Počeo je da trenira rukomet sa „buvama”, a zbog loših ocena u školi, skoro po kazni, postao je golman. Najjaču utakmicu u karijeri branio je sa izvrnutim zglobom, a jedan meč je prekinut njegovom krivicom: nove patike su ga nažuljale do te mere da je od silne nervoze gurnuo protivničkog igrača i izazvao opštu tuču i ulazak publike na teren.
Toliko je zaljubljen u lepljivu loptu da je zbog jedne utakmice propustio krštenje mlađeg sina, a zbog druge je dao otkaz u firmi u kojoj je radio 20 godina!
Verovatno ćete reći da je taj čovek lud. I jeste – lud je za rukometom, to je sasvim očigledno. I zato ga je dobro imati u svom timu.
On se zove Goran Belić Belka, nekadašnji je golman, a danas uspešan trener u Rukometnom klubu Dinamo iz Pančeva.
A ovo je njegova priča…
Belka je rođen 21. maja 1974. godine. Baš niko u njegovoj porodici nije bio povezan sa sportom, ali on je, eto – uspeo. Iako put ka vrhu nije bio nimalo lak, junak naše priče u sportu kome je posvetio život, traje skoro već četiri decenije. A po energiji koju ima, nema sumnje da će trajati još dugo…
Kako je u ono vreme rukomet bio jako popularan u gradu na Tamišu, kao i mnogi pančevački dečaci, i Goran je zavoleo lepljivu loptu. Za sve je kriv legendarni trener Blagiša Simić koji je okupio talentovanu generaciju iz dve škole i počeo sa radom…
– Našu ekipu prozvali su „buve”, imali smo prilično uspeha, a bili smo i vicešampioni SFRJ u mlađim kategorijama. Bila je to sjajna generacija, Srđan Veselinović, Stanislav Kocić, Željko Žakula… Ali drugo je vreme bilo, tad se drugačije treniralo. U prvih godinu dana radili smo samo na tehnici. Ništa igra, utakmice, samo hvatanje lopte, dodavanje. I taman kada sam se skroz zaljubio u rukomet, morao sam da prekinem na godinu dana… Naređao sam neke loše ocene u školi, pa mi roditelji nisu dozvoljavali da idem na treninge. Uspeo sam da rešim taj problem, popravio uspeh u školi i vratio se na teren. Ali kada sam se vratio, trener Blagiša mi je rekao: „Sad možeš da budeš samo golman.” I tako sam ja postao golman – sa osmehom priča Goran i priseća se svojih početaka u omiljenom sportu.
Cela ta generacija koju je predvodio Blagiša Simić, prešla je kod trenera Ljubomira Obradovića, u njegovom prvom mandatu na mestu trenera Dinama.
– Bili su jako teški treninzi kod Ljube. On je tada predvodio dve ekipe Dinama, igrali su tada Žikica Milosavljević, Nikola Marković, Andrija Kovač, Aleksandar Vig… Oni su bili malo stariji od nas. Sećam se turnira u Braunšvajgu, u Nemačkoj, mislim da je bila 1992. godina, kada smo podigli pobednički pehar. Posle Ljube, treneri su mi bili i Ilija Vignjević, Ranko Janković Belmondo, pa Milan Krstić. U stvari, kada je Krle preuzeo tim, ja sam otišao u vojsku, a po povratku sam na mestu trenera zatekao Vojilsva Maleševića – premotava Belka kadrove sećanja.
Proveo je još jednu sezonu među „žuto-crnima”, a onda je skoro deceniju proveo u drugim klubovima.
– Devet godina sam bio van Dinama, sedam u ORK Pančevu i dve u Glogonju. Lepo je bilo to vreme. Popularni ORK je bio ljubimac pančevačkih ljubitelja rukometa. Utakmice na stadionu Dinama pratio je veliki broj ljudi. Igrali su tada i Milovan Ćurčija, Rade Ogrizović, Aca Knežević… Trener nam je bio Dragoljub Moc. Malo ko zna da je u ORK-u Pančevo trenirao i Nenad Heraković, sada već popularni glumac i čuveni Vampir iz filma „Montevideo, bog te video”. U poslednjoj sezoni koju sam proveo u ORK-u Pančevo, bio sam i pomoćnik treneru Igoru Šuloviću u Ženskom rukometnom klubu Dinamo – ponosan je naš sagovornik na svoj pređeni put.
Na poziv trenera Milana Krstića, u Dinamo se vratio 2004. godine i bio je neposredni učesnik povratka kluba na najveću scenu.
– Dve sezone zaredom ulazili smo u viši rang. Krle se i danas često priseća i priča kakva tada atmosfera bila u ekipi. Kaže, Belka nije bio na krštenju mlađeg sina zbog utakmice… A, stvarno je tako bilo. Posle Milana Krstića, treneri su mi bili i Vlada Mihajlović, Nikola Marković, Milan Đekić. Bio sam i kapiten svojevremeno, a odlčna je bila i ekipa. Komlanov, Stojan i Branko Radanović, Inđić, Grandov, Pralica, Marjanov, Tubić… U Superligu smo se vratili u sezoni 2008/2009 i ja sam tada prestao aktivno da igram. Četiri godine sam bio potpuno van rukometa, a onda me je 2013. pozvao Ivan Petković da dođem u Kačarevo, u Jedinstvo. Da branim i da mu budem pomoćnik na trenerskoj klupi. Uspeli smo da se plasiramo tada u viši rang, a potom sam prihvatio poziv Branka Radanovića i vratio se u Dinamo koji je u međuvremenu ispao iz lige. Ekipu je tada preuzeo Igor Šulović, a ja sam bio pomoćni trener – slaže svoju bogatu karijeru Belka, pokušavajući da se priseti svakog detalja.
Kad god je stajao na golu, Belka je davao celog sebe. Uvek u službi ekipe, uvek sa željom da se pobedi.
– Sećam se megdana u Kupu, sa Partizanom u Pančevu. Sa izvrnutim zglobom sam branio do 45. minuta. Mislim da je to bila moja najjača utakmica u karijeri. Za nezaborav je i duel u Leskovcu, koji je prekinut u 60. minutu i to zbog ulaska publike na teren, pa je Dinamo meč dobio službenim rezultatom. A bilo je nerešeno. U stvari, tuču na terenu izazvao sam ja. Mi smo bili u napadu, protivnički igrači krenu na Branka, nisu bili baš nežni, stvorila se gužva… Ja sam dotrčao i gurnuo protivnika, počela je tuča, gledaoci su utrčali na teren… Ja sam u stvari bio jako nervozan jer sam pre utakmice kupio nove patike, koje su me strašno žuljale. Branio sam u njima, noge su mi bile krvave kada sam se izuo, ti žuljevi su me izluđivali celim tokom utakmice – sada sa osmehom na licu, priča Belka o događajima pre dvadesetak godina.
Radio je i u stručnom štabu Alekandra Živkovića, a onda je na mesto prvog trenera Dinama došao Ivan Petković. Goran Belić je sedeo na klupi kao njegov pomoćnik. Bilo je to vreme kada su dva bivša golmana predvodila „žuto-crne”. I to sa mnogo uspeha.
– Bili smo i vicešampioni države, igrali smo u SEHA ligi, u Pančevu je gostovao evropski šampion, skopski Vardar… Lepo vreme, nema šta. U isto vreme, bio sam i trener golmana za sve generacije pri Rukometnom savezu Vojvodine, a 2021. godine i učesnik Evropskog juniorskog prvenstva u Hrvatskoj. Tada sam bio trener golmana u selekcijama Rukometnog saveza Srbije. Uporedo sam radio i u firmi, dvadeset godina, ali sam prelomio kada je su momci gostovali u Portugaliji, u okviru EHF kupa. Ja nisam mogao da idem zbog posla i rešio sam: dao sam otkaz i posvetio se samo rukometu – jasno definiše svoju budućnost ovaj zaljubljenik u lepljivu loptu.
Goran Belić je u međuvremenu stekao zvanje operativnog trenera u rukometu, a potom je zaslužio i diplomu sportskog učitelja za rad sa decom, koju je stekao na Fakultetu za sport u Beogradu.
– Sve moje ambicije sada su usmerene ka Rukometnoj akademiji Dinamo koja je osnovana 2018. godine i koja za cilj ima stvaranje igrača za prvi tim Dinama. Sve je počelo na ideju Saše Pavlova, a u početku treneri smo bili Josip Draslar, Miloš Vujić i ja, a kasnije nam se priključio i Nikola Janevski. Pionirski prvaci Srbije bili smo 2021. godine, a sada imamo i seniorski tim i stotinak klinaca u četiri takmičarske selekcije. Drago mi je kada vidim da su neki od momaka sa kojima smo počeli u akademiji, sada potpisali seniorske ugovore sa Dinamom: Nikola i Veljko Stamatović, Stevan Jojkić, Uroš Ignja, Jovan Jevremović, Nikola Bekić… Rukometna akademija veliku pomoć ima od Dinama, sve je lakše uz Stojana i Branka Radanovića i Danijela Subotića. Imamo u planu da oko nove godine napravimo i jedan međunarodni turnir u našem gradu, verujem da bi to još više doprinelo popularizaciji rukometa, a kroz jake utakmice naši klinci sticali bi nova iskustva – tako priča čovek koji je svoj život posvetio rukometu.
Goran Belić Belka, vizionar, čestit radnik koji sate provodi na terenu, ima samo jedan cilj: da zajedno sa svojim kolegama i svima onima koji žele dobro rukometu i Dinamu stvori neke nove šampione koji potiču sa ovih prostora.
Sudeći po njegovoj ljubavi prema rukometu, ambiciji i posvećenom radu, taj cilj deluje više nego dostižno.
Fotografije: Goran Belić, privatna arhiva
