Godišnja izložba polaznika Škole crtanja Doma omladine Pančevo, kojom rukovodi akademski slikar Zoran Deranić, otvorena je u galeriji u prizemlju Doma omladine u četvrtak, 19. decembra.
Svoje radove, urađene u različitim tehnikama na raznolike teme izložilo je tridesetak mladih umetnika svih generacija koji su tokom protekle godine tri puta nedeljno, iz meseca u mesec, pohađali Školu crtanja, učeći kroz praksu, ali i kroz različita predavanja, o brojnim temama iz oblasti umetnosti. Svi ovi dragoceni časovi za zainteresovane su besplatni, a kakav je kvalitet ove škole dovoljno govori činjenica da svake godine određeni broj njenih polaznika bez problema upisuje Fakultet likovnih umetnosti i druge umetničke škole i fakultete.
Škola crtanja postoji već duže od četiri decenije, a osnovao ju je poznati pančevački slikar Čedomir Kesić. Nakon njegovog odlaska u penziju, školu je pre 6-7 godina preuzeo Zoran Deranić koji se pokazao kao dostojan zamenik prethodnog predavača.
Sa ovim umetnikom smo razgovarali o načinu rada škole, lekcijama koje se na časovima prenose mladim umetnicima, temama i tehnikama koje se obrađuju, kao i o izložbi koju možete pogledati ovih dana u Domu omladine.
Koliko polaznika redovno dolazi na časove i o kom uzrastu je reč?
– Ove godine je veliki raspon kada je reč o godinama polaznika, možda i najveći do sada. Dosadašnja praksa je bila da je donja granica za prijem u školu 14 godina. Međutim, budući da ja već četiri godine radim i letnje radionice Škole crtanja namenjene deci, to mi je prilika da selektujem neke sjajne klince i za ovu seniorsku grupu. Nekoliko tih mlađih polaznika su ovog leta pokazivali toliku želju i toliko su bili uporni i navaljivali da dođu u stariju grupu, da sam na kraju morao da popustim. Primio sam dve devojčice koje pohađaju treći, odnosno četvrti razred osnovne škole i jednog dečaka koji je sedmi razred. Tu su potom srednjoškolci koji se mahom pripremaju za umetničke fakultete, studenti koji su ostali sa nama i nakon upisa na željeni fakultet, ljudi srednje dobi, hobisti, a imamo i nekoliko redovnih i vrlo posvećenih penzionera. Neki od polaznika su sa nama već godinama, a stalno dolaze i neki novi. Neko se zadrži kraće, neko duže, a nekome škola postane sastavni deo života. Zanimljivo je da je škola neplanirano u međuvremenu dobila međunarodni karakter jer u grupi imamo dve Ruskinje, dve Vijetnamke, a upravo nam je stigla i jedna mlada i talentovana polaznica iz Južne Koreje.
Kako je koncipiran vaš rad sa tako raznolikom grupom?
– Svake godine se iznova iznenadim kakav kvalitet imaju novi mladi polaznici, to je prosto neverovatno. To su još deca i treba ih samo pratiti, pustiti i naravno usmeravati, ali bez preteranog pritiska. Ne postoje neke čarobne reči koje im ja govorim. Oni ili njihovi roditelji možda očekuju da im ja „sipam” znanje, da im pokazujem veštine… To je sve pogrešno. Oni moraju sami da dođu do rešenja. Postoje principi na koje im ukazujem: šta treba da gledaju, šta su proporcije, simetrije, perspektiva, kompozicija i slične stvari. I onda pričamo o konkretnim problemima: da li je nešto veliko ili malo, kakav je karakter samog predmeta ili oblika, kakva linija je potrebna da bismo dočarali određeni karakter… Znači, pričamo i o poetici, ali sve ono bitno moraju oni sami da urade. Ne bavimo se tutorijalima kako se nešto crta, jer jedna ista stvar može se nacrtati na onoliko načina koliko ima ljudi.
Zbog čega ste izabrali da ne ponudite polaznicima tutorijale, odnosno precizna uputstva o tome kako se nešto crta?
– Smatram da to za njih, njihovu kreativnost i lični put nije dobro. Mogao da im pokažem kako ja to radim, ali time se samo zatvaraju u taj moj sistem. A oni zapravo treba da budu otvoreni, da uče, da napreduju, da otkrivaju svoje načine. I to je upravo ono što može da se vidi sada na izložbi: iako rade iste predmete i iste modele, ja insistiram na tome da svako svoju ličnost tu prestavi i može se primetiti na izloženim radovima da oni upravo to i čine. Neko radi nežno, suptilno, neko radi snažno, ekstremno, na različite načine predstavljaju istu stvar. Eto, to je ono što je bitno. Moja uloga je da ja prepoznam šta je kome potrebno u kom momentu, šta treba da mu kažem. Uvek je potrebna podrška, ali ponekad dobro dođe i kritika kao putokaz i odskočna daska za sledeći nivo.
Kako polaznici podnose kritiku?
– Iako je namera uvek dobra, pojedina deca malo teže podnose kritike, neki se i uvrede. Ali u principu, shvate. Oni koji to stvarno vole, ostaju, brišu, pokušavaju ponovo i tako dok ne dođu do željenog rezultata. Upravo to poverenje, istrajnost, posvećenost i ljubav čine ih pravim kandidatima za ovu školu i posebno se obradujem kada to u pojedincu prepoznam. Kad vidim da vole, da su istrajni, da redovno dolaze, uvažavaju kritike i ispravljaju greške, to je prava stvar. Što više rade, to više skreću moju pažnju. I to su polaznici s kojima je zadovoljstvo raditi. Oni čak ne moraju da bude uspešni, njihovi radovi ne moraju biti vanserijski: meni je bitno da dolaze, da rade i da pokažu da to vole i da u njima postoji istinska želja. Kad to uočim, onda znam da je to prava stvar.
Kakva je bila prolaznost na fakultetima ove godine među polaznicima vaše škole?
– Bilo je uspeha kao i ranijih godina i jako sam ponosan što je tako. Aleksa Žunić i Boris Ignjatović su pisali Likovnu akademiju i još desetak njih upisalo je druge umetničke škole i fakultete. Ono što je takođe nama značajno je i to što naši nekadašnji i sadašnji polaznici, studenti Likovne akademije u poslednjih 5-6 godina bivaju nagrađivani na godišnjoj izložbi tog fakulteta. U proseku po petoro njih svake godine uzme nagradu. To je zaista veliki uspeh i njih kao pojedinaca, ali i naše škole iz koje su oni ponikli, a koju neki od njih i dalje pohađaju paralelno sa studiranjem.
Ko je još osim vas uključen u rad Škole crtanja?
– Za oblast vajarstva zadužena je moja supruga, vajarka Svetlana Karović Deranić. Često nam dolazi Željko Komosar, redovni profesor na Fakultetu savremenih umetnosti, koji je takođe bio učenik ove škole. Nikola Rikanović koji je predaje u Gimnaziji, nepogrešivo prepoznaje talentovanu decu među svojim đacima i šalje ih ovde. Imamo privilegiju da nam dolazi i Stevica Živkov, koji je legenda jugoslovenskog animiranog filma. To su meni dragoceni ljudi, baš kao i studenti kada dođu i podele svoja iskustva sa decom koja se tek spremaju za fakultete. Naši polaznici zahvaljujući svemu tome stiču i teorijsko i praktično znanje, i to iz različitih oblasti. Pričamo o umetnosti, o animaciji, o animiranom filmu, o scenografiji…
U umetničkim krugovima se sve glasnije priča o Školi crtanja u Pančevu kao o najboljoj u Srbiji. Rezultati to i potvrđuju, zar ne?
– Mogu da kažem da u ovom trenutku zaista jeste tako. Nekada je, u vreme stare Jugoslavije, bila velika konkurencija za tu titulu i naša škola, koju je tad vodio Čeda Kesić, je i tada bila u vrhu, među tri ili četiri najistaknutije škole. Dakle, i te kako se znalo za nas i u to vreme. Sada mi se nekako čini da smo uspeli u poslednje vreme da, budući da više ipak nije konkurencija tako jaka kao što je to bilo u staroj Jugoslaviji, po rezultatima izbijemo na prvo mesto. Sva najtalentovanija deca iz Pančeva se nekim čudom nađu u tom našem ateljeu. Mi se čak i ne reklamiramo nešto posebno i mislim da nam to nije ni potrebno, jer oni koji treba da dođu, uvek nas nekako pronađu. To je neverovatno, ali činjenica je da taj magnet postoji i oni koji prepoznaju da je to priča za njih dolaze. I ostaju.
Kada je reč o izložbi koja je trenutno aktuelna, koje tehnike preovlađuju na izloženim radovima?
– Trudio sam se da napravim selekciju radova kroz koju ćemo prikazati ceo raspon onoga što je potrebno da polaznici savladaju u školi. Osnovna tehnika je ugljen na natronu. To su velike studije, aktovi. Sve ostalo su različite, uglavnom klasične tehnike: akril na papiru, olovka, tuš i pero, lavirani tuš, pomalo pastela, akvarel, gvaš, uz pomalo eksperimentisanja sa nekim kombinovanim tehnikama.
Kakve su teme zastupljene?
– Kada je o temama reč, u ovoj školi se radi isključivo studijsko crtanje po modelu. Jedino deci i mlađim polaznicima dajem slobodu da rade nešto drugo i da puste mašti na volju. Kada je reč o ostalim polaznicima, ako neko baš ima želju da radi nešto dodatno, može, ali tek kada ispuni redovni program koji je važan. Studijsko crtanje po modelu počinjemo od nekih predmeta, osnovnih oblika, pa grupišemo oblike, pa slede neke organske forme kao što su životinjske lobanje, pa onda idu gipsani modeli i na kraju mrtva priroda i živi model, odnosno crtanje ljudskog portreta i akta, kao vrhunac našeg rada. Uz to, oni u slobodno vreme kod kuće imaju tematski potpuno odrešene ruke da rade šta god žele i donose te radove na korekturu.
I sve to je potpuno besplatno?
– Tako je. Mislim da je ovo jedina škola tog ranga u Srbiji koja je besplatna i po tome smo postali pravi brend.
U kojim terminima radi škola i mogu li vam se priključiti novi polaznici i kako?
– Škola radi tokom cele godine utorkom, sredom i četvrtkom od 17 do 20 sati. Imaćemo sad tokom praznika kraću pauzu, a onda se vraćamo u atelje. Ko god želi da nam se priključi dobrodošao je u bilo kom trenutku, poziv je otvoren sve vreme. Dovoljno je samo da dođe u nekom od naznačenih termina u naš atelje koji se nalazi na prvom spratu Doma omladine. Ništa nije obavezujuće, svako može da dođe, proba, oseti da li je to za njega i da odluči želi li da nastavi da dolazi ili ne. Mi se radujemo svakom novom polazniku koji voli umetnost i ima istinsku želju da radi, uči i napreduje.
