U državi poznatoj po izreci „Da komšiji crkne krava“desilo se ovog vikenda nešto krajnje neverovatno: umesto da uživaju u subotnjoj i nedeljnoj dokolici i odmoru, više od 30 komšija, i mladih i starih, okupilo se na radnoj akciji kako bi zajedno uredili dvorište svoje zgrade!
Zavrnuli su rukave, dohvatili lopate, četke i druge rekvizite, i uz pesmu i šalu, latili se ozbiljnog posla. Dvorište je posle dva dana zablistalo, a ova ekipa se ne zaustavlja, već najavljuje nastavak radova…
Prevucite graničnik da pogledate razliku:
I možda bi ova vest zaista bila šokantna i neočekivana da se sve nije desilo u Pančevu, gradu nadaleko poznatom po pripadnicima najrazličitijih naroda i narodnosti koji ovde već vekovima žive zajedno u slozi i skladu, negujući dobrosusedske odnose.
Pa ipak, koliko god da su ljudi ovde daleko češće usmereni jedni na druge nego što jedni drugima okreću leđa, ipak se čak ni u gradu na obali Tamiša ne viđa svakodnevno radna akcija u kojoj masovno učestvuju komšije iz iste zgrade.
A taj neobičan događaj zbio se 4. i 5. septembra na Strelištu, kod zgrade na adresi Dušana Petrovića Šaneta 9.
U više nego sjajnoj atmosferi tridesetak stanara vredno je radilo tokom čitavog vikenda.
Čupali su korov, farbali ljuljaške, klackalice i ulaz u zgradu, iscrtavali poligon na betonu, postavljali reflektore i zidnu pepeljaru i pravili mini igralište od auto-guma.
Dvorište je zablistalo već u nedelju popodne, ali radna akcija, kako kažu, još nije gotova. Ova neverovatna ekipa planira da u svom dvorištu do oktobra uradi još ponešto, pa će ovaj prostor u narednom periodu izgledati još lepše.
A kako se sve ovo desilo?
Kao i uvek, svaka ovako sjajna stvar počinje uglavnom sa osobom koja ima dobru ideju i koja ne voli i ne priznaje reč „nemoguće“.
Nemoguće, nema para!
Nemoguće, neće komšije pristati!
Nemoguće, teško je!
Najmanje tri „nemoguće” zgužvala je u ovom slučaju i bacila u kantu za otpatke Marina Kurilj. Njoj će do kraja teksta mnogi od vas verovatno dodeliti titulu superžene, a pored toga ona je i diplomirani spec. pedagog, izvršni direktor Udruženja „Na pola puta“, majka dve devojčice i supruga jednog Nenada.
Na Strelište, u Ulicu Dušana Petrovića Šaneta 9, tu negde između dvorišta Osnovne škole „Miroslav Antić“ i Vrtića „Veverica“, doselila se pre četiri godine.
Kako priznaje, još od tada je čekala priliku da zajedno sa svojim komšijama realizuje ovako nešto lepo.
Mnogo mana i poneka vrlina
– Kada sam se doselila dopalo mi se to što zgradu okružuje zelenilo i što se skoro po ceo dan tu može čuti dečja graja zbog blizine škole i vrtića. Međutim, ima tu i puno problema koji se ne mogu zanemariti: em je blato na sve strane, em nema kanti za smeće i pepeljara. U blizini su kontejneri iz kojih, sa svakim naletom vetra, đubre leti na sve strane. Zamišljate već, po drveću, livadi i ogradi vrtića su plastične kese, a svuda naokolo su kojekakav otpad i pikavci… A noću: ozbiljan mrak – nabraja Marina.
I tu problemima nije kraj.
– Uz sve to to, zbog nedostatka parking mesta, mnogo je nepropisno parkiranih vozila koja uništavaju zelenu površinu i ugrožavaju bezbednost dece. Uz samu zgradu donedavno je bio objekat koji je sada srušen, što je još više naružilo prostor. Ostaci šuta i blata nagomilani nakon rušenja sada onemogućavaju pristup zgradi, urušavajući funkcionalnost i lepotu prostora. I kao šlag na tortu, nakon skorašnje zamene ulične rasvete, koja odaje svetlost znatno slabije od one nekadašnje, čitav prostor ispred ulaza u našu zgradu je ostao u potpunom mraku! Znala sam da naša mikrozajednica ima potencijal da bude čista, osvetljena, raskošna i bezbedna za svoje stanare. Verovala sam da je to ostvarivo i da je samo potrebno da se svi iz „Šanetove devetke” kako smo nazvali našu zgradu, udružimo i rešimo da svojim aktivnim delovanjem unapredimo i ulepšamo svoj komšiluk – kaže naša sagovornica.
Kad nešto jako želiš…
Marina se dovijala kako da obezbedi sredstva i motiviše komšije da zajedno najmlađima ulepšaju prostor za igru, da osveže postojeće igralište, obnove ga i dopune novim sadržajima, ali i da pokrenu inicijativu da se reši problem nedostatka parking mesta.
A onda, krajem aprila ove godine, ukazalo se potencijalno rešenje.
– Baš nekako u trenutku dok sam bila pod utiskom poslednjeg, ne baš optimističnog sastanka kućnog saveta, izašao je konkurs „Naš kraj, naša ideja“. To je bila savršena prilika za rešavanje naših problema! Konkurs je bio namenjen udruženjima, ali i neformalnim grupama i za cilj je imao upravo to unapređenje lokalne zajednice. Konkurs je raspisala Lokalna fondacija Pančevo (LFP), uz podršku Trag fondacije, a sredstva su prikupljali upravo naši sugrađani koji podržavaju inicijativu LFP da zajedničkim snagama ulepšamo, sredimo, unapredimo naše Pančevo.
Ova odlučna žena koju bi svako poželeo za vođu svog tima nije časila časa.
Zajedno sa ostalim stanarima mapirala je glavne izazove i predloge rešenja i tako je nastao projekat „Naša Šanetova 9“. I naravno, podržan je!
– Na konkursu smo dobili 96.000 dinara, sasvim dovoljno da pokrijemo troškove farbanja ljuljaške i klackalica, nabavke solarnih reflektora, jer nam je veliki mrak ispred zgrade, da kupimo kante, zidne pepeljare, klupu itd, ali i da iscrtamo dečiji poligon na betonu, nabavimo biljke i posadimo travu, te ulepšamo zelenu površinu oko zgrade.
Zeleno, žuto, sivo: boje zajedništva
I tako se ovog vikenda dogodila radna akcija. Pogledajte u kako sjajnoj atmosferi je protekla:
– Najmlađi od tridesetak učesnika akcije imao je 2 godine, a najstariji preko osamdeset. Svi su bili podjednako aktivni, svako je doprineo u skladu sa svojim mogućnostima. Igrom slučaja, podelili smo se u dva tima: u muški, zeleni i ženski, žuti tim. Imali smo i mini dečji tim, sive boje. Takve su nam bile i majice. Ali svi smo radili i funkcionisali kao jedna ekipa, kao savršen mehanizam. Uz muziku, dobro raspoloženje, domaće sokove i picu i po koju rakijicu (ovo je samo zbog rime), ni najteži poslovi nam nisu teško pali. A i vreme nas je poslužilo. Zasluženo su nam se sve kockice poklopile…
A šta je bilo najteže?
– Najteže je bilo betonske staze osloboditi dugogodišnjeg korova. Neko bi rekao: „Imate sredstva kojim se rešavate korova bez po muke i tokom noći”, ali gde je tu čar druženja, drugarstva, uzajamnog pomaganja, zajedništva…? Ipak nam je ovaj teži put zapravo bio lakši. A kad se čovek reši korova, isto kao i u životu, sve postane lepše i protočnije, tako reći postane pesma. Ofarbali smo ljuljaške, klackalice, ocrtali, i to kakav, poligon na betonu, ofarbali ulaz, postavili reflektore, zidnu pepeljaru, napravili mini igralište od auto-guma, i to sve za samo dva dana, to jest nekoliko sati. Dokazali smo da je lakše kad se radi zajedno i u dobroj pozitivnoj atmosferi.
Kliknite na fotografiju da pogledate galeriju:
Svi na Strelu po pelcer!
I tu, kao što rekosmo, nije kraj radova.
– Sad čekamo oktobar, vreme za sadnju, vreme kada ćemo baciti seme, ali nadam se ne samo seme trave nego i seme kojim ćemo „zaraziti” ostatak stanara naše zgrade, ali i ostale naše sugrđanke i sugađane željom da i oni sami urade sličnu stvar. Iz prve ruke vam mogu reći da je osećaj posle ovakva dva dana neponovljiv! Ovaj projekat ne samo da nas je pokrenuo, u smislu fizičkog angažovanja, već je pokrenuo i komšije da se sami pozabave rešavanjem problema, te da lično obezbede neke donacije, materijal, alat i slično. Preponosna sam učesnike ove naše akcije i na celu Šanetovu 9 – zaokružuje svoje izlaganje ova superžena.
A mi se nadamo da vas je ova priča o složnim komšijama sa Strele inspirisala da i sami preduzmete neku sličnu akciju.
Kao što vidite, gde ima volje ima i načina, a gde raste korov, može nići ljubav.
Prošetajte po pelcer do Šanetove 9ke, pa pozovite komšije na sastanak kućnog saveta i ispričajte im ovu priču. A onda zajedno sačekajte neki novi konkurs…
—
Foto i video: Marina Kurilj