Na veliki problem koji se već dugo ponavlja u Jabuci i deluje nerešivo iako je rešenje očigledno, ukazala je u pismu koji je poslala našoj redakciji Nikolina Nikolić, nastavnica srpskog jezika iz tog sela. Prenosimo pismo u celosti:
„Godinama unazad sa dolaskom proleća i lepšeg vremena, park u centru sela Jabuka koriste deca osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta za vožnju motora različite kubikaže.
Oni time narušavaju opštu bezbednost i dovode u opasnost malu decu koja se u parku igraju u popodnevnim satima. Kao meštani se pitamo da li neko dete treba da strada da bi neko nešto ozbiljnije preduzeo po ovom pitanju.
Problem su meštani više puta prijavljivali Policijskoj upravi i Mesnoj zajednici, ali do danas se ništa nije promenilo.”
Naša čitateljka je ovim pismom sve rekla. Preostaje nam samo da se pridružimo molbama ove nastavnice upućenim roditeljima i nadležnima da reaguju pre nego što se dogodi još neka tragedija.
Imali smo ih u proteklom periodu više nego što običan čovek može da podnese. Dosta je.
A o tome da sekund nepažnje u saobraćaju zaista može da uništi život i vama i vašoj porodici i porodicama onih koje ugrozite, u okviru kampanje „Na maturu bez automobila” ove i proteklih godina govorili su maturantima u Gradskoj upravi Pančeva saradnici Agencije za privatizaciju. To su Slaviša Savić koji je u invalidskim kolicima od saobraćajne nesreće koju je doživeo sa 18 godina i Kristina Grbović koja je takođe ostala nepokretna jer je bila suvozač prijatelju koji je vozio neprilagođenom brzinom.
– Imam 46 godina i već 28 godina sam u invalidskim kolicima. Moj invaliditet je posledica saobraćajne nesreće koju sam preživeo u trećem srednje. Te kobne aprilske večeri moje društvo i ja smo se obreli u centru sela u nameri da odemo u diskoteku udaljenu desetak kilometara. Četvoro drugara selo je u jednu ladu, a nas petorica u moja kola. Tada još nisam imao dozvolu, ali nisam mogao da sačekam još par meseci da postanem punoletan i položim vožnju. Hteo sam sve sad i odmah, pa sam, krišom ili uz prećutno odobravanje roditelja, vozio još od svoje četrnaeste. Drugar u ladi krenuo je prvi. U to vreme nisam tolerisao da iko bude brži od mene, da iko stigne negde pre mene. Moja mladalačka krv je proključala i stisnuo sam gas. Stigao sam druga i započeo preticanje. Zbog neiskustva, prišao sam suviše blizu levoj ivici puta i točkovi su uhvatili travu. Automobil je skliznuo i sleteli smo u kanal. Nekim manevrom uspeo sam da ispravim, ali ne i da zadržim auto na kolovozu, tako da smo sleteli u kanal s druge strane i kola su se prevrnula. Nas trojica koji nismo bili vezani ispali smo iz auta. Zbog ozbiljnosti mojih povreda, iste noći sam iz šabačke bolnice transportovan u Klinički centar u Beogradu. Operacija je trajala pet i po sati. Spasli su mi život. Nakon sedam dana sam se probudio. Trideset dana kasnije, lekari i moja porodica su smogli snage da me pogledaju u oči i kažu mi punu istinu: da nikad više neću voziti bicikl, da neću više nikad otići sa drugarima na fudbal, da nikada više do kraja života neću hodati – ispričao je Slaviša.
Ostatak Slavišine priče pročitajte OVDE, a Kristitninu priču OVDE.
Nažalost, mnogo je onih koji svoju priču nikada neće moći da vam ispričaju. Pamet u glavu.
