Uz Anju Crevar, Sebastijana Higla i Ljudmilu Medan, na Olimpijadi trenutno Pančevo s ponosom predstavlja i rukometni sudija Branka Marić.
Ona u Tokiju, zahvaljujući poverenju koje joj je ukazala Međunarodna rukometna federacija (IHF), obavlja dužnost tehničkog delegata na finalnom turniru Olimpijskih igara.
Branki je ovo već treće učešće na Olimpijskim igrama, a uloga koju je ovog puta dobila mogla bi se smatrati krunom njene sportske karijere.
Ona se nedavno javila iz Tokija. Evo šta je poručila svojim sugrađanima:
– Pozdrav iz dalekog Japana! Rukometna dešavanja na Olimpijskim igrama su na svojoj polovini, a favoriti uglavnom lako dobijaju rivale. Uglavnom, svaki dan je ovde vrlo sličan, samo mi se menjaju ekipe na terenu. „Yoyogi” nacionalni stadion je tako blizu, a u stvari tako daleko. Uvek do odredišta idemo autobusom, a crveni balon je u punoj funkciji. Za nas, za sportiste, rukovodstvo ekipa… Novinari malo pobegnu, a kako, to samo oni znaju. Vozamo se do hale okolnim ulicama, tačno onoliko koliko bi nam trebalo da idemo i peške – piše Branka.
Tu je i Hačiko!
Ona ističe da je prava sreća što je na tom istom mestu bila i sada već davne 2006. godine, pa ne pati mnogo zbog toga što ne može da prošeta kroz blešteće ulice.
– Tačno preko puta našeg hotela je Hačiko skver. Da, onaj Hačiko – akita koji se sa Ričardom Girom proslavio u prelepom filmu. Nadam se da ću uspeti, ako nas puste, da napravim selfi sa vernim psom po imenu Hačiko, koji još uvek čeka na skveru. Dok ovo pišem u toku je utakmica bez neizvesnosti u ženskoj konkurenciji. Holandija je lako, bez trzavica, dobila Angolu. Ipak je svetski prvak bio apsolutni favorit – poručuje ova Pančevka iz Japana.
Sledeća utakmica je meč između Španije i Brazila.
– Očekujem dobru borbu Brazilki, koje su na mene ostavile baš jak, pozitivan utisak. To je tim koji je već dugo na okupu, ekipa koja uživa u igri, a svaki gol proslavlja kao da je u pitanju karneval. Uz sve to, podrška saigračicama uvek je prisutna, bez obzira na ishod akcije… Možda će biti zanimljiv i ovaj podatak – smešteni smo u hotelu u kome sam svojevremeno bila sa mojom Zoricom, kada smo sudile fajnal for japanske lige. Žensko polufinale i muško finale, kada je pokrovitelj takmičenja bila japanska princeza. Bila je čast upoznati je i popričati sa njom. A rukomet se igra u istoj hali kao i tada – „Yoyogi National Stadium” – završava Branka svoj izveštaj iz Japana.
A kako je izgledao njen put do Tokija?
Sve je počelo u Kačarevu, pardon – u Beogradu…
Iako su njeni tada živeli u Kačarevu, kako sama kaže, slučajno je rođena u Beogradu, 25. decembra 1968. godine. U Pančevo je došla kao devetogodišnja devojčica i upisala se u treći razred OŠ „Branko Radičević”.
Sigurno niko tada nije mogao ni da nasluti da će ta mala Branka Rupaner postati poznata širom planete.
Da, uspela je, i to u svetu koji je nekada bio rezervisan samo za jači pol. Ostvarila je impozantnu karijeru kao rukometni sudija.
Prelomna 1986.
Kao i većina naših mladih sugrađana u to vreme, Branka je trenirala rukomet, a sredinom osamdesetih godina prošlog veka igrala je za prvi tim „Dinama” i potom u „Trudbeniku”. Suđenjem je počela da se bavi 1986. godine, na nagovor Bogoljuba Stojkova i Neše Kosanovića, pa je zajedno sa svojim drugaricama Lidijom Bogdanović, Biljanom Mioč i Terezom Horvat položila ispit za rukometnog sudiju.
I tako je krenulo…
– Iz godine u godinu polagale smo ispite kako bismo napredovale. A krenule smo od opštinske lige. Tada je u našoj zemlji bilo osam ili devet rangova i nije bilo nimalo lako stići do velike scene. Sudile smo utakmice devojčica, pa predigre seniorskim ekipama, koje su tada bile obavezne. Savezni sudija postala sam 1989. godine, a 1991. sam počela da sudim u paru sa Zoricom Gardinovački, sada Mašić, iz Zrenjanina. Spojili su nas Mile Jakovljević i Milan Balać, koji su tada bili u sudijskoj organizaciji – priseća se Branka svojih početaka.
Više od prijateljstva
– Zorica i ja smo sada i kume, ali naš odnos se ne može opisati rečima. To je nešto više od prijateljstva. Čak smo i odmore svojevremeno kombinovale zajedno, kako bismo mogle da treniramo – sa osmehom kaže Branka.
Tako je sudijski par Rupaner–Gardinovački krenuo u osvajanje rukometne planete. U godinama koje su usledile svet koji je opčinjen „lepljivom loptom” saznaće za sjajan rukometni tandem Marić–Mašić.
– U najviši stepen takmičenja Zoka i ja smo došle 1996. godine, a već 1997. položile smo i EHF ispit. Tada je bilo samo šest ženskih sudijskih parova u Evropi. Grb IHF-a prišile smo na svoj dres godinu kasnije.
Neću da budem ničija rezerva!
Ipak, u rukometnu orbitu izbacila ih je sada već čuvena utakmica koja je 2002. godine odigrana na Cetinju – majstorica između „Lovćena” i „Partizana”, kada se odlučivalo o tituli prvaka Jugoslavije.
– Najpre su za sve tri utakmice bile delegirane tada takođe internacionalne sudije Imbronjev i Grković, pa pošto je već na prvoj utakmici bilo svega i svačega, onda je promenjeno delegiranje. Milan Valčić me je pozvao i rekao mi da budemo na stendbaju. Odgovorila sam da neću da budem ničija rezerva. Posle je i predsednik RSJ-a Rade Đurđić zvao da pita koja od nas dve je odbila da sudi, a ja sam rekla – obe. Na kraju, prihvatile smo da sudimo treći meč.
Žene ne bijemo
Utakmica na Cetinju u kojoj je „Partizan” pobedom od jednog gola razlike nad „Lovćenom” postao prvak Jugoslavije definitivno je junakinju naše priče učvrstila među sudijskim autoritetima.
– Pošto smo došle dan pre meča, govorili su nam na ulici: „Samo pošteno sudite, mi žene ne bijemo”. Našalila sam se, pa sam odgovorila: „Tuđe ne, samo svoje”.
Dresovi mokri od pljuvačke
Nikad do tada nisu bile na Cetinju i znale su da ih čeka „pakao”.
– Počeli su da se javljaju i politički problemi. Odnosi između Srbije i Crne Gore su se zaoštravali… Ipak, otišle smo kao da je u pitanju međunarodna utakmica – dan uoči meča i vratile smo se dan posle meča. Sećam se svega, kao da je juče bilo. Na tribinama je bilo 500 gledalaca više nego što hala može da primi, a na teren smo izašle sa čak šestoricom pripadnika obezbeđenja. To je bilo više od igre, zaista. Dresovi su nam bili mokri od pljuvačke kojom su nas obasipali s tribina – priseća se naša sagovornica, inače diplomirani inženjer mašinstva, koja trenutno radi u Gradskoj upravi kao pomoćnik sekretara za investicije.
Loše stvari na terenu potiču sa klupe
Rukomet je, bar u našoj zemlji, sport u kome možda ima i najviše povika na delioce pravde. Sa izuzetno bogatim iskustvom, Branka realno sagledava situaciju.
– Rukomet je kontaktni sport, a sudijama je ostavljeno da težinu kontakta procene od žutog kartona do diskvalifikacije. Naš osnovni zadatak je da delujemo preventivno, a ne da kažnjavamo. Nažalost, sve manje rukometnih trenera želi da se edukuje o pravilima igre, a loše stvari na utakmicama, kao po pravilu, potiču s klupe. S momcima na terenu nema nikakvih problema. Sve su to uglavnom pravi sportisti, koji posle meča pruže ruku – objašnjava gospođa Marić.
Iza svake uspešne žene stoji…
Branka i Zorica prestale su da aktivno sude 2018. godine, a karijeru su okončale finalnom utakmicom EHF kupa koja je odigrana u Rumuniji.
Zahvaljujući rukometu i sudijskoj pištaljci, naša sugrađanka je pravdu delila na oko 400 međunarodnih utakmica, a obišla je četrdeset svetskih zemalja.
– Bez podrške porodice nikada ne bih uspela. Milicu sam rodila 1999. godine, a već 2000. sudila sam na Olimpijskim igrama u Australiji. U Sidneju sam boravila 25 dana, pa da pored supruga oko čuvanja bebe nisu uskakale i moja mama i sestra, nikada ne bih mogla da odem na tako veliko takmičenje. Vreme brzo prolazi, Milica je sada u Norveškoj, a sin Nikola takođe trenira rukomet – s ponosom u glasu kaže naša sagovornica.
Svetski putnik
Branka je u svojoj bogatoj karijeri sudila na gotovo svim najvećim svetskim rukometnim turnirima.
– Počelo je 1999. u julu, kada smo sudile na kadetskom Prvenstvu Evrope, a potom smo u decembru sudile u utakmici za bronzu na svetskom šampionatu za žene. Na Olimpijskim igrama u Sidneju ušle smo u istoriju. Sudile smo meč između Australije i Tunisa i bile smo tada prve žene koje su sudile muškarcima u jednom sportu s loptom. Već 2001. godine usledilo je svetsko prvenstvo za žene u Italiji, pa potom šampionat Starog kontinenta u Danskoj, a 2003. smo sudile i na svetskom prvenstvu za juniore u Makedoniji i na planetarnom šampionatu za seniore u Hrvatskoj. Bile smo učesnice i Olimpijskih igara u Atini 2004, sudile na Svetskom prvenstvu u Rusiji 2005, pa tri godine kasnije i na evropskom u Makedoniji, a potom i 2012. godine na Evropskom prvenstvu u Beogradu – ponosno priča Branka.
Pored svega, Branka je bila učesnik i šest finala evropskih kupova.
Ovo malo ko zna
Malo ko zna da je Branka bila i rukometni trener. Imala je uspeha i na tom polju.
– U trenerske vode me je uvukao Ranko Janković Belmondo, a posebno se rado sećam 1993. godine, kada smo sa ŽRK Pančevom bili pionirski prvaci Jugoslavije.
Čast i ponos
Naša sagovornica posebno ističe dva detalja iz prebogate karijere.
– Zorica i ja smo jako ponosne na činjenicu da smo 2006. godine dobile poziv Japanske rukometne federacije da sudimo u finalu plej-ofa te zemlje u muškoj konkurenciji i u polufinalu u ženskoj. Tada smo imale tu čast da nas primi i japanska princeza. Takođe, u sećanju mi je ostao i čuveni turnir „Bersi” u Francuskoj 2007. Domaća selekcija je igrala protiv Tunisa, koji je predvodio Hasan Efendić, a u dresu „trikolora” sve same svetske zvezde: braća Karabatić, Žerar, Dinar i drugi – kaže Branka.
Ne odriče se „lepljive lopte“
Branka Marić se ni po okončanju sudijske karijere nije odrekla „lepljive lopte”. Pored toga što je tokom tri mandata bila predsednik Gradskog rukometnog saveza, ona je sada i tehnički delegat Svetske rukometne federacije.
Pretprošle godine je bila na juniorskom Svetskom prvenstvu u Španiji, kao i na prvom ženskom klupskom šampionatu sveta u Kini. U decembru 2019. bila je i na Svetskom prvenstvu u Kumamotu, što je bio samo korak do Olimpijskih igara u Tokiju.
