U okviru našeg projekta „Po kulturu autobusom” koji je finansijski podržalo Ministarstvo informisanja i telekomunikacija, i ove godine smo na četiri točka putovali u potrazi za srpskim kulturnim blagom. Ponekad smo nailazili i na žive „spomenike”, ljude koji svojim delima, poduhvatima, aktivnostima i manifestacijama i događajima koje organizuju, paze da na prošlost ne padne veo zaborava.
Ovo je upravo priča o nekima od njih, o gorštacima s kojima smo se prošle godine već susreli, ali je još mnogo priča tada ostalo neispričano. I proteklog leta odlučili smo da im se ponovo vratimo i da se još jednom popnemo na Kamenu Goru.
Pre nego što vam ispričamo šta smo sve tamo zabeležili, pogledajte naš novi kviz:
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Povod nam je i ovog puta bio isti: kosačka moba, manifestacija koju neumorno i sa mnogo elana već deceniju unazad organizuje lokalac Željko Kijanović. Kada jednom tamo odete, budite sigurni da ćete se vraćati svake godine. Vuku koreni, vuče srce…
Jer tamo gore, iznad Prijepolja, tamo gde kamen u gori skoro pa dodiruje nebo, na međi sa Crnom Gorom, kraj puta za Pljevlju, pitomi gorštaci, domaćini, ljudine – ne zaboravljaju!
Čuva se i neguje tradicija, prenosi se na pokolenja, priča se o onome što je nekad bilo, zapeva se uz gusle, jedu se stara, gotovo zaboravljena jela…
Ove godine je gazda Željko, predsednik Udruženja „Majkina duša” po deseti put organizovao „Kosačku mobu”. Velika je to manifestacija za ovaj prijepoljski kraj, kojom domaćin i učesnici žele da podsete kako se nekada letina prikupljala uz mobe, kada se su se komšije i prijatelji skupljali jedni kod drugih da obave ovaj značajan, a u ono vreme i za opstanak važan posao.
Ovogodišnju manifestaciju otvorio je vladika mileševski Atanasije, nekadašnji prvi saradnik počivšeg patrijarha Pavla, što je još jedan pokazatelj koliko je kosačka moba bitna za Kamenu goru, pa i celo Prijepolje.
Neki su to nazvali i „kosački Vimbldon” i nisu mnogo pogrešili. I ovoga puta, dvadesetak učesnika iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, zajedno i složno, Srbi i Bošnjaci, pokazalo je svoje umeće u brzini i veštini ručnog košenja, a nije ih omela ni temperatura od preko 30 stepeni.
Šampionski pehar zaslužio je Dragoljub Kijanović, drugo mesto je osvojio Dejan Bukvić, treće Staniša Petričević, a priznanje za najbolji kvalitet otkosa pripalo je Radenku Gluščeviću.
– Za kosača je najbitnije da uhvati pravi ritam, da ume da uvede kosu u travu, da zna da je postavi koliko će da uzme trave i da joj da fizičku snagu da ono što „ugrize” može i da iznese. Nije košenje baš tako lako kao što se čini. Treba umeti – rekao je pobednik Dragoljub Kijanović.
Majstori su to, pravi, a mi smo se još jednom uverili da je ručno košenje ozbiljna veština namenjena samo najspretnijima.
I nije to bilo sve sa ovogodišnje, jubilarne kosačke mobe. Prava čudesa tek su dolazila… Da, istinska čuda, jer kako drugačije objasniti da su ljudi bacali živa jaja i preko pedeset metara udalj – a ona se nisu razbijala. Videli smo svojim očima – čudo sa Kamene Gore!
Ovo takmičenje izazvalo je ogromnu znatiželju svih prisutnih gostiju u „Majkinoj duši”, a sve ono što se do tada činilo nemogućim – postalo je moguće.
Evo kako to izgleda:
Istina, bilo je belanaca i žumanaca po rukama takmičara, ali samo usled jakog stiska prilikom izbačaja. Onim pravim i iskusnim majstorima u ovoj disciplini takvi pehovi se nisu događali i jaja su stizala na odredište u komadu.
U ovom nesvakidašnjem takmičenju najuspešniji je bio Dejan Bukvić iz Sjeverina.
Kako tradicija nalaže, posle kosidbe i zanimljivih igara, usledio je i kosački doručak, zapevalo se uz gusle, ali ni kolce na pokošenoj livadi nije izostalo.
A onda, još jedno takmičenje kakvo se u današnje vreme retko gde i retko kad viđa: vuča balvana volovskom zapregom. Još jedno podsećanje na stara vremena, kada nije bilo mehanizacije, kada su trupce i balvane iz nepristupačnih delova šume izvlačili volovi.
Podsećanje na rabadžije, zanatlije koje su bile najtraženije od sredine 19. do sredine 20. veka, a danas se mogu izbrojati na prste jedne ruke.
Sada su to uglavnom čuvari tradicije, koji ne žele da prestanu da gaje „rogonje” od skoro tonu mišića, prisećajući se tako starih vremena i čuvajući od zaborava zanimanja svojih predaka.
Vraški težak posao imaju rabadžije. To mogu samo najjači i oni koji to baš vole. Ovaj zanat smatra se jednim od najtežih, a rabadžija se danas, u vreme razvijene mehanizacije, angažuje samo kada treba nešto da se prenese kroz šumu, tamo gde bi kamioni ili traktori teže prošli od dve grdosije sa rogovima, sa jarmom oko vrata.
Videli smo i ovo „čudo” ove godine na Kamenoj Gori! A najbolji i u ovoj dispciplini bio je Dejan Bukvić.
– Mislim da sam uspeo u svojoj misiji. Ljudi su došli, kosimo, negujemo tradiciju. Bili su i moji prijatelji Bošnjaci, gosti iz Beograda, Pančeva, sve je proteklo u najboljem redu. Posebna mi je čast da je vladika mileševski svečano otvorio ovogodišnju manifestaciju, što je samo potvrda da kosačku mobu i sve naše običaje vredi čuvati od zaborava – rekao je predsednik Udruženja „Majkina duša” Željko Kijanović.
Moba je bila, zanimljiva takmičenja su završena, a umorni i prepuni utisaka, gosti su otišli na počinak, u bajkovitom ambijentu prave planinske kućice, u kojoj je, iako je bila sredina jula, morala da se potpali i blaga vatrica…
Osvanulo je jutro na Kamenoj Gori. Sveže i čisto, mirisno i sunčano, ali i taman prohladno… Idealno za nekoliko kilometara dugu šetnju do još jednog čuda prijepoljskog kraja – do Svetog bora.
Lepa planina, jedno od najlepših mesta u Srbiji, sa prebogatom istorijom, utkana je u mnoge mitove i legende. Ipak, možda i najviše starih priča ispričano je u vezi sa nemim svedokom vekova, sa najstarijim stanovnikom Kamene Gore, koji više od 400 godina krasi ovu planinu, a to je – Sveti bor.
Nekada davno, u nedostatku svojih hramova koji su bili uništeni, srpski živalj okupljao se oko Svetog bora gde su se obavljala i pričešćivanja i bogosluženja.
Istinsko čudo prirode, koje ni vreme, ali ni ljudi, nikada nisu oskrnavili. I danas, tu je mesto okupljanja mnogih namernika. Svako želi da dotakne ovo neverovatno i nesvakidašnje stablo, ovo staro biće iz koga izviru i novi životi…
Sveti bor – impozantno drvo sa visinom od 13 i krošnjom od čak 18 metara, simbolizuje hrabrost i izdržljivost Kamenogoraca.
Jedna od legendi govori da se unutar stabla nalazi poruka koji su ostavili nekadašnji stanovnici Kamene Gore, u kojoj su naveli razloge svog odlaska i zapečatili je voskom. Stari zapis vremenom je urastao u drvo, ostavivši tajnu zauvek skrivenom.
Ali ako je tajna odlaska skrivena, mi smo vam, kroz naše priče, makar donekle razotkrili onu drugu tajnu – tajnu onih koji na Kamenoj Gori ostaju i onih koji joj se bar jednom godišnje iznova vraćaju…
