Da izreka „život piše romane“ nije samo puka fraza dokazuje i neobična ljubavna priča jednog zanimljivog mladog para iz Pančeva.
Ako volite folklor velike su šanse da ste ih već sreli na nekom od nastupa Kulturno-umetničkog društva „Stanko Paunović“ NIS RNP, gde oboje igraju već dugi niz godina.
A upravo folklor je glavni krivac i za izistinsku ljubavnu bajku koju oni žive duže od jedne decenije…
Oni su Vanja Čukanović Embeli i Marton Embeli. No vratimo se u vreme kada ovo dvoje mladih ljudi još nisu delili isto prezime…
Osamnaest kilometara razmaka
Vanja je rođena u Pančevu 1993, a već sa šest godina načinila je prve folklorne korake u „Paunoviću“. U folklor se zaljubila na prvi takt…
Nešto kasnije, godinu dana stariji Marton je sa svojih 11 godina, te 2003, osetio istu strast prema folkloru, ali u sali udaljenoj oko 18 kilometara od one u kojoj je Vanja uveliko igrala. Bilo je to u Ivanovu, Martonovom rodnom selu.
Godine su prolazile, probe su se nizale, i nije se, naizgled dešavalo ništa što bi ovo dvoje mladih zaljubljenika u folklor moglo smestiti u istu priču.
No, oni nevidljivi prsti koji svaku šahovsku figuru na ovom svetu uvek u pravi čas dovedu na savršeno polje umešali su se i ovog puta onda kada je za to bilo pravo vreme…
Odluka koja je promenila sve
Bila je već 2009. godina kada je sedamnaestogodišnji Marton odlučio da je vreme da svoje bavljenje folklorom podigne na malo viši nivo tako što će preći u KUD „Stanko Paunović“ NIS RNP.
I eto tih nevidljivih prstiju kako vešto u plesnoj dvorani, umesto na šahovskoj tabli, spajaju kralja i kraljicu ove naše priče. Vanja i Marton sreli su se na probi u „Paunoviću“ 2009. godine i ljubav je planula takoreći odmah. I traje još uvek…
Deset godina je prošlo kao tren
Tačno deset godina nakon tog sudbonosnog susreta, ovo dvoje divnih ljudi stupili su u brak. Kuma im je bila drugarica s folklora (a ko bi drugi?), a možete već naslutiti ko su bili najbrojniji i najveseliji gosti na svadbi…
– Vezu smo krunisali brakom 2019. godine. Kako oboje potičemo iz iste zajednice, veliki broj zvanica na svadbi činili su naši saigrači iz KUD-a „Stanko Paunović“. Bilo je i gostiju iz inostranstva: prijatelja koje smo upoznali na folklornim turnejama. I na ta prijateljstva i kontakte smo posebno ponosni, jer su opstali uprkos daljini – kaže Marton.
Vanja otkriva kako su ona i njen izabranik pre svadbe odlučili da se fotografišu u nošnjama baš zbog činjenice da je folklor taj koji ih je spojio. Sa same svadbe nosi prelepe utiske.
– Vrlo smo srećni što i danas, posle dve godine, i dalje slušamo kako je to bila najveselija svadba na kojoj su svi bili.
Bog se javi!
A ove godine, pre samo nekoliko dana, baš na Bogojavljenje, 19. januara, kao kruna ove divne veze i ljubavi stigla je bebica – devojčica Ema, najmlađi član folklorne porodice „Paunović“. Kakve li simbolike!
– Oboje imamo veliku želju da Ema nastavi tradiciju ljubavi prema onome što je nas spojilo. Marton i ja smo samo jedan od dokaza da folklor, pored toga što doprinosi održavanju tradicije, pesme i igre jednog naroda, zapravo spaja ljude na najlepši mogući način. U kolu se rađaju prijateljstva za ceo život, ali i ljubavi, sklapaju se kumstva, pa i brakovi poput našeg. Ponosni smo na sve što nam je folklor pružio – priča Vanja uz osmeh.
Kad ti se folklor uvuče pod kožu
Marton je saglasan i spreman da plastično objasni koliki značaj folklor ima u njegovom životu i to ne samo zbog toga što mu je „poklonio“ ovako lepu ljubavnu priču.
– Folklor sam poceo da igram sa 11 godina u KUD-u u Ivanovu, pošto je Ivanovo moje rodno mesto, a u KUD „Stanko Paunović“ sam došao 2009, kada sam i upoznao Vanju. Biće dovoljno da vam kažem da sam u to vreme svakog dana putovao iz Ivanova za Pančevo na probe, pa da razumete koliko folklor može da uđe pod kožu. Osim igre i pesme, tu su i putovanja, gde ceo svet obiđete uz svoje prijatelje predstavljajući s ponosom igre vaše zemlje. Spoj lepog i korisnog je još jedna velika čar folklora, tako da bismo svakom roditelju predložili da svom detetu omogući takvo predivno iskustvo i nesto što će ga ispunjavati celog života – poručuje Marton.
S kolena na koleno…
Kao što smo već naveli na početku, Vanja folklor igra od svoje šeste godine.
– Već 23 godine KUD „Stanko Paunović” je neizostavan deo moje svakodnevnice. U međuvremenu sam počela da radim i kao rukovodilac dečjih grupa u KUD-u i najveća mi je radost i bogatstvo što svoju neizmernu ljubav prema folkloru i znanje koje sam dobila od svog rukovodioca, Dejana Trifunovića, sada mogu da prenesem na dečicu koja su nasa budućnost – kaže Vanja.
Uz svu posvećenost folkloru, Vanja je i uspešno privela kraju i studije, pa je sada apsolvent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Nema mesta za dosadu
Ljubav između nje i Martona počela je kao lepo prijateljstvo, ali osećanja su se vrlo brzo rasplamsala. Još od tada, ovo dvoje mladih ljudi su nerazdvojni.
– Naša veza je od samog početka možda bila pomalo neobična zbog toga što smo, pored slobodnog vremena, i vreme na probama provodili zajedno. Još uvek je jedno od najčešćih pitanja koje nam ljudi postavljaju – kako nam nije dosadilo da se od početka veze svakodnevno viđamo i provodimo toliko vremena zajedno. Ali valjda kad je nešto pravo, onda vremena nikad dosta – objašnjava Vanja.
Lako su se obogatili
Marton potvrđuje njene reči klimajući glavom i nadovezuje se objašnjavajući koje im je sve još benefite bavljenje folklorom donelo.
– Svesni smo koliko je folklor pozitivno uticao na nas kao ljude. Postali smo lepo vaspitani, druželjubivi, komunikativni… Uz to, stekli smo bogatstvo kakvo se malo gde može steći tako lako: postali smo bogati prijateljima za ceo život, ljudima koji se raduju svakom našem uspehu i s kojima delimo i lepe i manje lepe trenutke. I najvažnije, kao deca smo bili sklonjeni „s ulice”, i pružena nam je prilika da detinjstvo posvetimo igri i pesmi. I sada, kada se vratimo unazad, možemo bez dvoumljenja reći da je to bilo bogato i lepo ispunjeno detinjstvo kakvo bismo hteli i za naše dete. Svakako se nadamo da ćemo svoje nove obaveze koje roditeljstvo donosi uspeti da uskladimo i da ćemo pronaći vremena i za odlazak na neku probu. Vanja se nada skorom povratku radu sa decom koja je mnogo ispunjavaju i sa kojima uvek rado deli sve što je za sve ove godine naučila o folkloru i sceni – kaže Marton.
Vanja za kraj ponavlja kako deli s Martonom nadu da će se i Ema, čim dovoljno stasa, pridružiti „Paunoviću“ u plesnoj sali.
– Mogu već da zamislim kako jednog dana Marton, Ema i ja zajedno igramo na nekom od velikih koncerata koje KUD „Stanko Paunović“ organizuje. To bi bio logičan nastavak ove naše priče… Nas dvoje jedva čekamo taj trenutak – poručuje Vanja sanjajući otvorenih očiju.
Mi u ostvarenje tog sna ni najmanje ne sumnjamo. Štaviše, bićemo tamo da sve to zabeležimo za vas!
