Stručnjaci kažu da bez velikog truda, rada i odricanja nema uspeha u fudbalu. Da se samo napornim treningom stiže do onog sportskog sazvežđa rezervisanog samo za elitu…
Tačno je to, apsolutno.
Ipak, potrebno je makar i to zrnce talenta, što se dobija rođenjem ili „odozgo”, to nešto što kasnije od igrača napravi majstora, što ga izdvoji od drugih, što ga vine iznad proseka…
I naravno – treba biti uporan, i to mnogo…
I evo jednog Pančevca koji izgleda ispunjava sve te kriterijume. On se zove Lazar Milošev i novi je fudbaler Železničara.
Napadač – klasa! Nema šta. Momak kome je protivnički gol opsesija. Ali voli i da asistira saigračima, da i oni tresu protivničke mreže. Zaista, nikada nije sebičan na terenu.
On je od one sorte igrača za koje vam se čini da lebde iznad terena, da ne igraju samo da bi igrali, već da plešu po njemu.
Brz je, mekanog dodira sa loptom, ali zato kad desnica sevne…!
Pančevke i Pančevci imaju veliku sreću – ovaj fudbalski maestro vratio se u svoj grad, pa mogu da ga vide na delu, da uživaju u njegovim golovima i fudbalskim majstorijama…
A na to se nije dugo čekalo!
Popularni Laki je već na debitantskom nastupu u dresu „dizelke” postigao pogodak, a onda je, onomad, sa dva gola znatno doprineo da Želja osvoji vredne bodove protiv Timoka i krene ka gornjem delu tabele.
I sad su sve oči Željinih navijača s pravom uprte u ovog momka. Lako im se Laki uvukao u srca, a sve su prilike da će tamo i ostati…
I lopta ima dve strane
Ipak, da bi stigao do svetla velike pozornice, morao je Lazar, momak rođen 20. juna 1996 godine i predodređen da uspe u fudbalu, da upozna obe strane lopte i ovog svakako ne lakog „zanata”.
– Rano sam počeo da treniram, sa nekih šest, sedam godina. Fudbal sam zavoleo uz svog tatu Dragana, inače golmana, koji je još uvek aktivan u malom fudbalu. Počeo sam u školi „Peca i Tekija”, ali brzo sam prešao u Dinamo, gde me je u selekciji pionira trenirao Zvonko Lazarov. Od njega sam baš mnogo naučio. I o fudbalu i o životu. Umeo je s nama klincima, bio je odličan psiholog. Imao sam u to vreme, kada sam bio osmi razred, ponudu Spartaka da se preselim u Suboticu, da nastavim da se školujem i igram fudbal, ali mama najpre, pa i tata, nisu se složili s tim. Upisao sam Gimnaziju „Uroš Predić”, prirodno-matematički smer i nastavio da igram u OFK Beogradu gde sam proveo dve sezone, u kadetskoj i omladinskoj selekciji – priseća se Laki svojih početaka.
Maradona je prvi znao…
Posle boravka među „romantičarima” sa Karaburme, ovaj mladi fudbalski romantičar vratio se u Dinamo.
Igrao je za omladinsku selekciju, ali bio je i blizu prvog tima.
– Trener Dejan Žarkov mi je pružio šansu: sa osamnaest godina sam dobio priliku da igram seniorski fudbal u Srpskoj ligi što nije mala stvar. Proveo sam dve, tri sezone u klubu, davao sam i golove, ali zbog, ljubiteljima fudbala poznatih dešavanja u klubu tada, put me je odveo u Sakule, u Borac. Igrao sam takođe u trećem rangu takmičenja, dobijao veću minutažu na utakmicama. Pamtim to kao lep period u životu. Ljudi koji vode klub bili su izuzetno korektni prema meni. I danas, kada se sretnemo, lepo se pozdravimo i ispričamo. A onda me je primetio Nebojša Petrović Maradona. Verovao je u mene. On ume da prepozna talenat valjda, šta li… Da nije bilo Maradone ko zna kako bi se odvijala moja karijera, a ovako… Doveo me je u Rad, gde je on bio prvi trener. Dobio sam šansu da igram u Superligi! I da, iskoristio sam je. Debitovao sam protiv Partizana u prvom kolu, a već u narednoj utakmici protiv Vojvodine postigao sam i gol. Mislim da sam u tom periodu u Radu, prvi put shvatio da možda mogu i da napravim nešto u fudbalu – smenjuju se filmskom brzinom kadrovi života i karijere momka iz pančevačke Zelengore.
Odrastanje na terenu
Epizoda Lazara Miloševa u Budućnosti iz Dobanovaca bila je za pamćenje.
Dobio je pravu šansu u Prvoj ligi, kod trenera Slađana Nikolića. On je bio pomoćnik Nebojši Petroviću u Radu baš kada je i Laki igrao za klub sa Banjice, pa mu je zato i ukazao poverenje.
– U ekipi Budućnosti sam i definitivno porastao, sazreo skroz. Igrao sam standardno na mestu špica. Mislim da sam postigao petnaest golova, uz mnoštvo asistencija. Bila je to neverovatna godina za mene i sigurno najbolja sezona do tada. Nekako sam se pronašao u toj sredini i zaista hvala ljudima koji su imali poverenja u mene. Posle jedne sezone u Budućnosti, ponude su pljuštale sa svih strana. Iz naše Superlige, iz inostranstva, jednostavno nisam znao gde ću. Mislim da je klubu iz Dobanovaca to bio prvi transfer u inostranstvo. Izabrao sam Sloveniju i klub Tabor Sežana. Nekako, nisam bio baš spreman da idem daleko od kuće, a opet igrao sam u Evropi. Iako je bilo i finansijski jačih ponuda, dao sam reč ljudima iz Sežane i potpisao sam.
Nesrećni splet okolnosti
– Lepo je krenulo, bio sam saigrač sa Predragom Sikimićem, sa kojim i sada igram u Železničaru… A onda mi se dogodila naivna, ali vrlo neugodna povreda – popucali su mi ligamenti zgloba na nozi. Usledila je šestomesečna pauza, pa korona… Iako sam se oporavljao u Sloveniji, osetio sam da je bilo vreme da se vratim u Srbiju – priseća se Laki lepih trenutaka, ali i onih koje bi najradije zaboravio.
U priči našeg junaka potvrdila se izreka – nesreća nikad ne dolazi sama.
– Posle oporavka potpisao sam ugovor za Napredak. Bio sam oduševljen. Ozbiljan klub, jedan od većih u Srbiji, a stadion jedan od najlepših. Kruševac je uvek važio za fudbalski grad, sa bogatom tradicijom. Pružila mi se šansa da opet zaigram u Superligi. Prisetio sam se tada, dok sam igrao za Rad dao sam gol u Kruševcu i pomislio sam kako bi bilo lepo da jednog dana zaigram za Napredak. Svideo mi se ceo taj ambijent valjda, ne znam ni sam… I kada je jedna od dečačkih želja bila ispunjena, usledio je novi šok. Otišli smo na pripreme na Taru i u kontrolnoj utakmici zaradim prelom stopala, na istoj, levoj nozi. Dakle, nova, sada dvomesečna pauza bila je preda mnom. Uh. Bilo je baš teško. Uspeo sam nekako, posle osam meseci van fudbala da se vratim na teren, da zaigram u dresu Napretka u Superligi, ali postao sam svestan da mnogo gubim, da je vreme da pređem u klub gde ću imati šansu da ponovo budem onaj pravi ja. Ono što je najvažnije, povrede sam gotovo izbrisao iz glave. Nemam više nikakvih bojazni i opet sam spreman za veliku scenu – još jednom sa mnogo optimizma u glasu priča ovaj mladi „ubica golmana”.
Porodica Milošev i broj 27
Kao iza svakog mladog i uspešnog čoveka, i iza Lazara stoji njegova porodica.
– Rekao sam već, tata je uz mene od prvog dana. Vozio me je na treninge kada je trebalo. I sada gleda svaku utakmicu. Ali i dalje je moj najveći kritičar. Da postignem i tri gola na utakmici, on bi uvek mislio da mogu i bolje. On je rođen 2. 7. pa zbog toga i volim broj 27. Ali ne patim od toga, sada u Želji nosim broj 22 i nema nikakvih problema. Naravno, veliku podršku imam i od mame Mirjane i deset godina starijeg brata Dejana. Četiri godine sam u vezi sa devojkom Anjom, koja takođe ima razumevanja. Mislim da joj je bilo najteže kada sam osam meseci bio povređen i nisam trenirao, tada je trebalo istrpeti svu moju nervozu – sa osmehom, ali i velikim ponosom u glasu priča Lazar.
Želja? Sa Željom do Superlige!
Dolaskom u tabor popularne „dizelke”, onako, na prečac, osvojio je srca pančevačkih ljubitelja fudbala i onih koji ga nisu znali od ranije.
Dve utakmice – tri gola.
– Od mog prvog kontakta sa predsednikom Zoranom Naunkovićem osetio sam tu podršku koja mi je potrebna. Osetio sam da ljudi veruju u mene i ja sam spreman da to poverenje uzvratim duplom merom. Ovaj klub je neverovatan. Ovo je Pančevu trebalo odavno. Iako imam konkurenciju u napadu kao nikad do sada, spreman sam da dam svoj maksimum, i više od toga, kako bi Želja ispunio svoje ciljeve. Predag Sikimić i Brana Ilić su igrači sa velikim karijerama, od njih mnogo toga može i da se nauči i baš mi je drago što sam deo ove lepe fudbalske priče. Ljudi koji vode klub imaju ideju i verujem da možemo da je ostvarimo. Samo da se domognemo plej-ofa za početak, a posle, siguran sam, možemo i više, bar do tog četvrtog mesta koje vodi u baraž doigravanje za Superligu. Ima još mnogo utakmica do kraja i verujem da ćemo uspeti. Postoji energija, volja, želja… Pančevo zaslužuje superligaša – veruje u sebe, svoje saigrače, stručni štab i ljude koji vode Železničar, novi ljubimac sportskog Pančeva.
