Neverovatno je koliko je život u našem gradu pre nepuna dva veka bio drugačiji od današnjeg. Tek kada se kroz neki tekst, fotografiju ili film prisetimo prošlih vremena, ostanemo zapanjeni nad činjenicom da su ulicama modernog Pančeva pre samo sto pedeset godina kravari vodili goveda na ispašu, da su šinteri pse ubijali motkama, da su se tražili dobrovoljci koji će loviti velike štetočine – vrane i da su građani noću jedva pronalazili put, jer uličnog osvetljenja nije bilo…
Mnogo zanimljivosti iz prošlosti našeg grada može se pronaći u knjizi „Ilustrovani vodič kroz Srpsku Spartu – fusnote iz istorije Pančeva sa urbanističkim siluetama Aleksandra Stanojlovića”, čiji su autori Ildiko Erdei, Edvard Jukić i Dragan Brujić.
U ovoj publikaciji iz 2002. godine, može se upravo pronaći potvrda da je u periodu između dva rata centrom Pančeva prolazila stoka koja je išla na ispašu. Autori ove knjižice tvrde da Pančevcima to nije smetalo, ali da su oni građani koji nisu morali da ustaju u cik zore negodovali zbog toga što je svakog jutra pred svitanje kravar u centru grada istrajno i dugo duvao u rog dozivajući goveda.
Možete li uopšte da zamislite tu nadrealnu scenu?
Inače, baš negde u to vreme ukinuto je objavljivanje povečerja zvonjavom crkvenih zvona, što je Pančevcima, navodno, odgovaralo budući da su sasvim lepo mogli da čuju otkucaje sata sa zgrade Magistrata.
Oglašavanje povečerja posebno se nije ticalo pančevačkih gostioničara, budući da su oni u to vreme svoje lokale zatvarali kad im se prohtelo – neki su radili do 22 sata, a neki i do 2 sata posle ponoći. Ovi potonji su verovatno najviše pratili trendove i težili urbanom stilu života.
No, uprkos modernom radnom vremenu gostionica, verovali ili ne, ulice u Pančeva ostalale bi ponekad mračne čak i pola veka kasnije.
– Snažnom prodoru modernizacije na putu su se povremeno prečili ne samo pojedinci nego i institucije. Tako su, recimo, lokalne vlasti 1925. godine, kada je grad dobio električno osvetljenje, umesto uličnim lampama, prednost davale mesečini. U noćima punog meseca, najverovatnije štednje radi, gašeno je javno osvetljenje, a Pančevci su, kao i njihovi preci decenijama unazad, tumarali mračnim ulicama – piše u „Ilustrovanom vodiču kroz Srpsku Spartu”.
A po mraku je u Pančevu počeo da pupi najstariji zanat na svetu. Pisani tragovi o ovoj delatnosti svedoče da je polovinom 19. veka Magistrat vodio brigu o prostitutkama i da je, u saradnji sa policijom, ispitivao uslove u kojima one žive.
– Tako je naročitu pažnju pokazao za izvesnu Elizabet Bon, čije je pravo ime u stvari glasilo Terezija Geric. Ona se sa ostalim javnim ženama 1864. godine nalazila na Komarčevom ostrvu. Najverovatnije da tih godina u Pančevu nije bilo previše prostitutki, jer prema prijavi Konstantina Verige, vlasnika kafane „Kod turske glave”, u varoši je svega nekoliko gostionica držalo javne ženske i to: „Kod zeca” – dve prostitutke, „Kod udice” – tri, „Kod zlatnog krsta” – dve, „Kod šarana” – dve i na Komarčevom ostrvu, gde je ordinirala Terezija alijas Elizabet, bile su u to vreme tri prostitutke – navodi se u „Ilustrovanom vodiču kroz Srpsku Spartu”.
Autori ovog dela ističu i da je 1922. godine u Pančevu bilo oko sedamdeset devojaka pod lekarskim nadzorom. To su uglavnom bile kasirke, kelnerice i druga posluga po hotelima i gradskim svratištima.
Tadašnji hroničari zapazili su da su pre rata javne devojke uglavnom bile nepismene, dok je dvadesetih godina prošlog veka među ovim zanatskim radnicama više bilo onih koje su umele da čitaju i pišu. Valjda su se i one vremenom modernizovale.
Ukoliko poželite da pročitate knjigu „Ilustrovani vodič kroz Srpsku Spartu”, možete je pronaći na pozajmnom odeljenju Gradske biblioteke u Pančevu.
