom trenutku se izmičem, mislim da su pogrešili jer mi niko pre toga nije rekao da sam to ja – priča Mita uz osmeh.
Kao nagradu Mita je dobio pravo da u avgustu bude deo letnje škole odnosno seminara za gudače kod Vande Novoselec, profesorke na Zagrebačkoj akademiji, u muzičkom kampu u dvorcu Maruševec kod Varaždina. Taj poklon u novcu vredi nešto oko 420 evra, a ono što će Dimitrije tamo dobiti – neprocenjivo je.
Inače, Vanda Novoselec je bila i jedan od članova žirija na „StringFestu”, a njen aplauz nakon Mitinog nastupa na takmičenju je svojim trajanjem i žestinom već unapred sve bio rekao.
Evo kako je izgledala dodela nagrade od momenta kad je Mita shvatio da greške ipak nema:
Parking mesto kao znak
Kad smo vam rekli da se pred Mitom, kad uzme violinu u ruke otvaraju svi putevi, nismo se šalili niti smo mi to izmislili. To je još davnih dana primetila profesorka Helena. Mita je imao deset godina kada je otišao na svoje prvo Republičko takmičenje.
– Takmičenje se održavalo u školi „Slavenski” na Vračaru, a mi smo kao i uvek kasnili, saobraćaj je bio kakav je i inače u Beogradu. Vozio nas je Mitin otac i ja sam već strahovala da ćemo zakasniti jer znate već i sami koliko vremena treba da pronađete parking mesto u tome delu grada. Kad eto ti čuda: parking mesto nas je čekalo direkt ispred ulaza u školu i mi smo se tu parkirali kao najveće aristokrate. I tada sam još rekla da je ovo dete rođeno pod srećnom zvezdom i da se pred njim svi putevi otvaraju. I bila sam u pravu. Tog dana je naravno „odvalio” i uzeo prvu nagradu i tako se nastavilo i ubuduće. Naravno, sve se dešavalo uz ozbiljan rad. Rekla sam mu da mora da brani svoje šampionsko mesto i on je to ozbiljno shvatio, tako da mi nikada nismo išli ispod druge nagrade – priča profesorka Helena.
Na takmičenje isključivo u svečanim – kopačkama
Mita je, kako sam za sebe kaže, pravi takmičarski tip, ali mu se interesovanje za takmičenja kada je o violini reč javilo tek negde u završnom, šestom razredu niže muzičke škole…
A tada, na takmičenje Dimitrije nije želeo da ide ako nema specijalne svečane – kopačke!
Mita je, naime, kao dete trenirao fudbal u Mundijalu i potom u Dinamu i to vam sve objašnjava.
Nakon svakog takmičenja, koje se uglavnom završavalo osvajanjem nagrade, on je hrlio ka svojoj drugoj ljubavi, ka fudbalskom terenu, a želja za igrom je bila toliko jaka da nije uopšte nameravao da gubi vreme na preobuvanje.
Tokom korone – pravac Italija
Do sada su se Mita i njegova profesorka već navikli na prve nagrade i velike uspehe.
– Mislim da je Mita svakako duboko svestan činjenice da je relativno lako postati šampion, ali da je zapravo teško zadržati tu titulu. I zato se toliko trudi i zato su i rezultati takvi. Mislim da je ove godine Mita najbolje moguće odbranio svoj šampionat – kaže s ponosom Helena.
Pristetite se da je Mitino školovanje obeležila i pandemija virusa korona. Znamo svi koliko je funkcionisanje bilo otežano u to vreme, ali verovatno mnogi od nas nisu pomislili kako li je tek bilo đacima muzičkih škola.
Zamislite takmičenje na kome treba svirati sa maskom, kao što je zaista i bio slučaj, zamislite same pripreme za ta takmičenja, načine na koji su se odvijali časovi…
I da je reč o nekom manje posvećenom đaku, verovatno bi pandemija bila dobar izgovor da se uhvati pokoja krivina, ali ovde imamo Dimitrija Mitreskog, mladog čoveka gladnog uspeha, očaranog svojim violinom i svim tim novim kompozicijama koje treba odabrati i odsvirati najlepše na svetu…
Sreća pa je Mita imao Helenu. Ona je umela da oseti taj žar u njemu i znala je kako da ga održi i rasplamsa.
– Mita nije „spavao” tokom korone. Mi smo se i tad borili, radili i čak smo se i takmičili i to na međunarodnim takmičenjima, u par navrata onlajn, ali i uživo. Na Republičko takmičenje Mita je tada 2021. jedini otišao sa celog gudačkog odseka i svirao pod maskom. To je bilo neizdrživo, ali nagrada je stigla. U sred korone učestovali smo onlajn i na međunarodnom takmičenju „Ars Nova” u Trstu i to tri puta i tri puta uzimali nagrade. Sećam se, taman sam preležala koronu i 15. novembra se vratim s bolovanja, a 18. novembra je dedlajn, krajnji rok za slanje snimka za onlajn takmičenje u Trstu. I Nevena Račić, tadašnja korepetitorka, Mita i ja, mobilnim telefonom u učionici u potkrovlju snimamo program do iznemoglosti, kao na pokvarenoj ploči, da bismo izabrali najbolju kombinaciju… Uspemo i pošaljemo snimak tokom noći i Mita dobije drugu nagradu i bude pozvan na završni koncert u Trstu, u sred pandemije – priča profesorka Helena.
I naravno da su otišli u Trst, preko tri države uz sve peripetije koje je kovid tada nosio.
– Sećam se, na putu do tamo imali smo u autobusu nekog Avganistanca koji je valjda carinicima delovao sumnjivo tako da su detaljno pregledali autobus, dovodili pse, vadili smo kofere, vadio sam violinu, morao sam da objasnim čemu služi sve što su u kutiji videli, poput tečnosti za brisanje i slično. Jednoj ženi su uzeli ajvar, baš mi je bilo žao iako mi uopšte nije bilo jasno zašto je ponela ajvar u Italiju, ali bar sad imamo zanimljive uspomene na taj put – priseća se Mita kovid-dogodovština.
Iste godine u junu Mita je već išao u Trst sličnim povodom samo je tada u pitanju bila prva nagrada. Naredne 2022. i treći put je otišao u Trst kako bi nastupio kao počasni solista u sali „Betoven” na završnom koncertu takmičenja.
Sanja da izgubi pravo da se takmiči u Trstu
Ove godine takmičenje u tom gradu još nije zakazano, a ako se desi, Mita obavezno učestvuje.
– Tamo važi pravilo da ako budete proglašeni za laureata, to je to, ne možete više da se takmičite u toj kategoriji ubuduće. Nadam se da ću idući put ja biti taj koji će izgubiti pravo na dalje takmičenje – šeretski dočarava Mita svoju čežnju za osvajanjem još jednog izazovnog vrha.
Iza toga sledi još jedan – da jednog dana on bude u žiriju takmičenja u Trstu, tim pre što mašta o tome da u ovom gradu i studira na akademiji „Đuzepe Tartini”. Pokušaće da taj plan realizuje koliko ove godine, ali pitanje je hoće li mu dozvoliti da okuša sreću na prijemnom budući da još nije završio srednju školu. Ali ko zna, setite se parking mesta ispred „Slavenskog”…
U Trstu su Helena i Mita prvi put bili 2018. i još tri puta posle togaDimitrije o tome ne voli još uvek da priča, pa tu temu ostavljamo do prvih lepih vesti koje eventualno možemo očekivati sredinom septembra ove, a sigurno sredinom septembra naredne godine.
A da će Mita moći da bira gde će da studira svedoči činjenica da je nedavno sticajem okolnosti profesorka Marija Misita sa Muzičke akademije slušala Mitu i ostale srednjoškolce, kojima je držala i materklas u Pančevu. Za Mitu je samo rekla: „Čekamo ga”.
Uz svakodnevno višesatno vežbanje violine i časove u muzičkoj školi gde je raspored uglavnom takav da je na nastavi tokom celog dana (sa većim pauzama između tokom kojih vežba), Mita pronalazi i vreme za druženje, sport i izlaske. Kaže da je sve u dobroj organizaciji.
Zanimljivo dete
Da rezimiramo, u poslednjih 5-6 godina Mita je na republičkim takmičenjima osvojio dve druge i dve prve nagrade, na međunarodnim – u Trstu na takmičenju „Ars Nova” dve prve i dve druge, u Rumuniji prvu, u Fantastu prvu i u Sremskoj Mitrovici i Sremskim Karlovcima po dve prve.
Pitali smo njegovu nastavnicu šta je sve potrebno za takav uspeh.
– Ovo dete je primljeno u muzičku školu sa odličnim sluhom i odličnim smislom za ritam. Dakle, apsolutno ima sve parametre potrebne za bavljenje muzikom. Druga stvar, kad smo se upoznali, ja sam odmah videla da je dete zanimljivo, senzibilno, posvećeno, milo. Dete koje voli i koje želi, koje shvata da neće sve biti lepo i slobodno ako kod kuće ne postigne red u vežbanju i obavezama i to svakog dana. I to je tada shvatio Mita, a podržali su i njegovi roditelji koji su, iako nisu muzički obrazovani, razumeli da se ovde nešto zanimljivo „kuva”. On je na svakom času bio fokusiran na to što radi i odmah se videlo da ima svoj ukus, da ispoljava neke muzičke afinitete i da instiktivno ide ka zvuku koji mu prija – setila se profesorka početaka svog đaka.
Kako zavesti dete repertoarom
Heleni se mnogo dopalo to što je Mita vrlo rano počeo da bira šta želi da svira.
– Svirala sam mu različite kompozicije, a on se instiktivno okretao kao onima koje su mu se dopadale. Slušao je i starije đake, pa kad bi mu se nešto svidelo, tražio je da i on isto zasvira. Dopadala mi se ta njegova preduzimljivost, to je sve ukazivalo da je u pitanju jedan kapacitet… Pritom ja ne volim taj režim da u prvoj rundi budemo senzacionalni, jer često tada brzo dođe do sagorevanja, pa dete odustaje posle dve-tri godine čim ga malo više pritisneš. Bolje je da „zavedeš” dete zanimljivim repertoarom. To se zove repertoarsko, metodičko navođenje. Dovoljno je da kažem Miti: „Ovo niko do sad nije svirao, čak ni Andrej, moj stariji vrlo uspešni đak…” I eto ti interesovanja. A nisam govorila neistinu. Neke kompozicije pre Mite u školi stvarno niko nije svirao, tek kad bi čuli njega uzimali bi ih i drugi đaci. Uvek sam kopala neke zanimljive stvari koje kolege pre toga nisu stigle da dotaknu – otkriva profesorka tajne svog uspeha.
Mita potvrđuje – kaže da je baš tako bilo, još od trećeg, četvrtog razreda niže škole. Ostalo mu je glavi ono čuveno: „Ovo niko do sada nije svirao”, ali i za kompozicije koje jesu svirali drugi đaci pre njega on je našao svoju „mantru“ pa je govorio: „Možda je neko ovo i svirao pre mene, ali nije OVAKO to svirao”.
Na pitanje kakav odnos ima sa Helenom odgovara jednom rečju: „Kućni.”
– Moram da kažem da je i Mita mene provocirao. Morala sam stalno zbog njega da se trudim više nego sa bilo kojim đakom pre. Ja sam imala tu sreću da uvek imam dobru decu i dosta sam literature prešla, ali sa njim sam dodatno morala da „čačkam” i istražujem. On mi jednostavno ne dozvoljava da živim u pedagoškoj žabokrečini i meni to izuzetno prija – iskrena je profesorka.
O planovima za budućnost, osim eventualnih studija u Trstu, Dimitrije skromno kaže:
– Ne smatram da još uvek mogu da se svrstam u neki kapacitet za solistu, tako da maštam da imam neki svoj kamerni orkestar, da sviramo svuda po svetu i to mi je najveća želja. Ima kompozicija koliko se poželeti može tako da ću sigurno naći nešto što će meni biti lepo… Takođe, oprobao bih se možda jednog dana i kao profesor, a ako ne budem bio dobar u tome, nema problema, vratiću se mom sviranju – nije svestan Mita svoje skromnosti.
Sve je to zbog – devojčica!
Mama i tata su Mitina velika podrška: tata je zadužen za prevoz, a mama za logistiku, dok sestra studira arhitekturu. U porodici nema nikoga ko se bavi muzikom, osim dede koji svira usnu harmoniku, pa smo na samom kraju stigli do početka i pitali Mitu kako se onda uopšte zainteresovao za violinu.
– Imao sam na primer pet godina i trebalo je sledeće godine da krenem u školu. Išao sam u to vreme na fudbal i na engleski, ali mi je na engleskom bilo dosadno. I sećam se, tata i ja smo stajali baš ispred Muzičke škole na Korzou i ja sam mu saopštio da ne želim više da idem na engleski. Tata me je pitao šta bih želeo umesto toga i da li možda želim nešto da sviram Odabrao sam violinu, a ne znam da li da vam kažem razlog zašto sam baš izabrao taj instrument… – smeška se Mita procenjujući koliko mu se otvorenost isplati.
Mi ga bodrimo da ipak kaže, jer ne stigne do tastature baš sve što novinarske uši čuju. Mita na kraju ipak pristaje da za javnost otkrije svoje motive:
– Izabrao sam violinu zato što sam znao da samo devojčice idu na violinu i verovao sam da ću ja tu biti jedini dečak među njima. Drugi razlog je taj što su moj deda i moja porodica uvek za Novu godinu uz kolače na RTS-u slušali bečke koncerte koji su i mene oduševljavali. Bilo je tu još mnogo razloga, ali prvi su definitivno bile devojčice i pomisao da ću biti jedini u njihovom društvu – priznaje Mita.
Svako dete je mali čovek koga treba poštovati i voleti
Helena Marinc kaže da sa decom nikad nije imala autoritativni stav, da im je bila prijatelj, uz koga su odrastali po deset godina, ali da su o muzici mnogo pričali čak i iz filozofskog ugla.
– Muzika je nešto što se dešava sada, to je vremenska umetnost. Tvoj zvuk ide sada, sa vremenom muzika umire, i ja ih učim da je najvažnije da priprema bude dobra da bi u tom „sada” nešto zvučalo kako treba. Da bi se to postiglo, mora postojati rešenost iznutra da to uradiš, a to znači da misliš na celokupno svoje biće kada to radiš da bi slušaoca zaintrigirao tim zvukom. Nisam pobornik autoritativnog stava, galame i primoravanja dece da vežbaju. Ne dopadaju mi se one „anegdote” gde nastanik klavira lupa dete po prstima da bi bolje sviralo. Svako dete je u suštini poslušno i dobro, samo treba naći ključ. Dete treba voleti, to je mali čovek. Ja sam svako dete volela i uvek sam pažljivo slušala šta je taj mali čovek meni došao da kaže. I kad je taj mali čovek siguran da on može sa mnom da uradi svašta dobro, onda on dobije krila – kaže Helena.
Tajna je u sadašnjem trenutku
Iako ima samo sedamnaest godina, Mita savršeno razume sve ove profesorkine stavove o važnosti psihičke pripreme i značaju sadašnjeg trenutka. I zato, kada ga je jedna novinarka svojevremeno pitala šta najviše voli da svira, odgovorio je: „Ono što trenutno sviram”. I taj odgovor je uvek isti – na taj način predstavio je svoj odnos prema umetnosti:
– Ono što radim sada, radim celim svojim bićem i to sada najviše volim i tome sam potpuno posvećen. Devedeset posto uspeha je vežbanje, a najvažnije je onih deset posto psihe koja treba da se pripremi za nastup. To je zapravo najbolji deo. Kad to uspemo da pređemo mi dolazimo u jednu zen fazu, i to je savršeno. To se jako retko dešava, meni se desi tek ponekad. Jer uglavnom kad stojim na bini ja dok sviram razmišljam kako bi to moglo da bude bolje, pa kako držim lakat, pa kakav će biti vibrato, pa kako će mi gudalo skočiti ako bude prejak… S druge strane, kad uspete da dođete u tu zen fazu, tada vam je sve u redu. Nemate nikakvih misli, ne razmišljate ni o prethodnom ni o sledećem tonu, ni o stavu, ni o držanju, samo postojite i uživate u muzici. To je najlepši osećaj koji možete da doživite. I onda, kad ga jednom doživite, shvatite da sigurno to može da se ponovi i da traje duže. I onda je svaki sledeći put kada uzmete violinu u ruke prilika da se opet nađete u toj zen fazi. Kada bih bar jednom mesečno mogao na nastupu da postignem taj osećaj, ja bih bio najsrećniji na svetu – otkrio je Mita nesvesno čitavu filozofiju života, jer za osećaj koji ovaj momak opisuje ne treba vam violina, možete ga pronaći u svemu što radite.
Jednom pedagog!
I kad smo već na početku Mitine priče, red je da se prisetimo i svih onih koji su pre njega bili u klasi profesorke Helene, čisto da sami uvidite o kakvom je pedagogu reč:
– Milan Berginc je završio Kraljevsku akademiju u Londonu i u Hanoveru je specijalizirao kamernu muziku. U toj turi su bili Milana Vlaović, Jožef Varga i Otilija Ereš. Jožef je petnaest godina radio kao profesor kod nas u školi i otišao je sada u Nemačku, Otilija radi kao profesor violine u privatnoj školi u Nemačkoj, a Milana je završila Muzičku akademiju na odseku za violinu sa prosekom iznad devet i pošto ima apsolutni sluh, a ovde nije mogla da se zaposli, naučila je norveški i radi za neku firmu tamo. U sledećoj turi imamo Ivana Ćirkovića koji je u Hagu završio master, pa je prešao na violu i sada živi pored Amsterdama, ima svoj orkestar i svoju muzičku školu. Sa njim u klasi bio je i Adrian Čebzan. On je završio Muzičku akademiju u Temišvaru i sad je profesor u izdvojenom odeljenju naše škole, kao i Stefan Jović. Andrej Mitevski je treća godina na Muzičkoj akademiji – nabrojala je profesorka Helena dodajući da je uvek imala sreće da dobije dobre i posvećene đake i divnu decu koja su danas postala još bolji ljudi.
Za kraj ostavljamo vam i snimak delića atmosfere sa solističkog koncerta koji je Mita održao u Narodnom muzeju u Pančevu 28. aprila.
