Кada je pančevački sport u pitanju, bez ikakve dileme, ona spada u grupu najuspešnijih. Talentovana, uporna, beskompromisni borac koji je znao svoj put i – uspela je! Ako se povede priča o igri preko mreže koja u gradu na obalama Tamiša ima i tradiciju i baštinu, onda njeno ime nikako ne sme da se izostavi.
Sa svojim ŽOK Dinamom prešla je put od pionirke do seniorke, igrala je velike i važne utakmice, nadmetala se u međunarodnim kupovima, a onda je došlo vreme za nove izazove: otisnula se iz svog rodnog grada, da bi mu se uvek rado vraćala. I postala je pravi odbojkaški globtroter!
Pred vama je priča o Tanji Stanojević, koja je veći deo svoje karijere provela pod svojim devojačkim prezimenom Sredić.
Tanja Sredić je rođena 11. oktobra 1991. godine, a odbojkom je počela da se bavi veoma rano, sa svojih sedam, osam leta, a evo, ta ljubav i povezanost sa igrom preko mreže traju i danas.
– Sve je počelo kod legendarnog Duška Bokšana u najmlađim selekcijama Dinama. Mnogo devojčica iz Pančeva treniralo je kod čika Boleta, tu smo u stvari i zavolele odbojku. Istina je, imala sam pauzu od godinu dana, pokušavala sam nešto na folkloru, na baletu, ali sam ubrzo uvidela da je odbojka moja prava ljubav – počinje svoju priču naša današnja junakinja.
Prolazile su sezone, mnoge devojčice i devojke su odustajale, dolazile su nove, ali Tanja je uvek bila tu. Napredovala je iz godine u godinu, kroz naporne treninge je preležavala „dečje bolesti” koje svaki sportista mora da preleži i nije odustajala. Na sreću odbojke!
– Oduvek sam igrala na mestu srednjeg blokera, jer sam bila najviša u generaciji, mada su mi mnogi treneri kasnije rekli da sam, po tehnici koju imam, mogla da igram i na poziciji primača i da bih možda imala i uspešniju karijeru. Uglavnom, lepo je bilo to vreme u Dinamu. Imale smo odličnu juniorsku selekciju koju je predvodio trener Dragoljub Janjić. Bile su tu Jeca Petrov, Ivana Bulajić, Vesna Sekulić, Dada Divac, Bojana Marković, ali i Milena Rašić koja je tada igrala korektora, da bi kasnije kroz blistavu karijeru postala i najbolji srednji bloker na svetu – sa osmehom se Tanja priseća svojih juniorskih dana.
Za prvi tim Dinama debitovala je u sezoni 2009/2010, kada je bila u četvrtom razredu Gimnazije „Uroš Predić”. Šansu joj je ukazao tadašnji trener Aleksandar Vladisavljev.
– Uh, sećam se prve utakmice, kako da ne. Ja sam u tom trenutku bila treći bloker u Dinamu, jer su tu bile Mia Vulović i Raša (Milena Rašić prim. aut.). Igrale smo četvrtfinale Kupa u Obrenovcu, a Sale me je uvrstio u postavu, onako na prepad. Nije mi nagovestio pre utakmice da ću igrati. Mislim da sam dobro odradila posao, pobedile smo tada TENT i plasirale se dalje – s ponosom govori naša sagovornica.
U prvom timu Dinama provela je četiri superligaške sezone i postala je simbol kluba. Jedina je, uz Jelenu Petrov, od prvih, pionirskih dana, kroz sve selekcije, dospela do prvog tima i Superlige.
– Bitnu ulogu u srpskoj odbojci igrao je naš Dinamo tada. Sećam se finala Kupa protiv prejake Crvene zvezde za koju tada igrale i Stefana Veljković, Sanja Malagurski i mnoge devojke koje su kasnije postale standardne reprezentativke naše zemlje. Pa utakmice četvrtfinala CEV kupa, takođe sa Zvezdom. Hala sportova na Strelištu bila je prepuna, isto je bilo u na utakmici u Beogradu, navijači Crvene zvezde pravili su nesvakidašnju atmosferu… To su utakmice koje se zauvek pamte – dodaje Tanja.
Negde u to vreme u Košarkaški klub Tamiš došao je igrač Bojan Stanojević, a prst sudbine umešao je prste u još jednu lepu životnu priču. Rodila se ljubav koja je posle trinaest godina krunisana brakom…
– Da Bojan i ja nismo iz istog, sportskog sveta, sigurno ne bismo opstali. Ovako postoji razumevanje, oboje prolazimo kroz isto, pa onda i periodi života kada smo bili razdvojeni nisu predstavljali prepreku. A bili smo na raznim krajevima, kako Srbije, tako i Evrope. Venčali smo se pre dve godine, a Pribojci su dobili super snajku – kroz osmeh priča, sada gospođa Stanojević.
Posle Dinama, naredna stanica na odbojkaškom putu Tanje Sredić bila je Subotica. U Spartaku je provela tri i po sezone, bila je deo ozbiljnog tima koji je uvek bio u vrhu prvenstvene tabele, igrao u finalu kupa i finalu plej-ofa, bila je i kapiten, a stekla je i prijatelja za ceo život.
– Uz sve lepo što mi se dogodilo u Subotici, možda je i najlepše to što sam upoznala divnu osobu, sada i moju venčanu kumu Sofiju Medić – kratko, ali da se istakne, dodaje Tanja.
Inostranu karijeru počela je u Poljskoj, u sezoni 2016/2017 i to u klubu Mušina. Još jedno iskustvo koje je svakako uticalo na izgradnju njene ličnosti.
– Baš kao i sada, poljska superliga je i tada bila mnogo jaka. Imale smo vrhunske uslove. Mušina je malo mesto, u planini i svi žive za svoj klub sa velikom tradicijom u Poljskoj. Tamo su bile i Nataša Čikiriz i Maja Savić, što mi je u mnogome olakšao prve pečalbarske dane – prebira po sećanjima naša sagovrnica.
Posle godinu dana u Poljskoj, vratila se na polusezonu u Spartak, a onda je drugi deo sezone provela u Nemačkoj, u Visbadenu.
– Utakmice u Nemačkoj su priča za sebe. Tamo je sve to zabava. Svi te hvale, uvek si najbolji, podržavaju te čak i kada izgubiš. A na svakom meču bilo je po četiri, pet hiljada ljudi. Baš jedna lepa sportska priča. Kao bajka – prenosi nam Tanja utiske i iz Visbadena.
A posle Nemačke – Rumunija. I to u Trgovište, mesto pokraj Bukurešta. Bilo je to u sezoni 2018/2019. I tu je usledio potpuni trijumf ove hrabre Pančevke.
– Bila je to moja najbolja sezona u karijeri. Proglašena sam i za najboljeg srednjeg blokera lige na kraju prvenstva. Trener nam je bio Luka Valerijan, bile smo prava balkanska ekipa, jer su u timu bile četiri Srpkinje, Hrvatica i Crnogorka. Cela prva postava. Sporazumevale smo se na srpskom jeziku. U drugoj sezoni u Trgovištu na mesto trenera došao je Dragan Nešić,a li pandemija koronavirusa zaustavila je život i u Rumuniji. Prekinuto je prvenstvo, pa je usledio povratak u Srbiju – nastavlja da u redosledu slaže kockice svoje bogate karijere naša sagovornica.
Кarijeru je nastavila u beogradskom Partizanu, gde je sa Aleksandrom Crnčević činila udarnu iglu tima koji je napravio nekoliko iznenađenja pobedama nad TENT-om i Železničarom iz Lajkovca, a potom je usledio još jedan jednogodišnji „izlet” u Rumunuiju. Ovoga puta u Lugož, mesto pored Temišvara. Interesantno, ali i u ovom klubu je trenera imala srpskog stručnjaka. Ekipu je predvodio Uglješa Šegrt, a Lugož je u to vreme igrao i u četvrtfinalu Čelendž kupa.
– Posle drugog povrataka iz Rumunije, postala sam član Železničara iz Lajkovca. Bila je to ozbiljna sezona, a tim je bio spoj mladosti i iskustva. Pobeđivale smo sve redom, prvenstvo smo završile kao prvoplasirane, a onda su pred odlučujuće bitke, pred plej-of, povrede desetkovale naš tim. Na jednom treningu, pri doskoku, čula sam zvuk kao kad pukne grančica pod nogama. Počela sam da gubim tlo pod nogama, zadržala sam se za mrežu… Prednji ukršteni ligamenti. Usledila je operacija kolena u Beogradu, pa oporavak koji je trajao devet meseci. Prošlo je sve kako treba, hvala Bogu, ali bilo je malo frke na početku. Trebalo je ponovo potrčati, proskakati, ali malo po malo, iz dana u dan probijala sam taj strah i barijeru u svojoj glavi i sada je sve O.K. Zato sam i prihvatila ponudu Radničkog iz Beograda da im se pridružim. Dobila sam priliku da se polako vratim u ritam, ali bez velikih pritisaka. Sama doziram treninge i za sada sve ide baš kako treba. Posle mene, došla je i Jeca, pa devojka iz Amerike, Nemica… Imamo šansu da opstanemo u Superligi. Daćemo sve od sebe – optimista je Tanja pred velika iskušenja koja nju i njene drugarice očekuju.
Iako bi, realno, mogla još mnogo da pruži na odbojkaškom terenu, svesna je da se polako bliži i kraj karijere.
– Možda odigram još sezonu, ne znam. Ma, to nikada ne može baš tačno da se kaže. Fizički se dobro osećam, ali razmišljam i svojoj porodici, videćemo… Posle ovoliko godina, odbojka je za mene postala način života, kroz nju sam gradila sebe kao ličnost, sticala mnogobrojna prijateljstva i kumstva koja ostaju za ceo život. Odbojka me je naučila da budem borac, da nikad ne odustajem, da znam da se nosim kako sa pobedama tako i sa porazima, da kontrolišem svoje emocije, od toga da sam kao mlađa bila živac na terenu, do toga da sada budem neko ko uliva sigurnost i poverenje svojim saigračicama. Zaista, mnogo sam zahvalna odbojci. Moja Jeca, Jelena Petrov, sada Radaković, postale smo kume, a sa mnom je od detinjstva. Spomenula sam već Sofiju Medić, pa onda Nataša Čikiriz, Sara Sakradžija, Ivana Bulajić, Sofija Ivanović, Olja Furtula, Aleksandra Jegdić, Ivana Radonjić, sve su to devojke–ljudine koje mi je za ceo život odbojka podarila. Moja velika podrška je i sestrić Vukašin. Bio je i kod mene u Rumuniji, navijao je, plakao je kad tetka gubi na terenu. Počeo je da trenira košarku u Tamišu, pa veliku podršku daje i teči Bojanu – zadovoljna ostvarenim u životu, s neskrivenim emocijama, završava priču Tanja Stanojević.
Pančevo zaista ima ljude kojima može da se ponosi! Tanja jeste jedna od njih…
Fotografije: Privatna arhiva, ustupljene fotografije
