Iako ima svega 11 godina, za Nikolinu Kojić iz Banatskog Novog Sela možda ste već čuli, jer se u medijima u poslednjih nekoliko godina svako malo piše o njoj zbog nagrada koje osvaja na takmičenjima mladih gitarista.
Ona je tek četvrti razred izdvojenog odeljenja osnovne Muzičke škole „Jovan Bandur” u Banatskom Novom Selu i peti razred tamošnje osnovne škole „Žarko Zrenjanin”, a do sada je na takmičenjima u sviranju gitare, osvojila već deset nagrada: osam prvih, jednu drugu i jednu treću.
Ipak, ova jubilarna deseta stigla je sa takmičenja koje je toliko prestižno, da se mnogi nikada ni ne usude da učestvuju plašeći se žestoke konkurencije. U pitanju je „Sinaia Guitar Festival” u gradiću Sinaja u srcu Karpata u Rumuniji. Ovo takmičenje postoji od 1983, a od 1995. ima internacionalni karakter i okuplja vrhunske izvođače na klasičnoj gitari iz 30 zemalja sa pet kontinenata.
Ove godine takmičenje je održano od 8. do 13. jula, a Nikolina je, na nagovor svog nastavnika gitare Vladimira Vojnaka, odlučila da se prijavi i – pobedila!
Direktorka Muzičke škole Jelena Cvetić ističe da je ovo zapanjujući uspeh koji, kako priznaje, ni ona sama nije očekivala.
– Kada je reč o težini takmičenja u svetu muzike, postoje tri najviše kategorije u kojima se takmiče samo najbolji. Primera radi, naše republičko takmičenje spada u treću kategoriju, u drugoj su neka još zahtevnija takmičenja, dok je prva kategorija rezervisana za takmičenja najtalentovanijih, najdisciplinovanijih i najposvećenijih mladih muzičara, među kojima su najčešće deca iz Moskve ili nekih škola u Kini. Upravo takmičenje u Sinaji spada u prvu kategoriju i deca iz naše škole se do sada tamo nisu nikada takmičila. Kada mi je nastavnik saopštio da će se Nikolina tamo takmičiti, iskreno govoreći, bila sam skeptična. Pomislila sam da je reč o zaista talentovanoj i vrednoj devojčici koja nas iz godine u godinu oduševljava nagradama osvojenim na svim značajnim takmičenjima gitarista u Srbiji, ali mislila sam da je ovo ipak preveliki zalogaj, ali da će svakako steći dragoceno iskustvo… Možete zamisliti koliko sam istovremeno bila šokirana, oduševljena i ponosna kada su mi javili da je Nikolina pobedila – dočarala je Jelena Cvetić veličinu ovog Nikolininog uspeha.
Ova priča bila je povod da se sa Nikolinom upoznamo i da od nje iz prve ruke čujemo utiske sa takmičenja, ali i celu priču o njenom putu do uspeha. Devojčica nas je od prvog trenutka razoružala osmehom, manirima, lepim vaspitanjem i još lepšim izražavanjem.
Ispričala nam je da je gitaru zavolela odmalena posmatrajući druge muzičare. Poželela je da se i sama oproba na tom instrumentu i tata joj je kupio gitaru. Da ništa na svetu nije slučajno dokazuje činjenica da je negde baš u to vreme u Banatskom Novom Selu otvoreno izdvojeno odeljenje Muzičke škole, sa samo četiri odseka: za violinu, harmoniku, klavir i naravno – gitaru. I tako je Nikolina sa sedam godina krenula u Muzičku školu.
– Na početku je bilo malo problema sa solfeđom i nisam bila opuštena, malo sam bila uplašena, ali kad sam se opustila sve je postalo mnogo bolje. Krenula su i takmičenja i sve je bilo onako kako sam od početka i znala da će biti. Kada odrastem, želim da budem profesorka gitare i sigurna sam da će to da se desi – ovako se Nikolina seća svojih prvih susreta sa gitarom.
Pre nego što pređemo na sledeće pitanje, ona sama želi da istakne ono što je za nju najvažnije da svet čuje:
– Moja najveća podrška od početka je moj tata. On ide svuda sa mnom i uvek mi drži palčeve. Kad odemo na neko takmičenje, kaže mi da ne treba da se plašim, da sam došla navežbana i da ću biti super i našali se da ću sve da ih „ošašavim”. Veče pre nastupa u Rumuniji, gde je nagrada za prvo mesto nova gitara, tata mi je rekao: „Ponećemo kofer, ti si došla da osvojiš gitaru. Ne treba da se plašiš njih, oni treba da se plaše tebe.” I na kraju je i bio u pravu. Cela porodica me podržava, i mama, i starija i mlađa sestra, ali tata najviše – kaže Nina.
Profesor Vladimir kaže da nije imao dilemu kada je trebalo odlučiti da li je Nina dorasla takmičenju u Rumuniji, jer je ona prethodno dokazala da jeste:
– Plan na početku školske godine je bio da razmotrimo odlazak na neko takmičenje u inostranstvu tek kad vidimo kako će Nina proći u Srbiji na Gitar artu i na Vojvodina gitar festivalu. I pošto je na Gitar artu osvojila drugo mesto, a na Vojvodina gitar festivalu je bila prva za mene nije bilo sumnje da će Nikolina biti odlična i u Sinaji. Nije me ni najmanje u toj odluci poljuljala težina takmičenja. Svestan sam da ima i drugih odličnih gitarista i raduje me što je tako, jer je jaka konkurencija ono što poboljšava i Nikolinu i drugu talentovanu decu, pošto se svi „guraju” da napreduju što više. Svi oni su time na dobitku – ističe nastavnik.
Na pitanje koliko su se spremali za takmičenje, Vladimir kaže da se za sva takmičenja sa Ninom priprema od dana kada je u drugom razredu postao njen profesor, budući da je to kontinuirani rad, koji se realizuje čak i tokom raspusta. Priznaje da Ninu od ostale dece u klasi najviše izdvaja – posvećenost.
– U izdvojenom odeljenju Muzičke škole u Banatskom Novom Selu na svim odsecima trenutno imamo između 50 i 60 đaka i to nisu samo deca iz sela, već i iz okolnih mesta, iz Vladimirovca, Alibunara, Ilandže i drugih. U mojoj klasi je u protekloj školskoj godini bilo 11 đaka. Specifični smo po tome što su to učenici iz različitih sredina, različitih uzrasta i različitog porekla i maternjeg jezika. Imam đake koji pričaju rumunski, iako ja ne znam rumunski, imam čak i jednog Kineza, a svakako ne pričam kineski. Sreća pa je muzika univerzalan jezik, a za sve ostalo tu je Google translate – kaže Vladimir uz osmeh.
Na šta je nastavnik mislio kad je kod Nine istakao posvećenost, razumeli smo kada je devojčica ispričala koliko vremena posvećuje sviranju gitare.
– Trudim se da svakoga dana vežbam po dva sata, bilo ujutru ili uveče. I kad imam mnogo obaveza u školi, gledam da to što pre završim, jer jedva čekam da uzmem gitaru i sviram. Nikada vežbanje ne doživljavam kao obavezu, nego kao nešto što mnogo volim. Opustim se svirajući i baš uživam. Sviram i vikendom i tokom raspusta i kada idemo na letovanje, uvek. Retko kada se desi da zbog nečega ne uspem da odsviram ta svoja dva sata i tada mi jako fali sviranje, kao da i moja ruka to traži – opisuje Nikolina osećaj koji je verovatno poznat i sportistima koji redovno treniraju.
Nema sumnje da je ta posvećenost pomogla Nikolini da stigne do svih uspeha, ali i da savlada težak program koji je svirala u Sinaji. Propozicijama takmičenja nije bilo propisano šta će takmičari svirati, već je samo bilo obavezno da program traje osam minuta i da se svira napamet, „iz srca”.
Profesor je odlučio da tog 8. jula, u sali Gimnazije „Žorž Enesku”, Nikolina pred petočlanom komisijom izvede kompozicije: „Etudes Simples No. 1” (Leo Brouwer), „El sueño de la muñequita” (Agustín Pio Barrios Mangoré), „Evocación” (José Luis Merlin) i „Spanish dance No. 5 – Andaluza” (Enrique Granados).
O kakvom je programu reč dovoljno govori činjenica da je Nikolini nakon nastupa u Rumuniji prišla jedna profesorka iz Beograda, čestitala joj i priznala da je ona Granadosovu Špansku igru br. 5 svirala na kraju srednje škole, na svom maturskom ispitu!
– Rekao bih da program koji smo odabrali nije toliko za talentovanu, koliko za upornu decu, što Nikolina svakako jeste. Nikolina voli da bude dosta raspevana, nema previše iskustva sa nekim ekstremno brzim kompozicijama i to je bio razlog zašto sam izabrao „Špansku igru br. 5”. Ona je poprilično brza u određenim delovima i, kontrastno tome, ima i sporijih raspevanih melodija. I onda sam to kao eksperiment dao Nikolini da vidim kako će to da ide i ona je to poprilično brzo počela da „čita”, bila je redovna sa vežbanjem i iz časa u čas je to postajalo sve bolje. I tako sam, uz veliki rizik rešio da ta kompozicija ostane, ne znajući da li će ona uspeti da se izbori do kraja sa njom, jer u kompoziciji ima puno tehničkih zavrzlama. I rezultat potvrđuje da je u tome uspela – ističe Vladimir Vojnak.
Put do Sinaje trajao je oko 11 sati, a kompletne troškove putovanja, smeštaja i kotizacije za takmičenje snosili su Ninini roditelji. Povrh svega, uoči puta, nastavnik je dobio upalu pluća, pa nije mogao da krene sa devojčicom. Naravno, tu je bio tata…
– Takmičenje je bilo 8. jula, a mi smo stigli veče ranije. Imali smo vremena da još malo provežbam. Te večeri nisam vežbala dva sata, nego sam prešla dva puta ceo program da malo zagrejem ruku za sutradan, da ne preterujem i da ne zamaram mnogo glavu nego da budem odmorna i da mi ujutru glava bude bistra i da izađem na scenu spremna. Takmičenje je počinjalo u 10 časova i ja sam bila treća po redu. Nisam imala veliku tremu, zapravo nisam uopšte imala tremu. Nisam bila u mogućnosti da čujem ostale takmičare koji su pred žirijem i publikom nastupali u jednoj učionici. Tamo je bio i moj tata. Ja sam sačekala svoj red, odsvirala i bila sam zadovoljna kako je sve prošlo. Sećam se da sam se u jednom trenutku uplašila da ću pogrešiti, jer je nekome dok sam svirala pala sveska na pod uz jak tresak. Ipak, uspela sam da ostanem smirena i da nastavim – priseća se Nina.
Rezultati su se očekivali u večernjima satima i trebalo je da budu objavljeni na sajtu organizatora. Profesor je neprekidno „dežurao” na sajtu i čekao objavu i on je bio prvi koji je Nini i njenom tati saopštio lepe vesti.
Dodeljene su samo po jedna prva, druga i treća nagrada, a Nina je ta kojoj je pripala prva. Nagrada je obuhvatala novu gitaru „Kremona”, dva kompleta žica, pretplatu na platformu na kojoj se mogu onlajn pratiti časovi gitare i diplomu.
Nikolina kaže da je gitaru odmah isprobala, ali da neće nastaviti da svira na njoj, već će ona ostati kao vredan trofej da je podseća na ovaj veliki uspeh. Razlog je opravdan:
– Na početku, kada sam krenula u Muzičku školu, imala sam neku početničku gitaru i nju i dalje čuvam u mojoj sobi. Kako sam rasla, uzimali smo bolje i veće gitare. Za ovu baš dobru na kojoj sada sviram tata je morao da podigne kredit. To je španska gitara „Juan Hernandez Sonata”. Po meni, to je najbolja gitara, ima fenomenalan zvuk i najviše mi odgovara. To je moja pobednička gitara i od nje se ne odvajam.
Osim na takmičenjima, Nina ima priliku da se predstavi publici i na javnim nastupima i to obožava.
– Meni to znači jako, mnogo volim kad idem da nastupam negde. To spremanje programa i vežbanje, i spremanje torbe i garderobe pre koncerta, ja prosto obožavam sve to i uživam kad to radim. Uvek jedva dočekam svaki koncert i svaku priliku da nastupam i da pokažem publici šta zapravo mogu – priča Nikolina, a mi ne možemo da se otmemo utisku da pred sobom imamo ekvivalent jednog Novaka Đokovića među gitaristima.
Nismo ni sumnjali da je i u svojoj osnovnoj školi Nina skroz odličan đak, ali i da ima i neke dodatne aktivnosti i interesovanja. Ona nam je to i potvrdila: svira kontru u Tamburaškom orkestru i gitaru u orkestru svog prvog profesora Aleksandra Antića u Pančevu, a šest godina je u Domu kulture u Banatskom Novom Selu igrala folklor. Na kraju je, zbog previše obaveza, ipak morala da se odrekne te ljubavi.
Kada završi sedmi razred osnovne, Nikolina će ujedno završiti osnovnu muzičku školu. Naravno, planira da odmah upiše i srednju, tako da će paralelno pohađati osmi razred osnovne škole i prvi razred srednje.
Ovakva posvećenost, trud, ljubav prema instrumentu, razumevanje muzike i uživanje u svakom susretu sa publikom kod nežne devojčice od svega 11 godina retko se mogu videti i ne moramo biti vidoviti da bismo jasno spoznali kakav muzički put čeka Nikolinu Kojić. Svet će za nju definitivno čuti, a mi ćemo imati razloga da budemo ponosni na to.
