Ovo je jedna od onih sportskih priča o kojima se snimaju filmovi. Znate sigurno neki takav film – pojedinac ili klub je totalni autsajder, ali bori se, trenira, ne odustaje, posle svakog poraza i pada ustane, otrese tur i nastavi dalje… Svi navijamo za njega i kad na kraju pobedi, to i nama bude motivacija da se lakše borimo sa svojim životnim nedaćama.
E ovo je ta priča, ali realna. Dešava se u Jabuci ovih dana. Zapravo, da smo stvarno rešili da snimimo film po ovoj istinitoj priči, mogli smo kamere da postavimo u Jabuku već ovog jutra.
U kadru bi nam se našla nesvakidašnja fešta povodom dodele pehara i medalja pionirima tamošnje OFK Jugoslavije.
Slavlje je bilo opravdano jer su ovi momci rođeni između 2007. i 2010. godine (i ne samo momci, već i jedna uporna devojčica – Anastasija Đokić) ubedljivi prvaci Pionirske lige južnog Banata – Zapad, sa osvojena 42 boda na kraju sezone. Da bismo vam dočarali koliko je težak ovaj epitet „ubedljivi” reći ćemo samo da drugoplasirana ekipa ima 29 bodova.
I sve bi ovo bila još jedna lepa sportska vest o uspešnoj deci iz našeg grada, kad se naša kamera sad ne bi okrenula četiri godine u prošlost.
Tada su isti ovi dečaci igrali svoju prvu utakmicu na takmičenju „LIGA 7”. Bili su domaćini ekipi iz Banatskog Novog Sela i doživeli su poraz kakav sve i da to žele, nikad neće moći da zaborave – ni oni ni svi koji su na toj utakmici bili ili su za nju kasnije čuli. Jer rezultat je bio neslavnih 0:29.
Sada je već jasnije koliko je njihov ovogodišnji uspeh veliki.
Koja li je tajna?
A uspeh je došao zato što čak ni posle one noćne more od rezultata ti dečaci nisu uradili ono što je bilo logično – nisu odustali. Nastavili su da se bore, dan po dan. Imali su sreće što su na tom putu imali i odličnog trenera – Marka Dakića, sadašnjeg predsednika OFK Jugoslavije.
– Taj naš prvi poraz je nekako bio i očekivan. Tada smo tek okupili ekipu i samo što sam počeo da radim sa njima. Održali smo možda četiri ili pet treninga pre te prve utakmice, sve nam je bilo novo u svakom smislu. Upustili smo se u takmičenje sa dečacima za koje u tom trenutku nismo znali da treniraju već tri ili četiri godine. I desilo se šta se desilo. Ali zato nam je današnji uspeh toliko veliki i zato sada pucamo od ponosa – objašnjava trener Marko neslavno vatreno krštenje svog tima.
Uprkos tome što je sada mnogo jasnije kako se desio prvi poraz, nameće se pitanje šta je to ovaj trener radio sa svojim timom u protekle četiri godine, kada ih je doveo do toga da su u sezoni završenoj pre dve nedelje takoreći od prvog kola bili na vrhu tabele, gde su i ostali do samog kraja.
– Posle tog poraza nismo odustali. Nismo se razočarali. Bilo mi je drago što smo u malom selu kao što je Jabuka uopšte uspeli da okupimo dovoljan broj dece koja žele da treniraju fudbal i rešio sam da ne ispustim priliku da radim sa njima. Odlučili smo zajedno da nam rezultat nije bitan. Najveća želja mi je bila da ih motivišem da zavole fudbal i da što više nauče o ovom sportu, o tehnici i taktici, ali kroz igru. I uspeo sam. Zainteresovao sam ih interesantnim treninzima, i zaista, sve vreme smo se igrali, ne jureći rezultat. Ispostavilo se da je to bila dobitna kombinacija – objašnjava Marko.
Ovo je tek neverovatno!
A ako ste mislili da je neverovatnim elementima ove priče ovde kraj, sačekajte tek da čujete ovo!
Verovali ili ne ovo je prvi put posle tačno 20 godina da je OFK Jugoslavija iz Jabuke prva na čelu tabele u Pionirskoj ligi južnog Banata. I ponovo verovali ili ne, kada je prošli put Jugoslavija bila prvak, u sezoni 2001/02, u toj ekipi pionira igrao je upravo sadašnji trener i predsednik kluba Marko Dakić. I ne samo da je igrao, nego je bio kapiten. Trener tima tada je bio Nebojša Stojanoski.
Supruga kakvu samo srećnici pronalaze
Uprkos velikom talentu i činjenici da su mu predviđali lepu karijeru, za Marka je fudbal ipak ostao najvažnija sporedna stvar na svetu. Dobro, ne baš sasvim sporedna, ali ipak… Zaposlio se u Vojsci Srbije, oženio se i dobio troje dece.
Život je krenuo svojim tokom, no ljubav prema fudbalu i dalje ga je vukla na teren. I tako je OFK Jugoslavija dobila svoj „filmskog” trenera.
– Bez ogromne podrške i razumevanja porodice, a pre svega supruge Bilje, ništa od ovoga ne bi bilo moguće. Pošto fudbal i obaveze u klubu dolaze tek posle mojih obaveza na poslu, to podrazumeva mnogo vremena provedenog van kuće. Gotovo sve poslove oko dece i kuće supruga često preuzima na sebe, ali ona je jedna od retkih žena koja razume i podržava tu moju strast prema fudbalu. Verovatno zato što je i sama trenirala rukomet. Koliku podršku imam od nje ilustrovaće vam samo primer da kada se pokvari veš mašina u klubu, Bilja kod kuće pere dresove i opremu celog tima i to joj uopšte ne pada teško. Dobro, ponekad se i naljuti kao na primer pre neki dan kada sam ceo dan bio van kuće jer sam sa kolegom, drugim trenerom u klubu, Miroslavom Miloševićem, kosio travu na fudbalskom terenu, ali šta ćemo kad nije imao ko drugi to da uradi. Na kraju mi je ipak nekako oprostila – kaže kroz osmeh Marko.
Kad je stvar istovremeno i dobra i loša
Njegovi pioniri nakon ove sezone za pamćenje idu na zasluženu pauzu od mesec dana, a onda nastavljaju da se igraju i da ne jure rezultat. I eto njih sigurno ponovo na vrhu tabele. Osim ako…
– Da, imam samo jednu strepnju kada je o budućnosti tima reč i rekao bih da je ona opravdana. Lako se može desiti da naše najbolje igrače preuzmu drugi veći klubovi iz jačih liga, poput Železničara ili Dinama. Imali smo već takve slučajeve. To je za moje momke jako lepa stvar i ja im to od srca želim, jer se tako napreduje, ali s druge strane sam ja u problemu jer, kao što sam već rekao, Jabuka je malo mesto i dovoljno je da ostanemo bez jednog ili dvojice igrača i već je pitanje hoćemo li uopšte imati tim. Ali nekako ćemo već naći rešenje ako do toga dođe. Trenutno nam je velika stvar to što u klubu u svim selekcijama igra ukupno oko šezdesetoro dece uzrasta 7-15 godina. To je verovatno znak da dobro radimo i da možemo da se nadamo nekim značajnim uspesima kluba i u budućnosti – poručuje Marko Dakić na kraju.
Sigurni smo da će nakon ove priče sve oči u narednoj sezoni biti uprte u pionire iz Jabuke.
Ako tim ostane na broju, od njih se sa punim pravom može očekivati još koja ovako inspirativna priča, ali i rezultat koji budi ponos kod svakog stanovnika ne samo Jabuke već i celog Pančeva.
