Teško da postoji značajniji događaj u Pančevu i južnom Banatu po kome će se pamtiti sport u 2023. godini od istorijskog uspeha fudbalskog kluba Železničar i plasmana u Superligu Srbije.
Nikada do sada to nije pošlo za rukom nijednom fudbalskom klubu u ovom delu banatske ravnice, a možda i šire. A ni ovaj uspeh nije došao preko noći. Naprotiv. Sve je na početku, pre više od jedne decenije, bilo tek san na čijem ostvarenju je najpre radila nekolicina entuzijasta.
Vremenom, kako je ostvarenje delovalo sve izvesnije, žiška vere i nade počela da se pali i u srcima sve većeg broja Pančevca i Pančevki, pa i ljudi iz okoline…
Na kraju smo sanjali svi, ali u Železničaru se tada više nije sanjalo nego se – radilo.
Ozbiljni treninzi, analize, pravljenje taktike za svakog novog protivnika, dovođenje igrača, usponi, padovi, planovi, ulaganja, preskakanje jedne po jedne prepreke, vera i kad niko drugi ne veruje, rad i kad bi drugi posustali i pogled usmeren ka cilju uvek, a naročito kad neko poviče: „Nemoguće!”.
I desilo se.
Superliga je otvorila vrata za Pančevo i momci u belom prošli su na stranu gde samo najbolji imaju pristup.
Ali to je tek prvi korak dugačkog novog niza stepenika koji su se pred Željom sada ukazali.
Tek sad treba biti jak, tek sad treba pokazati odgovornost, tek sad se mora opravdati ukazano poverenje i stati rame uz rame sa Crvenom zvezdom, Partizanom, Vojvodinom, Čukaričkim, TSC-om… I tek sad se mora pobediti!
Možda će se opet čuti ono čuveno: „Nemoguće!” iz mase, ali jedan čovek sigurno neće izgubiti veru. To je onaj koji je verovao i na samom početku priče, onda kada je Želja igrao u mnogo nižim ligama. On je tada u glavi imao viziju ovoga što je sada naša realnost.
Kada je pre 12 godina stao na čelo kluba Zoran Naunković, sa svojim prvim saradnikom Nenadom Bojkovićem jeste imao san, ali nije nikada bio od onih što skrštenih ruku sede zagledani u nebo i čekaju milost.
On je strpljivo radio na tome da stvori klub kojim će se danas ponositi celo Pančevo i južni Banat. I nije verovao. On je ZNAO da će uspeti.
Neće vam reći, ali od drugih ćete čuti da je zato klubu dao i svoje vreme, energiju, znanje, neretko novac, prečesto zdravlje, iskidane nerve, uvek – celog sebe.
I zato, kad se desila Superliga, on je na sve gledao kao da je to sasvim logična stvar, kao da nikako drugačije nije ni moglo da bude.
Kako se osećate sad kada je san postao java? Kakve su reakcije ljudi oko vas?
– Ni mi sami još uvek nismo svesni kakav smo uspeh napravili. Šta je to Superliga niko u Pančevu ne može da zna, jer toga ovde kod nas nikada do sada nije bilo. Verovatno ćemo svi postati svesni kada u našem gradu budu gostovali Crvena zvezda i Partizan, kada zavlada ta euforija… Tek će se tada videti šta je fudbal i šta on donosi. Možda taj veličanstveni trijumf i plasman u elitu nije proslavljen na adekvatan način, ali prosto nije bilo vreme za to. Nismo mogli da slavimo, jer smo svi u klubu i svi kolektivno bili potreseni nesrećama koje su zadesile naše društvo u tom periodu.
Istina je ono što se priča, da ste se u celosti dali klubu, zar ne?
– Fudbal zaista mnogo uzima. Celog čoveka. Gotovo da sam izgubio porodicu zbog fudbala, ali se polako sve vraća na svoje mesto. Ovaj sport je mnogo lep, ali istovremeno i težak i opasan. Ko iskreno voli fudbal, zaboravi na sve ostalo, pa porodice najviše trpe. Ali ipak treba da budemo svesni da postoji i nešto više od igre, da je fudbal najvažnija, ali sporedna stvar na svetu. Bilo je neverovatno mnogo teških stvari, stresa, nervoze… Bilo je i besanih noći, ali bez obzira na sve to, smatram da me fudbal nije promenio. Osećam da nije, a to najbolje znaju oni koji me zaista poznaju. I kada mi bude muka i dosta svega, onda naiđe čovek, komšija, Pančevac, na ulici i čestita mi. Drago mu je zbog Železničara, znaju ljudi da smo srcem išli u sve ovo, da smo o ovome maštali. Plasmanom u Superligu pokazali smo da je moguće ostvariti veliki cilj, bez obzira iz kog podruma se polazi. Jednostavno je, život svima daje šansu. Ako verujete u to što radite, ali sa čistom verom, ako na tom putu nikoga svesno ne povredite, ako imate pošten odnos, onda se može do uspeha.
Kada se toliko date poslu, podrška porodice mora postojati. Vi ste rekli da ste vašu zamalo izgubili. Kakva je situacija sada?
– Te 2011. godine zaljubio sam se i u Želju i u suprugu Oksanu. Mnogo mi znači njena podrška i podrška naših ćerki Mirjam i Mine. Zaista mi je mnogo lakše uz njih, jer kada čovek ima podršku porodice, onda se mnogo lakše podnese i poraz na terenu.
Bez koga još ne biste mogli da stignete do ostvarenja superligaškog sna?
– Ne bih uspeo u svemu da nije bilo Nenada Bojkovića, pre svih. On je dao srce Železničaru, celog sebe. Postao je jako poštovan, jer su ljudi vremenom shvatili koliko on voli klub. Moji sinovi Sergej i Aleksa, koji sada završavaju srednju školu, trenirali su ovaj sport, pa me je prvenstveno to uvelo u fudbal. Tako je, zbog svojih dečaka, takođe blizanaca Filipa i Alekse, u Želju došao i Predrag Sanader, koji je onda ostao tu sa nama i mnogo nam pomagao. I pomaže i dalje. I Nešin sin Veljko trenira… Jednostavno je, fudbal je magija. Moje mišljenje je da svaki otac, bez obzira kojim poslom da se bavi, prvu ideju ima da mu sinovi treniraju baš fudbal.
Kako se pripremate za početak predstojeće sezone? Imate li adekvatnu podršku?
– Imamo dobru saradnju sa ljudima koji vode grad. Imamo zajedničku želju da Železničar postane stabilan superligaš. Iskreno, nadamo se podršci grada i u našem bitisanju u eliti, jer fudbal je jedini kolektivni sport koji nešto i donosi klubovima. Nažalost, u debitantskoj sezoni sve dolazi na kraju prvenstva, pa do tada treba izdržati. Možda se nekome čini da euforija povodom istorijskog plasmana i nije na nekom nivou, ali možda tako i treba. Neka bude da je sve ovo normalno. Jer ne želimo da igramo samo jednu sezonu među najboljim timovima naše zemlje. Pančevo može sebi da priušti superligaša, pa zato i mislim da nije bilo normalno to da je do sada sve to bilo samo san. Ne treba da se bojimo Superlige, moramo da verujemo u sebe i da se takmičimo i sportski, ali i sa drugim gradovima.
Da li je Pančevo spremno za superligaške utakmice na svom terenu?
– Ulaže se u sportsku infrastrukturu na Sportskom centru „Mladost” i siguran sam da ćemo naše utakmice igrati u Pančevu, u pravom fudbalskom ambijentu. Bilo bi predivno kada bi se sredio i pomoćni teren, da ga posvetimo deci i školi fudbala. Fudbal je postao ozbiljan biznis. Mi maštamo o novim dostignućima i sada, ali treba sagledati sve aspekte. Naš cilj je da Železničar postane stabilan superligaš u svakom smislu, da ima razvijenu infrastrukturu, stabilne finansije. Moramo da budemo klub za promociju mladih igrača, da iskoristimo blizinu Beograda. Voleo bih da naše utakmice budu među najgledanijima u prvenstvu, jer to onda privlači i sponzore.
Da li, kao i uvek u životu, ima i onih kojima je uspeh Železničara trn u oku? Da li je neko „zaboravio” da vam čestita?
– Istina je, ima i onih kojima naš uspeh smeta, ali ne znam zbog čega. Ne čestitaju samo oni koji nisu iskreni u svojim namerama. Ja pratim i druge sportove, često sam u Hali sportova na Strelištu, gde gledam košarkaške i rukometne utakmice. Radujem se uspehu pančevačkih klubova u svakom sportu.
Zameraju vam da u timu Železničara nema dovoljno Pančevaca, da su među igračima ljudi koji nisu rođeni ovde, koji dolaze sa strane. Kako to komentarišete?
– Ne može da postoji Pančevac i igrač sa strane, već samo igrači koji mogu da igraju Superligu ili ne. Iskusni momci koji poznaju takmičenje i mladi koji mogu da ostvare neku karijeru. Svi koji nose grb Železničara na svojim grudima jesu Pančevci. Mi bitisanjem u eliti želimo da radimo i da napredujemo, da edukujemo trenere kako bi oni u skorije vreme mogli da stvaraju igrače za elitu. Ako uspemo u svemu tome u narednoj deceniji, onda će mnogo Pančevaca biti u prvom timu.
