SAMO JE SIZIFU BILO TEŽE: Kako izgleda potraga za poslom u svetu tišine?

Zamislite sada ovu situaciju. Ulazite u kladionicu i nude vam da uplatite tiket. Tema nije sport, a nije ni Evrovizija.

Vaš zadatak je da pogodite šta bi sigurno bio jedan od top tri problema s kojim se svaka gluva i nagluva osoba susreće zbog oštećenja sluha.

Najveću kvotu ima problem koji bi najviše ljudi iz te kategorije spomenulo.

Šta biste odabrali?

Zapošljavanje, naravno.

Gluvima to zaista jeste jedan od najvećih, ako ne i najveći problem. Najveći, zato što su njime često obuhvaćeni i svi ostali – loša komunikacija s osobama koje čuju, diskriminacija, prepreke na polju obrazovanja…

U poslednjoj sedmici septembra, kada se obeležava Međunarodna nedelja gluvih, tema o kojoj mediji najčešće izveštavaju tim povodom i dalje je – zapošljavanje.

I nije slučajno tako.

Znate i sami koliko poslova u današnje vreme zahteva komunikaciju s drugim ljudima. Nema veze da li treba pričati uživo, putem telefona ili neke onlajn platforme. Ukoliko radni zadatak podrazumeva komunikaciju s čujućom osobom koja ne poznaje znakovni jezik, gluva osoba neće biti odgovarajući kandidat za taj posao.

Isto će biti i ako se radi među mašinama koje mogu biti opasne po život ako ih ne čujete. Rad na visini takođe je nemoguć…

U situaciji u kojoj je ponuda poslova ograničena čak i kada je reč o osobama koje nemaju nijedan oblik invaliditeta, jasno je koliko je gluvima tek manevarski prostor na berzi rada sužen.

Da li je Zakon nešto promenio?

Još 2009. godine je donet, a 2013. izmenjen Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.

Međutim, iako je mnogo vremena prošlo od tad i iako se od tog akta mnogo očekivalo, čini se da se položaj osoba sa invaliditetom (OSI), pa samim tim i onih sa oštećenim sluhom, u ovoj oblasti poslednjih godina nije značajno promenio nabolje.

Prema rečima Zorice Maksimović, savetnice za rad sa osobama sa invaliditetom u pančevačkoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje, pomenuti zakon obavezuje svakog poslodavca koji ima najmanje 20 zaposlenih da u radni odnos primi određeni broj osoba sa invaliditetom.

– Međutim, ovaj zakon poslodavcu pruža mogućnost da se, umesto da zaposli osobu sa invaliditetom odluči i za jednu od druge dve opcije. On, naime, može da uplati iznos od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlio. Druga opcija se tiče člana 27. Zakona koji kaže da poslodavac koji, u postupku javne ili druge nabavke, izvrši finansijske obaveze iz ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa preduzećem za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, kao i iz ugovora o kupovini proizvoda ili vršenju usluga tog preduzeća, izuzev obaveza nastalih u realizaciji ugovora iz oblasti trgovine na veliko – u vrednosti od 20 prosečnih zarada po zaposlenom u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike u momentu zaključenja ugovora, oslobađa se obaveze zapošljavanja jedne osobe sa invaliditetom za narednih 12 meseci od dana izvršenja obaveze – objašnjava Zorica Maksimović.

Koju od ovih opcija poslodavci najčešće biraju?

– Poslednjih godina primetno je interesovanje poslodavaca za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, u odnosu na decenijsku primenu Zakona, što doprinosi smanjenju broja nezaposlenih OSI. U zavisnosti od delatnosti kojom se bave i mogućnosti zapošljavanja, poslodavci koriste opciju zapošljavanja ili uplatu penala. Pored toga, niz aktivnih mera podstiče poslodavce da konkurišu, ostvare subvenciju i zaposle OSI – navodi Zorica Maksimović.

Neki više vole da plaćaju penale

Da poslodavci u značajnoj meri koriste „olakšice” koje im je pružio zakon po pitanju zapošljavanja osoba sa invaliditetom potvrđuje i Suzana Belić, organizacioni sekretar, finansijsko-administrativni radnik i tumač za znakovni jezik u Međuopštinskoj organizaciji gluvih i nagluvih (MOGN) Pančevo.

– Zakon je izmenjen 2013. godine i od tada poslodavac na određeni broj zaposlenih mora da ima jednu osobu sa invaliditetom. To zvuči kao odlično rešenje, ali u praksi izmene zakona nisu donele značajna poboljšanja. Veliki broj poslodavaca na ta radna mesta ili primi neku osobu sa invaliditetom tako da njeno ime samo postoji na papiru, a zapravo ta osoba ne radi, ili bira da plaća globu državi umesto da zaposli OSI – ističe Suzana Belić.

Put sa previše prepreka

– Najčešće prepreke u zapošljavanju gluvih i nagluvih lica, u zavisnosti od stepena slušnog oštećenja i njihovih govornih i komunikacionih sposobnosti, jesu komunikacija i stepen stručne spreme. Mnoge gluve i nagluve osobe imaju samo osnovno, a u manjem procentu srednje obrazovanje, što je posledica ograničenih mogućnosti izbora zanimanja i školovanja. Jedna od prepreka je svakako i bučna sredina na određenom radnom mestu, što otežava korišćenje slušnog aparata. Ukoliko nema drugih zdravstvenih smetnji i u skladu sa obrazovnim profilom, gluve i nagluve osobe mogu da obavljaju široku lepezu poslova, koji ne uključuju direktnu komunikaciju – navodi Zorica Maksimović.

Još prepreka koje gluvima stoje na putu do posla nabraja i Suzana Belić.

– Gluvi ne mogu da rade na visini, zbog toga što oštećenje sluha povlači i poremeđen centar za ravnotežu. To im je ubačeno u rešenja za kategorizaciju. Ne mogu da rade na kasi ili na mestima gde imaju direktnu komunikaciju s ljudima. Kada je reč o članovima naše organizacije, oni koji su zaposleni rade kao izlagači u prodavnicama, magacioneri, bravari, stolari, domari… Uglavnom su to zanati.

Zašto poslodavci izbegavaju da zaposle gluve osobe?

Na pitanje zašto se poslodavci radije odlučuju da plate penale nego da zaposle gluvu ili nagluvu osobu, Zorica Maksimović kaže sledeće:

– Kao najčešće prepreke koje poslodavci navode izdvajaju se: moguća česta odsustvovanja gluve ili nagluve osobe s posla zbog bolesti, otežana saradnja u okviru kolektiva, strah od gubitka klijenta, što bi rezultiralo negativnim mišljenjem i sumnjom, te bojazan da zaposleni neće pokazati kvalitet u radu. Savetnici NSZ nastoje da, tokom obilazaka preduzeća, informišu poslodavce o realnim kapacitetima osoba sa oštećenim sluhom, da menjaju svest poslodavaca i doprinose boljem sagledavanju učešća OSI u zapošljavanju.

Da su razlozi koje poslodavci navode uglavnom na mestu (ali ne uvek!) slažu se i u Međuopštinskoj organizaciji gluvih i nagluvih Pančevo.

– Postoje poslodavci koji otvoreno kažu da su poslovi koje nude takvi da radnik mora da čuje. Primera radi, u firmi mašine imaju pokretnih delova koji mogu biti opasni za osobu koja ne čuje, pa poslodavci ne žele takvu odgovornost na svojim plećima. Ima i onih koji otvoreno kažu da nemaju vremena i strpljenja da gluvu osobu uče kako se radi određeni posao. A u stvari, oni ne shvataju koliko su gluve osobe vredni radnici. Oni kad jednom nauče ono što im je radni zadatak, budu odlični u tom poslu – objašnjava Suzana Belić.

Saradnja sa NSZ

– Imamo korektnu saradnju sa Nacionalnom službom za zapošljavanje. Na osnovu mojih saznanja, ne postoje kursevi koji su striktno namenjeni baš gluvima. Imali smo pre nekoliko godina obuku za krojače preko NSZ, a u saradnji sa Univerzitetom „Marko Кulić“ iz Pančeva. Nažalost, nije bilo većeg uspeha kada je reč o zapošljavanju polaznika – ističe Suzana Belić.

Prema rečima Zorice Maksimović, obuke u pančevačkoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje organizuju se za sve nezaposlene osobe na evidenciji, kao i posebno za osobe sa invaliditetom, bez obzira na kategoriju invalidnosti.

– Кada govorimo o svim kategorijama OSI, njihovo zapošljavanje se podstiče putem subvencija zarade za OSI bez radnog iskustva, refundacijom troškova prilagođavanja radnog mesta i radnom asistencijom, ali i kroz uključivanje u javne radove, samozapošljavanje i zapošljavanje lica kod poslodavaca. Takođe ih animiramo kroz obuke za tržište rada. U godini-dve pre pandemije izazvane kovidom, održano je više obuka za OSI: osnovna informatička po ECDL standardu (8 lica), obuka za administrativno tehničkog sekretara IT (5 lica), obuka za masere (8 lica), obuka za šivače (5 lica), gde je rezultat zapošljavanja bio oko 40%. Gluve i nagluve osobe su najčešće pohađale osnovne informatičke obuke, obuke za šivače, masere ili pekare. Nakon njih je dolazilo do zapošljavanja, ali u manjoj meri – ističe naša sagovornica.

Ona objašnjava i na koji način se gluvi i nagluvi mogu informisati o obukama koje bi im bile korisne i o ponudi poslova.

– Informišu se direktno kod savetnika sa kojim sklapaju individualni plan zapošljavanja. Tim planom se definišu aktivnosti koje preduzimaju i savetnik i nezaposleni, a navode se i poslovi u okviru kojih će se posredovati. Pored direktnog kontakta, informacije se mogu dobiti i putem sajta NSZ, kao i putem časopisa „Poslovi“.

Arhivu časopisa „Poslovi“ u PDF-u možete pogledati OVDE.

Iskustva sa terena

Jedna od polaznica kurseva za nezaposlene bila je Zineta Jovanović, predsednica Međuopštinske organizacije gluvih i nagluvih Pančevo. Ona je gluva osoba, sa očuvanim govorom, koja trenutno radi kao izlagač robe u jednom velikom trgovinskom lancu u Pančevu.

– Ja sam se obučavala za rad na kompjuteru i dobila sam sertifikat. Međutim, on mi do sada nije pomogao u pronalaženju posla, jer mi ta veština nije bila neophodna na radnim mestima na koja sam bila primljena. Radim neprestano od 1984. godine do danas. Bila sam na birou samo devet meseci.

Tokom dosadašnje karijere Zineta je radila kao krojač i obućar. Ona možda nije imala problem da se zaposli, ali nevolje su je snašle na samom radnom mestu.

Zbog problema sa sluhom u više navrata bila je ozbiljno dikriminisana.

Teške reči na račun njenog invaliditeta pale su od strane jedne njene koleginice u fabrici obuće u Pančevu.

– Raspravljala sam se s koleginicom oko nekog posla i ona je bila jako besna i u jednom trenutku mi je rekla: „Mi smo tebe primili samo zato što si mutava!“ Zaledila sam se. Odmah sam ustala da je uzmem za ruku i da je odvedem kod direktora na razgovor. Htela sam momentalno tome da stanem na put da ne bi nekom od drugih kolega palo na um da mi ikada više prilepi tako ružnu etiketu. Moja reakcija je bila adekvatna: poruka je svima bila jasna i tako nešto se zaista više nije ponovilo, bar ne u tom preduzeću i na taj način.

Diskriminacija na poslu je dodatni problem

To, međutim, nije bila jedina neprijatnost koja joj se desila na poslu.

– Čovek je stajao iza mene dok sam ređala robu u prodavnici i govorio mi je nešto, a da ja nisam toga bila svesna, jer ga, naravno, nisam čula. Kad sam ga primetila i pitala ga kako mogu da mu pomognem, on se naljutio. Kazao je kako mi priča već neko vreme, a ja ga ignorišem. Objasnila sam mu da sam gluva osoba, ali mi nije poverovao, mislio je da samo tražim izgovor. Pošto ja imam očuvan govor, ljudima je veoma teško da poveruju da sam gluva. Srećom, naišla je koleginica, koja je potvrdila da sam gluva i da uprkos tome normalno govorim. Čovek mi se na kraju stotinu puta izvinio, moleći me da mu oprostim. No, nisu svi takvi. Dešavalo mi se i da se ljudi naljute što ih ne čujem. Jedna žena je vikala na mene pitajući me zašto sam se zaposlila u prodavnici kad ne čujem i ocenjujući da ne treba tu da radim zbog takvog nedostatka. I tu situaciju mi je olakšala jedna od koleginica, objasnivši mušteriji da sam ja super radnica, da sam vredna i da se to što ne čujem ne odražava na moj posao – prenosi Zineta Jovanović svoje iskustvo.

Ovde pročitajte više o diskriminaciji gluvih i nagluvih osoba.

Zlata vredni radnici

Ona ističe da poslodavci ne treba da se plaše da zaposle gluvu osobu i da bi se vrlo brzo uverili da su gluvi kao radnici zlata vredni.

– Poslodavci treba da razumeju da je oštećen sluh zapravo naša velika prednost i da su gluve osobe najefikasniji radnici. Ne kažem to reda radi. Postoji dobar argument koji će potrkrepiti ovu moju tvrdnju. Naime, pošto ne čuju i ništa im ne odvlači pažnju, gluvi su fokusirani samo na posao, pa više urade od onih osoba koje čuju i kojima komunikacija s drugima narušava koncentraciju, oduzima vreme i smanjuje produktivnost – poentira Zineta.

Ima i svetlih primera

Postoji među gluvima još onih koji su imali sreće sa pronalaskom posla i koji su uspeli da ostvare staž dovoljan za penziju. Jedan od njih je Radiša Jovanović iz Pančeva.

– Radio sam najpre u „Utvi“ u Pančevu na održavanju i servisu, a zatim u jednoj manjoj privatnoj firmi za proizvodnju mašina. U penziju sam otišao sa preko 45 godina staža. Na sreću, nisam imao problema sa zapošljavanjem.

Slično iskustvo deli i njegov kolega Miodrag Radevski, koji je po zanimanju bravar.

– Ceo radni vek proveo sam u „Utvi”, plus na terenima u Hrvatskoj, Makedoniji i Bosni i Hercegovini. U mom poslu komunikaciju je olakšavalo to što se sve zasnivalo na tehničkim crtežima. Poslodavci mi pokažu crtež i ja odmah znam šta treba da radim, pa nismo imali problem oko sporazumevanja.

Miodragova supruga Velika Radevski školovala se za krojačicu, ali je radno mesto pronašla u sasvim drugoj privrednoj grani.

– Radila sam u oblasti proizvodnje nameštaja. Otišla sam u invalidsku penziju posle 26 godina čistog staža, a sa beneficijama sam imala 31 godinu.

Podrška mnogo znači 

Na polju zapošljavanja relativno je dobro prošao i Mile Vlajnić iz sela Jabuka kod Pančeva. Mile je po zanimanju mašinbravar, ali je i njega sudbina odvela ka poslovima drugačije prirode.

– Radio sam kao stolar u više preduzeća. Uglavnom je u tim firmama bilo i nagluvih kolega, pa su mi oni bili velika pomoć i podrška. Međusobno smo razgovarali i oni su mi pomagali oko svega što mi je bilo potrebno i objašnjavali su mi radne zadatke. Imam 51 godinu života i 15 godina radnog staža.

Treba li nekome dobar radnik? Jedan jedva čeka vaš poziv!

Međutim, nisu sve priče tako lepe. Ivica Gerdić iz Starčeva kod Pančeva ima 47 godina i već duže vreme je nezaposlen.

– Završio sam za autolimara. Da izdvojim najveći problem kod zapošljavanja? To što niko neće da nas primi, jer ne možemo da komuniciramo. Кad idem na razgovor za posao, nemam tumača, već sa mnom ide mama. Sam ne bih mogao. Na radnom mestu šef mi pomaže u komunikaciji koliko može. Radio sam u Domu slepih i Gerontološkom centru u Pančevu. Oba posla su bila u kuhinji. Radio sam kao pomoćni kuvar.

Ivica dodaje da bi trebalo da ima 8 godina staža, ali ima samo pet.

– Radio sam u jednoj beogradskoj firmi gde mi tri godine staža nikad nisu bile uplaćene. Gazda nas je prevario, rekao nam je da smo prijavljeni, ali se na kraju ispostavilo da nije bilo tako.

Ivica je na poslu redovno doživljavao diskriminaciju.

– Govorili su mi da sam glup, da ništa ne razumem. To nije tačno, samo smo imali problem u komunikaciji. Ljudi koji čuju nemaju strpljenja da komuniciraju sa nama gluvima i odmah procenjuju da nismo inteligentni i da nismo dovoljno dobri za posao. Jedino što je potrebno je da samo malo uspore dok govore kako bismo mogli da pročitamo s usana šta pokušavaju da nam kažu. To nam je na poslu najbitnije. Jednom kad nam lepo objasne šta se od nas očekuje, videće da nismo ni neinteligentni ni lenji i da smo vredni i predani radnici. Isto važi i za sve druge situacije u životu – priča Ivica.

Prepoznajte diskriminaciju i – reagujte!

Postoje različiti oblici disrkiminacije, a neke od njih ponekad ni ne prepoznajemo. Naučite šta se sve smatra diskriminacijom i kako se možete zaštititi od takvog ponašanja drugih ljudi.

 

Zorica Maksimović posavetovala je gluve i nagluve osobe kome da se obrate ukoliko dožive diskriminaciju prilikom konkurisanja za posao ili na samom poslu.

– Ukoliko zaposleni trpe diskrimaniciju na poslu, bez obzira na to da li je reč o osobama sa invaliditetom ili ne, oni se mogu obratiti Zaštitniku građana ili inspekciji rada.

Kontakte svih odeljenja inspekcije rada možete pronaći OVDE.

Ovde saznajte sve o tumačima znakovnog jezika.

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Tišinom ću ti reći” Udruženja „Pančevački omladinski centar“. Projekat je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.