INTERVJU – MARKO ANDREJIĆ: Fudbalski trener u Željinoj fabrici šampiona

Što bi rekao čuveni Jovan Jovanović Zmaj: „Nije znanje – znanje znati, već je znanje – znanje dati”. To je parola s kojom leže i ustaje svaki dobar učitelj i svaki dobar trener. A biti trener je ozbiljna uloga, jer tada si jedna od najbitnijih osoba u životu mladog sportiste. I jako težak posao – treba izvesti pravu magiju kako bi iz svakog pojedinca izvukao maksimum.

On je jedan od tih. Mlad, ambiciozan, a svoj omiljeni sport već ima u malom prstu. On je bingo Fudbalskog kluba Železničar!

Pred vama je priča o Marku Andrejiću, trenutno treneru Željine pionirske selekcije, ali i koordinatoru rada svih mlađih kategorija u pančevačkom superligašu.

Marko je rođen 2. jula 1988. godine, a fudbalom je počeo da se bavi od malih nogu i to u lokalnom Sinđeliću. Imao je talenta, imao je od koga da uči, ali nikada nije zapostavljao ni školu…

– Prošao sam sve mlađe selekcije u klubu, a fudbal sam upijao od legendi kao što su Zoran Ivšić, Ilija Galić, Aranđel Todorović, Mićko Lovrić… Kod čuvenog Miroslava Helca sam debitovao seniorskom timu i to kao bonus igrač, a potom sam, na njegov poziv, prešao u komšijski Grafičar, gde sam bio i kapiten – priseća se Marko svojih prvih fudbalskih koraka.

Zavoleo je Marko fudbal, tu magičnu igru nad igrama, ali je i fudbalska „bubamara” zavolela njega. Treninge nije propuštao, ali nije zapostavljao ni obrazovanje. Uporedo je završio Pravno-birotehničku školu, a potom je započeo studije na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje Univerziteta u Beogradu.

– Posle Grafičara, kratko sam branio boje PKB-a iz Padinske Skele, da bi ubrzo prihvatio ponudu Rakovice u kojoj sam proveo možda i najlepši period kao igrač. Ekipu je činio veliki broj odličnih igrača amaterskog fudbala, tako da nije bilo iznenađenje što smo vrlo brzo prešli u viši rang. Kruna sezone bio je pehar Kupa na nivou Beograda. Trenerski tandem su činili stari lisac Slobodan Jevtić i mladi i ambiciozni Bojan Stojković, koji i danas predvodi najbolje ekipe u amaterskom fudbalu, a sve je to finansijski ispratio predsednik Zoran Kolaković. Zanimljivo je i to da mi je u to vreme prvi put saigrač bio i šest godina mlađi brat Miloš – ne zaboravlja popularni Andra najlepše dane u igračkoj karijeri.

Često u životu želje budu jedno, a realnost nešto sasvim drugo. U slučaju junaka naše priče, film života odvija se po najboljem scenariju.

– Kako sam studije privodio kraju, polako sam shvatao da ipak nemam kvalitet za igranje vrhunskog fudbala, a obožavam taj sport. Znači, prirodno je bilo da u njemu ostanem kao trener. Prelom skočnog zgloba na jednoj utakmici je samo ubrzao moju odluku da prestanem sa igranjem. Imao sam nepunih 25 godina tada. Na strukovnim studijama Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, smer trener fudbala, diplomirao sam 2012. kod čuvenog Pančevca, profesora Aleksandra Jankovića. Tu sam stekao i prvo trenersko iskustvo kroz praksu u eminentnoj Školi fudbala DIF-a, da bih potom sa radom nastavio sa najmlađim uzrastom u Rakovici, kod Igora Dejanovića – premotava Marko kadrove sećanja.

Pročitajte još  PANČEVO: Policija kod 25-godišnjaka pronašla 1,4 kilograma droge

Fudbal je definitivno postao njegov život. Želja za napretkom i usavršavanjem bivala je sve veća. Jednostavno, Marko je rešio da uspe!

– Ispit za UEFA B licencu položio sam 2013, a već sledeće godine postao sam vlasnik i UEFA A licence. Tada je usledio poziv od mog prijatelja Dejana Rađenovića, bivšeg fudbalera, legende Železnika i OFK Beograda, sa kojim sam igrao u Grafičaru, da mu pomognem u radu na njegovom prvom poslu u seniorskom fudbalu u FK-u Železnik. Klub koji se takmičio u Srpskoj ligi grupa „Beograd” je svakako lepa početna stanica za seniorski trenerski posao. Dejan je bio mnogo dobar fudbaler, ali i jako inteligentan čovek, naročito kad je reč o odnosima između ljudi. Od njega sam baš mnogo naučio. Vrlo brzo je shvatio da, iako sam početnik, mogu mnogo da mu pomognem oko periodizacije i sistematizacije trenažnog procesa, tako da smo se vrlo lako skapirali i ta saradnja je uspešno trajala više od pet godina. Bili smo zajedno i Radničkom sa Novog Beograda, a potom i Žarkovu koje je na kraju te sezone izborilo plasman u Prvu ligu Srbije, prvi put u svojoj istoriji – ponosan je Marko na svoje trenerske početke.

Na sreću ljubitelja fudbala u Pančevu, naredno putešestvije ovog sjajnog čoveka i trenera bilo je preko mosta na Dunavu, ka vojvođanskim terenima…

– Dobio sam poziv od Dušana Jevrića da postanem deo stručnog štaba pančevačkog Železničara koji je tada igrao u Srpskoj ligi grupa „Vojvodina”. Prihvatio sam, a ispostavilo se da je to bio početak jedne duge saradnje koja evo do sada traje već preko tri godine, sa jednom sezonom pauze. Želja je rastao kao klub, uspeo je da se plasira u Prvu ligu Srbije, a potom sam prihvatio poziv predsednika Zorana Naunkovića da budem asistent Marku Peroviću. Tako to u fudbalu biva kada nema rezultata, došlo je do prekida saradnje sa šefom stručnog štaba, a onda se desio za mene veoma bitan trenutak. Dobio sam šansu da u tako ozbiljnom takmičenju ekipu predvodim na nekoliko utakmica od kojih se sigurno pamti pobeda Želje u Loznici od 0:3, pa trijumf u Pančevu nad Kolubarom od 2:1, koja je tada bila kandidat za plasman u Superligu Srbije, kao i osvojeni bodovi protiv Budućnosti iz Dobanovaca koju smo savladali sa 2:1. Bilo je tu još dobrih utakmica, ali nedostatak odgovarajuće licence za rad doveo je do toga da ipak napustim Želju – gotovo u dahu priča Andrejić.

Pročitajte još  RUKOMETNA AKADEMIJA DINAMO: Momci iz Pančeva uspešni na svim frontovima

Vratio se u Žarkovo, tada prvoligaški klub, ali je licenca opet bila problem, pa je morao da se spusti rang niže, među srpskoligaše. Samostalno je predvodio Borac iz Sakula, jedan kratak period i Dinamo 1945 i Omladinac iz Banovaca, a potom je usledio poziv Zorana Naunkovića da se vrati u Železničar i da pomogne u podizanju kvaliteta rada u omladinskoj školi, gde pored uloge trenera, obavlja i ulogu koordinatora mlađih selekcija kluba.

– Prvi i osnovni zadatak je bio da izaberemo trenere koji će raditi sa odgovarajućim selekcijama, a zatim da definišemo plan i program rada omladinske škole. Plan i program treninga je unapred bio dogovoren i prilagođen po uzrasnim kategorijama. Akcenat stavljen na razvoju igre i igrača, a rezultat je dolazio kao posledica takvog treninga. Svi treneri su morali da se bave razvojem tehničko-taktičkog aspekta igrača, kao i razvojem funkcionalnih i motoričkih sposobnosti, nezapostavljajući pritom vaspitno-obrazovni rad. Mlađi pioniri su radili na obuci tehničkih elemenata, prijema i pasova lopte, driblinga, udaraca po lopti i na upoznavanju sa dimenzijama terena. Kod pionira se najviše radilo na usavršavanju tehničkih elemenata, na upoznavanju taktičkih stvari, kao i na uvođenju u treninge snage, brzine i aerobne izdržljivosti. Kadeti su imali akcenat na usavršavanju taktičkih elemenata i na razvoju snage, brzine i anaerobne izdržljivosti. Omladinci su uvedeni u seniroski mikrociklus, a sa njima se posebno vežbalo usavršavanje taktičkih i specifičnih sposobnosti po pozicijama – objašnjava marko „ciklus proizvodnje” u Željinoj fabrici šampiona.

 

Ceo program rada u delo sprovode mladi i perspektivni treneri Nenad Radojević, Danilo Kovačević, Bojan Tripković, Miloš Francuz, kao i najiskusniji među njima, trener golmana Vladimir Rastović.

Odnedavno, Fudbalski klub Železničar ima i svoju školu fudbala koju predvodi Petar Počuča sa svojim saradnicima i koja je pravi vetar u leđa svim pomenutim selekcijama.

Stotinak mladih igrača trenažni proces sprovodi na terenu sa veštačkom podlogom kod Hale sportova na Strelištu, a utakmice igra na glavnom terenu SC-a Mladost. Početkom marta, deca će otići na sedmodnevne pripreme u Trebinje. Igrači u Želji ne plaćaju članarine, tako da treneri nemaju problem da se bave samo sa kvalitetnom decom koja pored talenta poseduju i volju da jako rade i treniraju.

– Sam talenat nije dovoljan za uspeh. Potrebno je mnogo odricanja i posvećenosti, a opet ni to nije garant da će neko uspeti. Ali jedno je sigurno, ako se ne posvetiš onome što radiš nemaš šanse da uspeš. Klub umnogome olakšava posao trenerima, a sve bi se podiglo na još viši nivo kada bi se sredio pomoćni teren na Sportskom centru, iza glavnog terena, koji je sada u jako lošem stanju. Veliko je Pančevo da bi imalo samo dva terena sa veštačkom podlogom, pogotovo kada se zna da samo u našoj bazi ima skoro 200 klinaca, a ima još škola fudbala po gradu. Sva ta deca gravitiraju ka Želji, jer svi idu tamo gde su najbolji uslovi, a poznato je koliko tu ima talenata. Klub bi tako za kratko vreme mogao da smanji troškove seniorskog tima, jer bi onda omladinska škola imala samo svoju bazu i teren, a deca bi osetila da im je tu druga kuća – jasnu viziju razvoja ima ovaj mladi i ambiciozni trener.

Pročitajte još  FUDBAL: Železničar u subotu dočekuje Vojvodinu

Željini pioniri su trenutno u vrhu tabele sa samo jednim porazom u 14 kola. To samo govori u prilog tome da ima kvalitetne dece, koja sigurno imaju potencijal da jednog dana zaigraju seniorski fudbal na najvišem nivou.

Pančevačka deca koja treniraju u našim najvećim klubovima sada žele da se vrate u Pančevo, hoće da treniraju u svom gradu, jer imaju klub gde se kvalitetno radi. Tu su i deca iz okolnih gradova kojima nije problem da putuju i po sat vremena da dođu na trening…

– Kadeti su nam u sredini tabele, a siguran sam da bi imali više bodova da je bilo malo sreće u nekim utakmicama. To će biti bolje na proleće, siguran sam. Omladinci se nalaze u gornjem delu tabele, a već drugi put izbacujemo nekoliko igrača za komšijski Dinamo 1945, sa kojim je napravljena prava stvar za decu, koja svoje iskustvo igranja za seniore skupljaju kroz utakmice u Srpskoj ligi „Vojvodina” – dodaje Marko.

Od skoro, Marko Andrejić je sa uspehom okončao kurs za nacionalnu profi licencu, koja sada otvara i neka nova fudbalska vrata…

– Sigurno je da sam mislima u ovom trenutku skoncentrisan samo na rad u Želji, pre svega zbog šanse koju sam dobio i ljudi sa kojima svakodnevno provodim vreme. Sa predsednikom Zoranom Naunkovićem imam jedan iskren odnos i mnogo sam mu zahvalan na podršci koju nam pruža, što je danas retkost u fudbalu. Takav je trenerski posao, zahteva puno odricanja i posvećenosti, a pitanje je da li ćeš naći sredinu gde možeš da sprovedeš svoje ideje u delo. Želim da se zahvalim i svojoj porodici na podršci, supruzi Jeleni koja pored svog posla koji radi u jednoj ozbiljnoj firmi, stiže da se bavi sa naše dve ćerke Dunjom i Teodorom, pa one i ne osete kada je tata nekada i po ceo vikend na utakmicama – završava priču junak naše priče.

Marko Andrejić – trener koji znanje ima i znanje daje. Trener koji svakog svog igrača uči da postane bolji fudbaler, ali i bolji čovek. On i sluša i savetuje. On veruje u svoje igrače i svoje saradnike. Razume i kada neko nije savršen, ali gura dalje… Zato će i uspeti!

 

Copyright © 2021 zdravopancevo.rs. All Rights Reserved/Sva prava zaštićena. U slučaju preuzimanja, prethodno pogledajte Uslove korišćenja.
Podeli: