Kada ste gluva ili nagluva osoba, ma gde na planeti da živite, život pred vas stavlja drugačije i neretko brojnije izazove od onih s kojima se susreće ostatak čovečanstva. Život u svetu tišine često nije lak, a prepreke su brojne…
Upravo to je tema o kojoj se sada, u poslednjoj nedelji septembra, govori glasnije nego inače. Povod je jasan: obeležava se Međunarodna nedelja gluvih i nagluvih. Tokom ovih sedam dana širom sveta se skreće pažnja na probleme gluvih i nagluvih, među kojima su najizraženiji diskriminacija, nedostatak tumača znakovnog jezika, otežano zapošljavanje i oni u oblasti obrazovanja.
Ovo su ujedno dani i kada se mnogo priča o pravima gluvih i nagluvih i o svemu onome što se čini da bi se poboljšao njihov položaj. Jasno je da svaka država, pa i naša, nastoji da, kroz svoje zakone i podzakonska akta doprinese unapređenju različitih segmenata života svih osoba sa različitim stepenom oštećenja sluha.
No, da li je to dovoljno?
Istražili smo šta članovi Međuopštinske organizacije gluvih i nagluvih (MOGN) Pančevo imaju da kažu o svojim pravima. Ispostavilo se da neretko između onoga što stoji u zakonu i onoga što se dešava u realnom životu postoji veliki i naizgled nepremostiv jaz.
Par hiljada dinara manjka i par godina viška
Kod nagluvih je taj jaz najuočljiviji kada je reč o nabavci slušnih aparata.
– Nagluve odrasle osobe imaju pravo da, na svakih 7 godina, preko Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO), dobiju slušni aparat. Taj Fond refundira, odnosno plaća audiološkoj kući 27.500 dinara za aparat. To na prvi pogled zvuči kao sjajna stvar, ali tu imamo dva velika problema. Kao prvo, u prodaji ne postoji aparat jeftiniji od 33.000 dinara. To znači da je korisnik dužan da iz svog džepa doplati ostatak novca. Drugi problem sam već spomenula – nagluvi imaju pravo na nov aparat na svakih 7 godina. Кažite sami, koji telefon vam je trajao sedam godina? Aparat je minijaturan i ako potraje 3-4 godine uz besprekorno održavanje, to znači da ste imali sreće. I tako ste, dok ne prođe sedam godina, opet prepušteni sami sebi: ili ćete popravljati dotrajali aparat ili ćete kupiti nov po punoj ceni – objasnila je Suzana Belić, administrativni sekretar u MOGN Pančevo.
Potrebna pomoć dobrih ljudi!
Kada je reč o deci, situacija je nešto bolja: RFZO im odobrava 33.000, odnosno 66.000 dinara ukoliko je neophodno aparat koristiti obostrano. Pritom se aparat može zameniti na svake dve godine. Međutim…
– U našoj organizaciji imamo slučaj gluvih roditelja koji imaju dvoje nagluve dece. Reč je o divnim i vrednim devojčicama, mlađa je u osnovnoj školi, a starija je upisala Gimnaziju. Ti ljudi su ćerkama uzeli najjeftinije aparate čiju cenu refundira RFZO, jer nemaju novca da doplate za neke bolje. No, svaki roditelj će razumeti da toj deci zaista trebaju kvalitetni aparati. Devojčice idu u školu, odrastaju… Zaslužuju da imaju lepo detinjstvo i da vode ispunjen i kvalitetan život. Zaista nije fer da ih u tome sputava loš slušni aparat. Međutim, jedan dobar aparat košta 60.000 dinara. Dakle, za njih dve roditeljima treba 120.000 dinara i to na svake dve godine. Odakle? Ovoj porodici jedino preostaje da se nada pomoći dobrih ljudi koji bi im donirali kvalitetne aparate – rekla je Zineta Jovanović, predsednica MOGN Pančevo, koja je i sama gluva osoba.
Kako da gluva osoba obavi hitan poziv?
Svaka gluva osoba takođe će vam navesti bar jedan slučaj raskoraka između prava koja ima na papiru i u stvarnosti. Na primer, zakon gluvima garantuje pravo na korišćenje znakovnog jezika. Ali avaj…
– Iako imamo to pravo po zakonu, postoje situacije kada je nemoguće da se zakon sprovede u delo. Primera radi, mi kao gluve osobe nemamo nikakvu mogućnost da obavljamo hitne telefonske pozive. Evo recite sami, kako da gluva osoba danas u Srbiji pozove hitnu pomoć, policiju ili vatrogasce? Jasno je da su to slučajevi kada nam i život može biti u pitanju, a nama su ruke vezane. Tu nam ne vredi naše zakonsko pravo da koristimo znakovni jezik – upozorava Zineta Jovanović na veoma ozbiljan problem.
Načina da se taj problem reši, na sreću, ima. U inostranstvu postoje primeri dobre prakse. Međutim, kod nas se stvari odvijaju previše sporo…
– Postojala je ideja da se napravi SOS centar namenjen gluvim osobama, upravo da bi one preko tog centra mogle da obavljaju hitne pozive. Potencijalnih rešenja je bilo raznih, a najsmislenija je bila zamisao da se gluvima omoguće video-pozivi ili slanje tekstualnih poruka vatrogascima, hitnoj pomoći i policiji. U nekim državama postoji i praksa da gluva osoba samo pozove određeni broj i potom daje signal šta joj je potrebno pritiskajući tastere, na primer broj 1 za policiju, 2 za vatrogasce, 3 za hitnu pomoć… Postoje i aplikacije koje prevode tekst u govor, one bi isto bile od koristi. Međutim, kod nas se na tom polju ništa do danas nije desilo, sve je ostalo na nivou razmatranja. Definitivno ima načina da se ta oblast uredi i to bi trebalo učiniti što pre, jer je i ovo jedan od gorućih problema i svakako jedna od oblasti u kojoj su gluvi do te mere diskriminisani da im se i život dovodi u pitanje – naglašava Suzana Belić.
„Glup si!, „Mutava si!”: Dnevnik uvreda upućenih gluvim osobama u Srbiji
Besplatan parking: tako blizu, a tako daleko
Postoje i prava koja gluvi ostvaruju samo na lokalu, i to na osnovu uredbi, odluka i različitih pravilnika koje propisuje svaka lokalna samouprava za sebe.
U Pančevu je baš kod jedne takve odluke zapelo, pa su gluve osobe pre tri godine izgubile pravo na parking.
– Gluvi su do 2018. godine, kao osobe sa 70% telesnog oštećenja, imali pravo na besplatan parking u gradu Pančevu. Inače, gluvi su verovatno jedina kategorija osoba sa invaliditetom koji voze i imaju svoja lična vozila. Od te 2018. godine do danas, pravo na besplatan parking na teritoriji Pančeva imaju samo osobe sa telesnim oštećenjem preko 80%. Konkretno, to su osobe koje imaju kombinovane smetnje. I tu nastaje paradoks: u najvećem broju slučajeva te osobe, baš zbog stepena invaliditeta, uopšte nemaju sposobnost da voze ili eventualno mogu da upravljaju samo specijalnim vozilima. Pored toga, takav procenat invaliditeta imaju i autistična deca, koja takođe ne voze, pa pravo na besplatno parkiranje imaju njihovi roditelji. Savezi gluvih i nagluvih trenutno pokušavaju da utiču na to da se promeni pravilnik o načinu obračuna i procene ukupnog procenta telesnog oštećenja kod gluvih osoba. Ide se na to da im se, uz 70% koje im se daje na oštećenje sluha, dodatno uračuna i oštećenje govora. Time će oni imati 80-90% ukupnog telesnog oštećenja, pa će im i određena prava biti nešto šira – objašnjava Suzana Belić.
Od značajnijih prava koje imaju gluve osobe, treba izdvojiti i pravo na beneficirani radni staž – tri meseca na svakih godinu dana, kao i pravo na tumača znakovnog jezika.
Samo je Sizifu bilo teže: Kako izgleda potraga za poslom u svetu tišine?
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Tišinom ću ti reći” Udruženja „Pančevački omladinski centar“. Projekat je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.
