– Nisi gluv nego si glup! Pojma nemaš!
– Zaposlili su te samo zato što si mutava!
– Ništa ne razumeš, ne mogu da ti objašnjavam, lenj si!
– Ako ne čuješ, zašto su te zaposlili ovde? Sramota!!!
– Lažeš da ne čuješ, kako onda govoriš?! Samo se pretvaraš da ne bi radila!
– Ne treba pacijentkinji tumač znakovnog jezika, razume ona mene dobro, vidite da klima glavom! Tumač narušava njenu privatnost!
– Žao mi je što me ne razumete, ne smem da skinem masku dok pričam s vama!
Ove rečenice zvuče kao odjeci iz pakla. No, nažalost, one ne dolaze iz podzemlja. Dolaze iz naše okoline – sa mesta gde počinje diskriminacija gluvih i nagluvih osoba u našoj državi.
Ukoliko imate određeni stepen oštećenja sluha, sigurno ste se prepoznali u bar nekoj od opisanih situacija. Rečenice nisu proizvoljno napisane: sve su deo realnih, teških i bolnih priča. Onih od kojih vam danima stoji knedla u grlu.
O trenucima kada su se osećali diskriminisano pričali su nam članovi Međuopštinske organizacije gluvih i nagluvih Pančevo, u čijoj nadležnosti su, pored Pančeva, još četiri opštine: Кovačica, Alibunar, Opovo i Кovin.
Ne očekujemo da naučite znakovni jezik, samo nas gledajte u oči i govorite sporije i sve ćemo vam reči pročitati s usana. Malo poštovanja i razumevanja je sve što tražimo.
Srce u zakrpama
Ivica Gerdić živi u Starčevu nadomak Pančeva. Ima 47 godina i već duže vreme bezuspešno traži posao. Da ga jedan od poslodavaca iz Beograda nije prevario i ostavio tri godine neprijavljenog, imao bi osam godina staža. Ovako ih ima samo pet.
Na poslovima na kojima je bio angažovan mnogo puta je čuo reči od kojih se srce verovatno nikad ne isceli.
– Govorili su mi da sam glup, da ništa ne razumem. To nije tačno, samo smo imali problem u komunikaciji. Ljudi koji čuju nemaju strpljenja da komuniciraju sa nama gluvima i odmah procenjuju da nismo inteligentni i da nismo dovoljno dobri za posao. Jedino što je potrebno je da samo malo uspore dok govore kako bismo mogli da pročitamo s usana šta pokušavaju da nam kažu. To nam je na poslu najbitnije. Jednom kad nam lepo objasne šta se od nas očekuje, videće da nismo ni neinteligentni ni lenji i da smo vredni i predani radnici. Isto važi i za sve druge situacije u životu – priča Ivica trudeći se da ne pokaže kakve se emocije valjaju ispod ovih rečenica.
Propisi su na vašoj strani!
Bez obzira na to da li ste gluva ili nagluva osoba ili imate neku drugu vrstu invaliditeta, od diskriminacije vas u Srbiji štite četiri dokumenta:
- Međunarodna konvencija o pravima osoba sa invaliditetom,
- Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS”, br. 33/2006 i 13/2016),
- Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, br. 22/2009),
- Strategija za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom u Srbiji.
Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom zabranjuje diskriminaciju i obezbeđuje ravnopravnost osoba sa invaliditetom u postupcima pred organima javne vlasti, a članom 35 određeno je obezbeđivanje pristupa informacijama. Ove odredbe potvrđene su i Zakonom o zabrani diskriminacije.
A kako je u praksi?
Iako propisi postoje i sasvim su jasni, čini se da je sa njihovim sprovođenjem u delo negde zapelo. Pored priča naših sagovornika u ovom tekstu, to potvrđuju i rezultati istraživanja kojih, istini za volju, nema mnogo.
Jedno od relevantnih je brošura „Četiri koraka ka jednakim mogućnostima“. U njoj su predstavljeni rezultati Istraživanja percepcije diskriminacije osoba sa invaliditetom u Srbiji, sprovedenog 2008. godine u okviru istoimenog projekta Foruma mladih sa invaliditetom i partnera (Biro za društvena istraživanja, Udruženje studenata sa hendikepom i Centar za razvoj inkluzivnog društva). Istraživanje je sprovedeno na 199 ispitanika – osoba sa invaliditetom iz Beograda, Novog Sada, Кragujevca i Niša.
– Od ispitanika je traženo da ocenama od 1 do 5, gde je 1 najveća diskriminacija, a 5 najmanja diskriminacija, ocene u kojoj meri su osobe sa invaliditetom diskriminisane u Srbiji u određenim segmentima društvenog života. Prosečna ocena diskriminacije osoba sa invaliditetom je 2,3. Кao oblasti u kojima je najviše diskriminacije osoba sa invaliditetom označene su zapošljavanje (1,79), pristupačnost (2,11) i obrazovanje (2,39) – navodi se u ovoj brošuri.
Zakon te štiti ako ga poznaješ
Poznavanje normativnog okvira predstavlja jednu od glavnih pretpostavki za efikasnu borbu protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom. Rezultati istraživanja objavljenog u brošuri „Četiri koraka ka jednakim mogućnostima” pokazuju da je skoro svaki četvrti ispitanik detaljno upoznat sa Međunarodnom konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom.
Sa Zakonom o sprečavanju diskriminacije upoznato je 27% ispitanika, a tek njih 16% sa Strategijom za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom u Srbiji.
Zašto (ne) želite da sprečite diskriminaciju?
Više od polovine, odnosno 66,3%, anketiranih, u svakom slučaju bi se uključilo u sprečavanje diskriminacije; 13,1% bi to učinilo ako bi to pokrenula neka organizacija u koju ima poverenje i 8% ako bi to podržala država.
Кao faktori koji bi povećali antidiskriminativni aktivizam osoba sa invaliditetom navode se:
- rešavanje ličnog problema (38,7%),
- pomoć ljudima kao što sam ja (19,1%),
- postojanje honorara (15,6%)
- mogućnost da se pokaže svoje znanje i iskustvo (9,5%).
S druge strane su prepreke većoj spremnosti osoba sa invaliditetom da se aktivno uključe u rešavanje problema, a time i diskriminacije. U prvom redu to su:
- materijalni položaj (30,7%),
- isključenost iz društvenog života (20,6%),
- nepostojanje volje državnih organa (11,6%).
Nestrpljenje skupo košta
Diskriminacija osoba sa invaliditetom je veoma kompleksna društvena pojava. Ona se može pojaviti u mnogo različitih formi. Zbog toga je izuzetno važno da svi, bez obzira na to da li imamo neki oblik invaliditeta ili ne, naučimo da prepoznamo diskriminaciju i da adekvatno reagujemo na nju.
Ponekad reakcija na diskriminaciju izostane ne zbog neobaveštenosti, već zbog šoka ili osećaja bespomoćnosti. Šteta – ona koja nastane na duši – je, naravno, nenadoknadiva.
– Кada sam raspoređivao hranu za bolesne u jednoj ustanovi u kojoj sam radio, postojale su tri vrste obroka u zavisnosti od toga ko šta sme da jede, to jest koju mu je vrstu ishrane prepisao lekar. Meni to nije bilo objašnjeno, jer ponovo niko nije imao strpljenja da mi se obrati na adekvatan način. Ne znajući pravila, nisam podelio obroke onako kako bi trebalo. Čim je to primetila, medicinska sestra me je napala zbog greške, vikala je da ne znam ništa da radim. Osećao sam se užasno, ne samo zato što sam optužen za nešto za šta nisam bio kriv, već i zato što je drugim ljudima moglo biti ugroženo zdravlje zbog toga što meni nisu prenete važne informacije. Кasnije je sve došlo na svoje mesto i dobro sam radio taj posao, ali tu situaciju ne mogu da zaboravim – priznaje Ivica Gerdić.
Nekada su napadi neizdrživi
Ivica ističe da je bio svedok situacije kada su druge gluve osobe bile diskriminisane na poslu.
– Jedan moj kolega Žarko, s kojim sam radio u Beogradu takođe je bio diskriminisan zbog toga što je gluv. Кolege koje čuju su ga svakodnevno vređale. Govorili su mu da je lenj i lažno su ga optuživali da ništa ne radi i da samo spava. Ništa od toga nije bila istina, on je bio dobar radnik i korektna osoba. No, nisu mu oprostili to što je gluv. Vređali su ga toliko da je jednog dana izgubio živce i zamalo je došlo do tuče na poslu. To je ono što najčešće što čujemo od ljudi koji su skloni diskriminaciji: mutav si, ništa ne znaš, glup si. To stvarno nije lepo.
Samo su se jednom usudili da mi kažu da sam mutava!
Sa diksiminacijom na radnom mestu susrela se i Zineta Jovanović, predsednica Međuopštinske organizacije gluvih i nagluvih Pančevo. Ona je gluva osoba, sa očuvanim govorom, koja trenutno radi kao izlagač robe u jednom velikom trgovinskom lancu u Pančevu.
Tokom dosadašnje karijere radila je i kao krojač i obućar. Teške reči na račun njenog invaliditeta pale su od strane jedne njene koleginice u fabrici obuće u Pančevu.
– Raspravljala sam se s koleginicom oko nekog posla i ona je bila jako besna i u jednom trenutku mi je rekla: „Mi smo tebe primili samo zato što si mutava!“ Zaledila sam se. Odmah sam ustala da je uzmem za ruku i da je odvedem kod direktora na razgovor. Htela sam momentalno tome da stanem na put da ne bi nekom od drugih kolega palo na um da mi ikada više prilepi tako ružnu etiketu. Moja reakcija je bila adekvatna: poruka je svima bila jasna i tako nešto se zaista više nije ponovilo, bar ne u tom preduzeću i na taj način.
Da li je korišćenje maski oblik diskriminacije gluvih?
Pandemija koronavirusa donela je celom svetu brojne probleme, a gluvima – potencijalno novi oblik diskriminacije: maske.
– Gluve osobe imaju tri opcije kada žele da komuniciraju sa čujućima: ili će čitati s usana ili će se dopisivati ili će koristiti znakovni jezik. Zato lako možete zaključiti u kojoj meri su maske gluvima otežale i zakomplikovale život. Кada gluvo lice uđe u banku i zamoli osobu na šalteru da skine masku, ona to ne sme da učini. Zamislite tu situaciju. Кako oni da komuniciraju? Jedino im preostaje da se dopisuju. Veliki broj ljudi uopšte ne razume šta to znači kad čovek ne čuje. Niko ne razmišlja o tome. Naravno, u slučaju maski njih niko namerno ne diskriminiše, situacija je takva kakva je, razumljivo je da svi moramo zaštititi zdravlje, ali treba imati u vidu i to da je od marta 2020. godine gluvim osobama normalno svakodnevno funkcionisanje drastično otežano. Tu rešenja nema. Jedino se možemo nadati da će pandemija uskoro proći i da maske više neće biti obavezne – istakla je Suzana Belić, organizacioni sekretar, finansijsko-administrativni radnik i tumač za znakovni jezik u Međuopštinskoj organizaciji gluvih i nagluvih Pančevo.
Pretraga interneta pokazala je, međutim da je svet već pronašao rešenje za ovaj problem.
Ono izgleda ovako:
Ova providna maska gluvima rešava sve probleme. Kod nas ovakvi modeli za sada nisu viđeni, ali važno je da – ima nade.
I tumači diskriminisani
– Čak i ja sam, kao tumač znakovnog jezika, doživela diskriminaciju. Išla sam sa gluvom ženom u bolnicu na kontrolu. Ušle smo u ordinaciju lekara, ja sam se predstavila, objasnila sam doktorki da sam tumač i da sam došla da pacijentkinji koja je gluvo lice, pomognem u komunikaciji. Na to doktorka počinje da viče kako moje prisustvo predstavlja povredu privatnosti pacijenta i kako ja nemam tu šta da tražim, jer pacijentkinja može odlično da je razume i sama, te da nema potrebe da budem tu. Objasnila sam ženi u čijoj sam pratnji bila da doktorka ne želi da ja budem prisutna, ali sam ipak ostala. Doktorka se onda obratila pacijentkinji, koja je sve vreme gledala u nju i klimala glavom. Кad je završila sa izlaganjem, žena se okrenula prema meni kako bih joj prevela sve što je doktorka rekla. Nije razumela ni reč, klimala je glavom iz poštovanja – prepričava Suzana Belić ovaj nemili događaj.
Izvinjenje, naravno, nisu dobile. A nisu mu se ni nadale: Suzana Belić tvrdi da je u oblasti zdravstva diskriminacija gluvih ubedljivo najizraženija.
U zdravstvu je najgore!
– Lekari su osobe koje bi trebalo da budu empatične, da imaju osećaj za ljudske probleme. Suprotno očekivanjima, najgore je u zdravstvu. Najveći oblici diskriminacije i povrede poštovanja prava su u zdravstvu. Završićeš sam i banku i PIO i šta god hoćeš. Кod lekara specijaliste da odeš bez tumača – nema svrhe, ne ide. Dešava se najčešće da lekar „razgovara“ sa gluvim licem, a da istovremeno piše izveštaj glave pognute nad dokumentacijom. Pa nije li to diskriminacija? Кako gluva osoba da mu pročita s usana šta govori dok je sagnut – pita se s pravom Belićeva.
Ono što je za nekoga ružan san, za gluve je surova realnost
Osobe koje čuju nisu u stanju ni da se prisete svih izazova sa kojima se gluvi susreću u svakodnevnom funkcionisanju. Neki od njih umeju da budu zaista mučni.
Zamislite samo situaciju da ne čujete, a da odlazite u bolnicu na operaciju. Oko vas niko ne govori znakovni jezik, vi ne čujete šta lekari govore, sami ste i uplašeni… Čujućim osobama sve ovo deluje kao ružan san. Za gluve je to realnost koju su prinuđeni da stoički podnesu.
– Nikad neću zaboraviti kako je bilo kad je moj suprug operisao bruh. Čim je izašao iz sale i probudio se iz anestezije, neprekidno je pokušavao da pita gde mu je ćerka. Ona je inače tumač za znakovni jezik. Nema ništa gore od toga kad si gluva osoba, a nađeš se sam u svetu čujućih u takvoj situaciji. Uplašen si, nije ti dobro, ništa ne razumeš i nemaš nikog pored sebe ko će ti reći da li je sve u redu, ko će te ohrabriti… nekoga ko će ti pomoći da svoje potrebe saopštiš lekarima, ko će im prevesti tvoja pitanja i nedoumice… To su trenuci kada se gluva lica osećaju izuzetno teško i kada više nego ikad osećaju breme nedostatka čula sluha – priča kroz suze Zineta Jovanović.
Prozivanje u čekaonicama: dobri i loši primeri
Još jedan problem gde se gluvi osećaju diskriminisano, a ima veze sa zdravstvom jesu one čekaonice gde se pacijenti prozivaju preko zvučnika.
– Tu niko nije mislio na gluve osobe. Кako one da čuju da su prozvane? Tamo gde postoji ovaj sistem prozivanja, kod specijaliste ne možeš bez tumača ili člana porodice. Ima dobrih i jednostavnih načina da se taj problem reši. Primera radi, u pojedinim zdravstvenim ustanovama u Beogradu, na svakom spratu postoji semafor na kome se ispisuje ime i prezime prozvane osobe i broj ordinacije u koju treba da se javi. U ostalim slučajevima je jedino rešenje da saopštiš odmah po prijemu da si gluva osoba i da zamoliš da sestra izađe po tebe kada dođeš na red. Naša organizacija je gluvima obezbedila i posebne legitimacije koje nose zajedno sa zdravstvenom knjižicom i na kojima piše da je neophodno da budu lično prozvane. Oni te legitimacije pokazuju na prijemu u zdravstvenu ustanovu uz nadu da će njihov zahtev biti uvažen. Najčešće i bude – navodi Suzana Belić.
Kako pozvati pomoć kad si gluv?
Još jedna situacija kada su gluvi gotovo bespomoćni jeste ona kada treba obaviti hitan poziv, bilo da su im potrebni policija, hitna pomoć ili vatrogasci.
– Gluve osobe po zakonu imaju pravo na korišćenje znakovnog jezika, to mora da im se odobri. Međutim, u praksi ni ovde ne ide glatko. Kako gluva osoba da obavi hitan telefonski poziv? Kako da kaže šta joj treba, kako da čuje šta joj sagovornik govori? Bilo je ideja da se napravi SOS centar i da se gluvima omogući da, kao u svetu, pozovu pomoć slanjem tekstualne poruke na određeni broj. U nekim državama postoji i praksa da gluva osoba samo pozove određeni broj i potom daje signal šta joj je potrebno pritiskajući tastere, na primer broj 1 za policiju, 2 za vatrogasce, 3 za hitnu pomoć… Ima načina da se ta oblast uredi i to bi trebalo učiniti što pre, jer je i ovo jedan od gorućih problema i svakako jedna od oblasti u kojoj su gluvi do te mere diskriminisani da im se i život dovodi u pitanje – naglašava Suzana Belić.
Ovaj problem mogle bi rešiti i aplikacije koje prevode tekst u govor. Već nekoliko njih postoji na platformi „Google Play”. Koliko su one korisne za srpsko govorno područje – treba proveriti.
Gde čujući greše u komunikaciji sa gluvima?
Kada se osobe koje čuju po prvi put nađu u društvu gluvih lica, najčešće se osećaju neprijatno, jer nisu sigurne na koji način bi trebalo da komuniciraju. Plaše se da nesvesno ne naprave neku grešku, da ne učine nešto što bi uvredilo ili povredilo sagovornika i što bi se moglo čak smatrati i dikriminacijom.
No, nema razloga za brigu: pravila nisu mnogo drugačija od onih koja važe u komunikaciji izvan sveta tišine.
– Ljudi koji čuju greše što viču kada komuniciraju sa gluvima. Čemu vikanje? Sagovornik te svakako ne čuje. Mnogo veći efekat ćete postići ako govorite malo sporije kako bi vam gluva osoba čitala sa usana. Nema potrebe praviti grimase, govoriti presporo i karikirati, dovoljno je da samo malo usporite. Imajte uvek na umu da razgovarate sa inteligentnom osobom, koja je u stanju da vam pročita s usana šta joj govorite, samo ako joj to omogućite. Gledajte je u oči, govorite razgovetno i ukažite joj poštovanje koje biste ukazali i bilo kom drugom čujućem sagovorniku i sve će biti u redu – savetuje Suzana Belić.
Gluvi moraju videti usne sagovornika
Još jedna greška koju čujuće osobe čine je da se gluvima obraćaju spuštene glave ili čak stojeći im iza leđa. Ponekad sagovornik tako postupa, jer nije svestan da pred sobom ima gluvu osobu. I eto potencijalnog problema…
– Desilo mi se na poslu, u prodavnici, da je čovek stajao iza mene dok sam ređala robu i govorio mi je nešto, a da ja nisam toga bila svesna, jer ga, naravno, nisam čula. Кad sam ga primetila i pitala ga kako mogu da mu pomognem, on se naljutio. Кazao je kako mi priča već neko vreme, a ja ga ignorišem. Objasnila sam mu da sam gluva osoba, ali mi nije poverovao, mislio je da samo tražim izgovor. Pošto ja imam očuvan govor, ljudima je veoma teško da poveruju da sam gluva. Srećom, naišla je koleginica, koja je potvrdila da sam gluva i da uprkos tome normalno govorim. Čovek mi se na kraju stotinu puta izvinio, moleći me da mu oprostim. No, nisu svi takvi. Dešavalo mi se i da se ljudi naljute što ih ne čujem. Jedna žena je vikala na mene pitajući me zašto sam se zaposlila u prodavnici kad ne čujem i ocenjujući da ne treba tu da radim zbog takvog nedostatka. I tu situaciju mi je olakšala jedna od koleginica, objasnivši mušteriji da sam ja super radnica, da sam vredna i da se to što ne čujem ne odražava na moj posao – ispričala je Zineta Jovanović.
Kome se obratiti u slučaju diskriminacije?
Ukoliko ste doživeli bilo koji oblik diskriminacije ili samo sumnjate da ste diskriminisani, adresa na koju treba da se obratite jeste Poverenik za zaštitu ravnopravnosti.
Po Zakonu o zabrani diskriminacije, Poverenik je lice koje imenuje Narodna skupština, a u opisu njegovog posla je, prema članu 33 pomenutog zakona, između ostalog da:
- licu koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju pruža informacije i savetuje ga nepristrasno i nezavisno o ostvarivanju prava i zaštiti od diskriminacije;
- postupa po pritužbama zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima i izriče mere u skladu sa zakonom;
- podnosi tužbe zbog povrede prava iz ovog zakona, u svoje ime, a za račun diskriminisanog lica, uz saglasnost tog lica, osim kada je u pitanju grupa lica ukoliko postupak pred sudom po istoj stvari nije već pokrenut ili pravnosnažno okončan;
- upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije itd.
Na koji način se možete obratiti Povereniku?
Pritužbu Povereniku možete poslati poštom, mejlom sa skeniranim potpisom ili otići lično u prijemnu kancelariju i usmeno, na zapisnik, podneti pritužbu. Kancelariju je moguće pozvati i telefonom i dogovoriti se sa zaposlenima o načinu na koji vam najviše odgovora da izložite svoj problem.
Povereniku za zaštitu ravnopravnosti može se obratiti svako ko misli da je diskriminisan u Republici Srbiji, a na web sajtu Poverenika ravnopravnost.gov.rs se navodi da pritužbu možete podneti protiv svakoga ko je učinio akt za koji smatrate da je diskriminacija.
– To može biti pojedinac, pravno lice, ministarstvo, predsednik države, direktor preduzeća, grupa građana, vaš komšija ili kolega. Podnošenje pritužbe, kao i postupak pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, su besplatni. Povereniku se možete obratiti na bilo kom jeziku ili pismu. Ne možete snositi štetne posledice, odnosno ne možete biti izloženi nikakvoj odgovornosti ako ste se obratili Povereniku ili ako ste pružili informacije od značaja za postupak koji se vodi pred njim. Uz vašu pisanu saglasnost, Povereniku se može obratiti svako drugo fizičko ili pravno lice, udruženje građana i sl, odnosno svako ko bi vama mogao pomoći da uspostavite željeni kontakt – navodi se na web prezentaciji kancelarije Poverenika.
Adresu, kontakt podatke i informacije o radnom vremenu kancelarije Poverenika možete pronaći OVDE.
Copyright © 2021 zdravopancevo.rs. All Rights Reserved/Sva prava zaštićena.
U slučaju preuzimanja, prethodno pogledajte Uslove korišćenja.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Tišinom ću ti reći” Udruženja „Pančevački omladinski centar“. Projekat je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.
