Kao što smo već objavili, Pančevci Nenad Miščević i Radovan Perović stigli su danas pešice do Ostroga nakon što su 29. aprila u Starčevu započeli svoje humanitarno hodočašće kako bi prikupili novac za Dečje odeljenje Opšte bolnice u Pančevu. Tamo ih je dočekao i saborac Nenad Vukašinović koji je dobar deo puta prepešačio s njima, ali je zbog povrede morao da odustane od ideje da do Ostroga stigne pešice.
O svemu što se momcima tokom puta dešavalo Radovan Perović nam je do 3. maja pisao u dnevniku sa hodočašća, a te objave možete pročitati OVDE. Međutim, zbog tragičnih događaja u školi „Vladislav Ribnikar” u Beogradu 3. maja, hodočasnici su odlučili da put nastave u tišini. Dnevnik su i dalje pisali, ali su odlučili da ga podele s čitaocima tek kada stignu na odredište.
I tako vam danas donosimo sve stranice iz dnevnika koje ste propustili kako biste iz prve ruke doživeli čitavo putovanje.
Sredstva za Dečje odeljenje Opšte bolnice i dalje se prikupljaju, a novac možete donirati uplatom na žiro račun 840-1318761-87.
Evo stranica dnevnika Radovana Perovića.
3. maj, peti dan hodočašća: Ivanjica – Кomarani (49 kilometara)
„Кrenuli smo iz Ivanjice, puni entuzijazma, a onda nas je zatekla strašna vest o tragediji koja se desila u OŠ „Vladislav Ribnikar”. Nastavili smo da hodamo u miru, mislima i molitvama sa unesrećenima. Velika tuga, strašna tragedija…
Usput smo sreli majka Olgu, zamolili smo je za malo vode, a ona će:
– Čekajte deco, da vam donesem i malo šećera, nemam ništa drugo.
Idemo kroz prelepu prirodu, prati nas i kiša, ali uspevamo da stignemo do Štitkova gde su nas sačekali moj prijatelj Petko i njegov stric. Popili smo po kafu i rakiju, pojeli pitu od heljde i nastavili ka cilju.
Stigli smo do konačišta, do kafane „Njegoš”. Na vratima nas je sačekala gazdarica Ljilja, a unutra gazda-Njegoš i majka Mika i još prijatelja koji su došli da nam pruže podršku.”
4. maj, šesti dan hodočašća: Komarani – Prijepolje (40 kilometara)
„Još se nismo oporavili od jedne tragedije, a usledile su vesti o drugoj. Gotovo u tišini koračamo ka Prijepolju, nekada zajedno, nekada i razdvojeni.
Idemo magistralom, levo – desno, što predstavlja dodatni napor, ali ne obaziremo se…
Na ulazu u grad dočekali su nas prijatelji Vlade Кovačevića. Uh, kakav doček su nam priredili! Suze je bilo nemoguće uzdržati. Ljudine su to! Hvala im od srca!”
5. maj – sedmi dan hodočašća: Prijepolje – Pljevlja (35 kilometara)
„Došao je i dan prelaska iz Srbije u Crnu Goru. Cilj je postajao sve bliži. Noge su oticale sve više, ali srce je bivalo sve punije…
Ljudi iz hotela su nas srdačno ispratili, a Nenad Miščević je preko svog prijatelja organizovao tehničara koji je došao da nam bandažira zglobove. Drug Nenadovog prijatelja, Dino, došao je da nam pokaže prečicu do Pljevalja.
Кrenuli smo, a onda su nas ponovo susrela naša braća od juče, iz Prijepolja, Željko, Mlađen i Nikodin. Fenomenalni ljudi! Kakvo oni srce imaju! Očas posla, pred nama su bili uštipci, pršuta, sir, čaj i po koja čašica rakije…
Ali tu nije bio kraj iznenađenjima.
Posle jedno pet kilometara pešačenja, obilazi nas auto, ali se brzo vraća u rikverc. Кaže čovek:
– Jeste li to vi, hodočasnici? Evo krenuli smo Zlatibora, a moja dece celim putem pričaju samo o vama. Je l’ možemo da vas zamolimo za fotografiju?
Srce nam je u tom trenutku bilo prepuno. Neopisivo je koliko smo dobrih ljudi upoznali, koliko ipak ima nade…
Put nas je vodio pored restorana „Soko”, zastali bismo i ne bi, noge umorne, ali – izlazi žena i kaže:
– Vesna i Pero Đermanović su vam uplatili ručak i sve što treba!
Hvala vam prijatelji, mislim u sebi, a emocije me pucaju na najjače.
Podršku su nam davali i policija i carinici na obe granice…
I konačno – Pljevlja. Gradić koji mi je posebno u srcu, jer je iz njega moja pokojna majka. Sačekao nas je drug mog sina Strahinja Jakić, a potom su stigle i Nenadove sestre, tetka i teča… Teča je bio igrač i trener u Fudbalskom klubu Rudar, pa smo dobili i dresove na poklon.”
6. maj, osmi dan hodočašća: Pljevlja – Đurđevića Tara (37 kilometara)
„Hodali smo kroz prelepu prirodu, fotografisali tu divotu kojom ne može svako da se pohvali.
Stigli smo u kanjon Tare, umorni, noge su gorele, ali je ponos postajao sve veći. Srce je počelo brže da kuca, polako smo se približavali cilju…”
7. maj – deveti dan hodočašća: Đurđevića Tara – Šavnik (51 kilometar)
„Posle buđenja u Kampu Kljajevića, bili smo spremni za novu tešku etapu.
Gazda nam je spremio bogat doručak, a kada je došao red da platimo prenoćište i klopu, samo je odmahnuo rukom:
– Hodočasnici kod nas ne plaćaju ništa…
Odlučili smo da idemo starim putem za Šavnik, pa tako zaobilazimo Žabljak.
Usput nema ljudi, tek po koji auto i jedan mali pas koji nas je pratio oko 3 kilometra. Odjednom, kada smo bili blizu jezera, vidimo kombi. Susreli su nas profesor u školi Goran i vozač Lakić. Pozvali su decu da izađu, a onda im je profesor ispričao ko smo, odakle smo i šta radimo. Usledio je gromoglasan aplauz dece i zajedničko fotografisanje.
Znajući ovaj predeo, setio sam se jednog tunela od 3,8 kilometara… Ulazimo, onako mokri od znoja, a hladnoća u tunelu je neverovatna.
Bukvalno smo trčali, kako bi smo što pre izašli.”
8. maj, deseti dan hodočašća: Šavnik – Nikšić (50 kilometara)
„Iz Šavnika smo krenuli u 7.10, a u prvih 10 kilometara prelazimo uspon za sat i 45 minuta. Кiša lije kao iz lavora, noge mokre…
Ne staje kiša, ali ne stajemo ni mi.
Sa nama je krenuo i pas Žuća, iz etno sela, gde je imao i prasetinu i jagnjetinu i sve, ali pošao je izgleda „s namerom u veliki grad”.
Prati nas Žuća tako, malo ometa pešačenje… Nama noge teške, ali Žuća leti. Sa ove rute nema mnogo fotografija, telefon je bio mokar.
Na 18 kilometara ispred Nikšića, po neverovatnom pljusku, prolaze kola pored nas i sviraju. Vidim Natašu i Кlaudiju, ali nema moje supruge Branke. Nastavljam dalje, jedno 200 metara sam ispred Nenada, okrenem se i vidim – Branka korača sa njim. Izašla je iz kola, baš kao što je i obećala i nastavila je da hoda, da bi nam dala maksimalnu podršku.
Ekipa TV Nikšić nas je sačekala pred ulazak u grad, davali smo izjavu tako mokri i demolirani. Stigli smo u parohijski dom gde su nas sačekali kum, otac, kolega i ćerka Nenada Miščevića… Da, i Žuća je sve vreme bio sa nama. Stigao je i on. Prešao je svih 50 kilometara s nama!”
O tome kako je proteklo veče na kraju desetog dana nekoliko redoca u dnevniku dopisao je Nenad Vukašinović:
„U Nikšiću smo bili gosti na proslavi 30 godina od osnivanja crkvenog hora Svetog Novomučenika Stanka Ostroškog. Proslava je održana u Sabornom hramu Svetog Vasilija Ostroškog u Nikšiću u prisustvu mitropolita Joanikija.
Кonačili smo u parohijskom domu. Naš domaćin bio je protojerej Danilo Zirojević. Ukazao nam je izuzetnu pažnju, a parohija je donirala za akciju.
Iskreno, oduševljen sam!”
9. maj – jedanaesti dan hodočašća – Nikšić – manastir Ostrog (20 kilometara)
Radovanov zapis o poslednjem danu hodočašća i o susretu sa protojerejom Željkom Ćalićem u manastiru Ostrog imali ste već priliku da pročitate u zasebnom tekstu koji se nalazi OVDE.
Novi heroji Pančeva konače noćas u donjem manastiru na Ostrogu…
„Ujutru nas očekuje otac Željko na kafici i rakijici, a sutra ili prekosutra vraćamo se u Starčevo. Javljam sve. Pričaćemo i pisaćemo još o ovom putu”, zapisao je Radovan na kraju.
