Grad na obali Tamiša decenijama unazad prepoznatljiv je po rukometu. Iznedrilo je Pančevo velike asove, istinske šampione, osvajače medalja na najvećim svetskim i evropskim takmičenjima, sada i nosioce zaslužnih sportskih priznanja, ali kada se u Pančevu pomene rukomet, jedno ime se nikako ne može izostaviti – Stojan Radanović.
Trofeje namenjene šampionu države podizao je kao kapiten i Crvene zvezde i Partizana, a bio je spreman da napusti rukomet i da se posveti samo studijama. Na kraju, uspeo je i na jednom i na drugom polju. Nekada snažni pivot, koji je na utakmicama ostavljao i poslednji atom snage, danas je čovek koji iz kancelarije, ali sa istom strašću, vodi borbu da se rukomet u njegovom rodnom gradu vrati tamo gde mu je mesto.
A mogao je biti i odličan vaterpolista, jer se čak i VK Bečej iz njegovih najboljih dana interesovao za sjajnog sidraša iz Pančeva…
Pred vama nije samo intervju o jednoj uspešnoj sportskoj karijeri, ovo je priča o volji, neodustajanju, sposobnosti i hrabrosti. Umesto da ostane deo velikog sveta rukometa, Stojan je odlučio da se vrati u Pančevo i zajedno sa svojim najbližim saradnicima, pokuša da vrati Rukometni klub Dinamo na stare staze uspeha. Za sada im odlično ide!
Stojan Radanović je rođen 31. oktobra 1982. godine, a potiče iz sportske porodice, jer otac Ilija je igrao odbojku u saveznim ligama, stariji stric Dušan je bio i savezni rukometni sudija, a mlađi stric Marko se bavio fudbalom. Malo ko zna da je njegov prvi sport bio vaterpolo, i da mu je sasvim dobro išlo na poziciji sidraša. Prelomio je u poslednjem trenutku, a najveći „krivac” što je iz loptu iz bazena zamenio sa onom lepljivom, po kojoj će kasnije postati poznat širom zemlje, upravo je stric Dule.
– Rukomet sam počeo da treniram relativno kasno, pri kraju osmog razreda. Prvi trener bio mi je Nebojša Žiga, ali sa nama su u to vreme radili i Robert Seneši i Jova Otas. U prvu ekipu Dinama, koju je predvodio trener Ilija Vignjević, prešao sam već sa 16 godina. Usledio je poziv iz beogradskog Partizana, ali odabrao sam da pređem u Kać. Jugović je tada igrao u Čelendž kupu, a manja sredina je bila idealna za moj dalji razvoj. Bile su to dve lepe godine pod vođstvom trenera Branislava Zeljkovića – premotava kadrove sećanja Stojan.
Od samog početka se isticao fizičkom snagom, pozicionom igrom i sposobnošću da kontroliše prostor u najgušćoj zoni terena. Iz sezone u sezonu, stasavao je sve bolji pivot iz Pančeva.
– Vratio sam se potom svoj grad, upisao sam fakultet i ponovo zaigrao za Dinamo. Ideja je bila da pomognem klubu da se plasira u Superligu, ali tada sam doživeo i prvu veliku nepravdu u sportu. Sećam se kao danas, igrali smo protiv Sečnja u našoj hali. Tribine ispunjene do poslednjeg mesta, atmosfera dovedena do usijanja, trener gostiju bio je legendarni Momir Rnić. Ulog je bio ogroman, izbila je tuča na terenu… I posle svega, moj klub je rešio da me kazni, kao kapitena. Bio sam jako razočaran i rešio sam da napustim Dinamo koji su tada vodili Branka Marić i Aleksandar Vig – sa mnogo emocija prepričava deliće svoje karijere junak naše priče.
Vratio se u svoju Omoljicu. U mesto u kome je živeo do svoje pete godine. Potpisao je za Mladost i zaigrao u Južnobanatskoj ligi.
– Okupila se stara rukometna garda u Omoljici, bila je to lepa priča, za dve godine uspeli smo da preskočimo dva ranga. Nastavio sam sa studijama, a rukomet je počeo da pada u drugi plan – dodaje Stojan.
A onda, kako to obično biva, život je imao potpuno drugačiji scenario. Došla je 2005. godina, a Stojan Radanović je dobio poziv trenera Crvene zvezde Zorana Ivića.
– Zoran me je poznavao iz kadetske i juniorske reprezentacije. Pojavio sam se na treningu Zvezde čisto da ispoštujem trenera, nisam želeo više da se bavim rukometom. Ali Ivić je bio uporan, insistirao je i – dao sam mu reč. Počeo sam da skidam kilažu i u roku od četiri meseca vratio sam se u top formu. Zvezda je polusezonu tada završila na poslednjem mestu, ali preuzeo nas je Vuk Roganović, ja sam dobio kapitensku traku, a onda je krenula serija fenomenalnih pobeda. Titulu smo osvojili u Beranama, a proslavili smo je u Omoljici. Autobus sa šampionima Srbije i Crne Gore dočekalo je celo selo, odigrali smo i prijateljsku utakmicu protiv Mladosti, uh, bila je to proslava za pamćenje – sa osmehom i emocijama u glasu priseća se Stojan velikog uspeha.
Te, 2006. godine Stojan Radanović je predvodio Crvenu zvezdu i u Ligi šampiona, a usledila je još jedna briljantna sezona u domaćem šampionatu.
Ako je u Beranama osvojena poslednja titula zajedničke države SCG, Stojan je imao tu sreću da bude i prvi koji će podići pehar šampiona Srbije. Usledile su ponude iz inostranstva, ali nije hteo da ide van zemlje. Završio je studije bankarstva, želeo je da osnuje porodicu.
– Ponovo mi je neka viša sila odredila dalji tok karijere. Usledio je poziv Velimira Marjanovića i Aleksandra Blagojevića i obreo sam se u Partizanu. Stvarala se mlada ekipa za velika dela. Tako je i bilo. Abutović, Marsenić, Marjanac… sve su to momci koji su kasnije postali reprezentativci i osvajači Lige šampiona sa svojim klubovima. Već 2007. godine smo trijumfovali u Kupu Srbije, baš u Pančevu smo pobedili Kolubaru. Sa Partizanom sam osvojio šest titula prvaka države, dva puta smo igrali u Ligi šampiona – ponosan je Stojan na sve učinjeno u crno-belom dresu.
Na proslavi jubileja, 70 godina Partizana, proglašen je za najtrofejnijeg igrača, od 2005. do 2013. godine nije propustio nijednu prvenstvenu utakmicu, a onda je odlučio da stavi tačku na igračku karijeru. Postao je sportski direktor Partizana, pa je u Ligi šampiona učestvovao i kao funkcioner, a onda je na nagovor Velje Marjanovića odlučio da se vrati u svoj Dinamo koji je ponovo zapao u probleme.
– Bilo je to baš teško vreme, jer 2013. godine su hteli da ugase klub, kao što su ugasili Ženski rukometni klub Dinamo, bio je to interes pojedinaca u pančevačkom sportu, ali izborili smo se. Predsednik je postao Saša Pavlov, a mi smo se vratili da pomognemo i da pokušamo da vratimo naš Dinamo na stare staze. Igrali smo u Drugoj ligi, bilo je najvažnije da ne ispadnemo u treći rang. Ponovo sam se aktivirao kao igrač, doveo sam i mog kuma Danijela Subotića koji je posle devet godina ponosno izašao na parket, bio je tu i Branislav Ristić i uz ostale mlade igrače izborili smo opstanak. Sezonu kasnije, iz Partizana se vratio i moj brat Branko Radanović, a on ipak najviše voli žuto-crni dres. Osvojili smo Kup Vojvodine baš na godišnjicu kluba, na Dinamov 65. rođendan. Uspeli smo da stabilizujemo klub, vratili smo dugove iz 1998. i 1999. godine. Mi smo se nakon te sezone povukli sa parketa, ali ostali smo u Dinamu. Branko je nastavio da se bori zajedno sa mlađim momcima, a na krilima njegovih igara Dinamo se vratio u elitu i od tada je stabilan superligaš – ne zaboravlja ni delić istorije sada jedan od vodećih ljudi u Rukometnom klubu Dinamo.
Ljudi često vide samo utakmicu. Ali da bi se do nje došlo, mora da se vrati poverenje, da se okupe pravi ljudi, da se ubedi grad da klub ima budućnost. To je bila prva pobeda Stojana Radanovića i njegovih saradnika. Danas se u Hali sportova na Strelištu ponovo čuju aplauzi, dečji glasovi, uzdasi posle promašenih zicera, ali vide se i deca u dresovima kluba, roditelji koji ponosno sa njima stoje, oseti se i prava atmosfera, piše se najlepša sportska priča…
– Okrenuli smo se mladim igračima. U stvari, najpre sam u Dinamo pozvao Sašu Blagojevića, on je najbolji poznavalac rukometnih prilika na Balkanu, možda i šire, kada su mlađe kategorije u pitanju. Zvao sam ga dođe i da sarađuje sa istom ekipom kao što je to činio u Partizanu. Za dve godine uspeli smo da dovedemo najperspektivnije igrače iz cele Srbije, a istovremeno kroz našu Rukometnu akademiju stasavaju mladi igrači iz Pančeva i okoline. Ta deca su na polusezoni prva, u svim kategorijama. To je naša budućnost, pravi identitet kluba dolazi iz sopstvene škole. Ta deca nose Dinamo u srcu – jasan je Stojan kada priča o budućnosti kluba.
U Zvezdi i Partizanu je naučio šta znači sistem, red, odgovornost. To pokušava da prenese i u Pančevo – da Dinamo razmišlja kao veliki klub, čak i kada budžet nije veliki.
– Vodimo računa i o našim trenerima. Važno je i da oni sami imaju veru u ovo što radimo. Nikola Janevski je najmlađi trener u Superligi, a pre toga je predvodio mlađe kategorije. Tu je i Miša Kostadinović, nekadašnji reprezentativac, sa nacionalnom sportskom penzijom, kupio je stan u Pančevu, dobio je dete. Mislim da smo napravili lepu sportsku priču i želimo da je nadograđujemo. Svi igrači su nam pod ugovorom i sledeće godine, naš cilj jeste da posle decenija čekanja donesemo trofej u Pančevo – sa optimizmom i verom u ono što radi govori naš sagovornik.
Rukomet je u porodici Radanović mnogo više od sporta. Ako prethodno pročitano nije dovoljno, evo još jednog detalja. Stojan Radanović se 2009. godine oženio Milicom Todorović, rukometašicom koja je tada igrala za Dinamo. Njihova ćerka Anastasija je već dospela i do reprezentacije, a posle ŽRK-a Pančevo, Juniora i Novog Beograda, sada igra u Spartaku iz Debeljače u Super B ligi. I sin Ilija kreće njihovim stopama…
Stojan Radanović je ambasador rukometa koji ne pristaje na kratkoročne rezultate. Njegova priča je više od biografije jednog sportiste. To je priča o energiji, želji i ljubavi prema rukometu koji je u mnogim generacijama Pančevaca ostavio neizbrisiv trag. A toj priči ni blizu nije kraj, najlepši redovi se tek ispisuju…
