Ako ste gluva ili nagluva osoba, onda znate koliko je u tom slučaju trnovit put koji čovek željan obrazovanja treba da pređe da bi ga stekao na adekvatan način.
Ukoliko čujete dobro, onda ćete verovatno čitajući ovaj tekst pomisliti koliko ste svoje obrazovanje i sve mogućnosti koje su vam se nudile (i nude se još uvek) uzimali zdravo za gotovo ne shvatajući koliko ste u prednosti u odnosu na one koji se mole za to što vi imate po prirodi stvari.
Samo zamislite da sve to niste mogli.
Zamislite da želite da se obrazujete, da imate talenat ili interesovanje za neku oblast, ali da su vam vrata škole u kojoj biste to mogli – ne zatvorena, nego katancima vezana i letvama zakucana.
U ponudi je samo nekoliko obrazovnih profila
– Školski sistem je zaista dosta loš kada je reč o gluvima i nagluvuma, jer su mogućnosti koje im stoje na raspolaganju ograničene. To posebno važi za gluve. Oni pohađaju specijalizovane škole u kojima decenijama postoji jedan te isti set obrazovnih profila i to je u principu sve što im se nudi. Ukoliko ih interesuje neka druga oblast, u našoj državi, a verovatno i u mnogim drugim, ne postoji način da dođu do adekvatne edukacije. Istinu govoreći, činjenica je da gluve osobe zbog nedostatka tog jednog čula zaista ne mogu da rade određene poslove, na primer, one koji podrazumevaju direktnu komunikaciju s ljudima ili rad sa opasnim mašinama i slično. Ali s druge strane, 21. je vek, svet ide napred, nauka i tehnologija napreduju, imamo toliko novih obrazovnih profila za čujuće gde bi i gluvi sigurno mogli da pronađu svoje mesto samo kada bi im se dala šansa i kada bi školski sistem bio prilagođen novonastalim okolnostima – kaže Suzana Belić, sekretarka u Međuopštinskoj organizaciji gluvih i nagluvih Pančevo i dete gotovo potpuno gluvih roditelja.
Na osnovu iskustva svog oca i majke, ona zaključuje da danas u obrazovnom sistemu gluvih ipak ima nekakvih pomaka.
– U vreme kad su moji roditelji išli u školu, sistem nije čak ni razlikovao gluve i nagluve, već su se oni školovali zajedno. Pritom nije ni bilo nikakvih sistemskih rešenja već je sve zavisilo od toga koliko oštećenje sluha imaš, koliko si sposoban da se snađeš, koliko ti okolnosti idu na ruku… Moji roditelji tako imaju sasvim suprotna iskustva po pitanju obrazovanja. Tata je uspešno završio osnovnu školu i zanat, dok je mama prošla lošije – kaže Suzana.
U redovnu školu po svaku cenu
Sa današnjom decom situacija je tek nešto malo bolja, ali i dalje su mogućnosti za njihovo obrazovanje veoma limitirane.
– Kada je reč o specijalizovanim školama za obrazovanje gluvih i nagluvih, dovoljno će biti da vam kažem da gluvi roditelji svoju nagluvu decu po svaku cenu usmeravaju da se obrazuju u redovnim školama, koliko god im to bilo teže i koliko god ona tu morala da se prilagođavaju sistemu umesto da se sistem prilagođava njima. Time ta deca dobijaju mogućnost da odaberu obrazovni profil koji im se zaista dopada i zanimanje kojim istinski žele da se bave, a u krajnjem slučaju i samo obrazovanje koje će steći je u većini slučajeva kvalitetnije – kaže sekretarka MOGN Pančevo.
Ona pojašnjava da su roditelji svesni da bi njihova nagluva deca u specijalizovanoj školi možda imala više pomoći, ali na drugu stranu kantara stavljaju činjenicu da bi bila primorana da se bave nečim što ne vole i što ih možda uopšte i ne zanima.
– Moram pritom da naglasim da nagluva deca i mladi koji se odlučuju za redovne škole danas mogu da vam navedu vrlo svetle primere kada je reč o podršci koju tamo dobijaju. Oni imaju zakonsku mogućnost da im bude dodeljen logoped ili surdoaudiolog, da se pedagog škole uključi i to se na terenu u pojedinim školama i dešava. Nadam se da će te primere dobre prakse početi da slede i druge škole – poručuje Suzana Belić.
Njena koleginica Sandra Jovanović Janjanin potvrđuje ove reči, ali osvetljava i drugi ugao obrazovanja u porodicama gluvih i nagluvih.
– Moji roditelji su gluvi, a ja čujem. Možete li da zamislite kako je izgledalo moje obrazovanje? Oni meni nisu mogli da pomognu baš nimalo oko domaćih zadataka. Već od prvog razreda morala sam da se snalazim sama.
Posle predškolskog put se račva
Kada je reč o gluvoj i nagluvoj deci iz Pančeva, ona jaslice, vrtić i predškolsko pohađaju u dnevnom boravku „Neven”. Nakon toga, kada dođe vreme za osnovnu školu, gluvi i nagluvi idu različitim putevima.
– Kao što sam već objasnila, nagluva deca u najvećem broju slučajeva idu u redovno školstvo. U našoj organizaciji trenutno imamo tri nagluve devojčice koje idu u redovnu srednju školu. Marija Nakić ima manje oštećenje sluha i ona je druga godina srednje stručne škole u Kovinu, ekonomski smer, a tu su i sestre Anabela i Irena Ilić. Anabela pohađa Gimnaziju u Pančevu, a Irina osnovnu školu u Starčevu. To ima svoje izazove i poteškoće o čemu najbolje one same mogu da vam ispričaju. Potpuno gluva deca, a mi imamo trenutno samo jedno sa teritorije Kovačice, uglavnom upisuju specijalizovanu Osnovnu školu „Radivoj Lakić” u Zemunu. U okviru te škole postoji i dom za učenike. Od ponedeljka do petka deca borave tamo, dok za vikend odlaze kućama – objašnjava Belićeva.
I u slučaju srednjoškolskog obrazovanja, priča je gotovo ista.
– I tu učenik može da izabere da bude u domskom smeštaju u specijalizovanoj školi, a smerovi su limitirani: oni mogu da budu frizeri, knjigovesci, pekari, autolimari, tehničari grafičke dorade, stolari, krojači i to je otprilike sve. Ako želiš nešto van te ponude da upišeš, ti kao gluva osoba nemaš mogućnost za to. Jako je mali broj gluvih i nagluvih koji su visokoobrazovani, pa čak i onih koji imaju završen četvrti stepen. Fakultet je maštarija. Zamislite osobu sa oštećenim sluhom koja sedne u prepun amfiteatar i pokuša da prati nastavu. Gluvo lice bi tada moralo da ima asistenta, ali odakle mu – pita Suzana Belić.
Zbog čega sve roditelji brinu
Iz ugla roditelja, brige u vezi sa školovanjem gluve i nagluve dece ne obuhvataju usko samo tu temu. Ako nagluvo dete ide u redovnu školu, roditelju će, između ostalog, biti važno i kako će dete biti prihvaćeno od strane društva, odnosno kakav će mi biti socijalni život.
Jasmina Ilić je gluva osoba i mama nagluvih devojčica Anabele, koja ide u treći razred gimnazije i Irene koja je sedmi razred osnovne škole. Obe su vrlo dobri đaci. Anabela ima teže oštećen sluh i na jedno uvo uopšte ne čuje, dok je kod Irene reč o oštećenju nešto manjeg obima.
– Anabeli najveći problem predstavlja matematika, potrebna joj je pomoć i više objašnjavanja. Kad možemo, priuštimo joj privatne časove, mada je i tada teško naći profesora s kojim može da se sporazume. Promenili smo više njih dok nismo našli one s kojima su stvari funkcionisale. Anabela bi volela da upiše neki fakultet i trenutno se raspituje koje opcije su joj na raspolaganju prvenstveno zbog pomoći koja bi joj bila neophodna. Teško joj je već sada, a bilo bi joj još teže na fakultetu. Nadam se da ćemo uspeti da pronađemo nešto odgovarajuće. Voli informatiku i psihologiju. Treća je godina, pa ima još vremena za razmišljanje i odluke – kaže Jasmina.
Kada je reč o društvenom životu ovih devojčica, situacija nije ista kod obe.
– Anabela uglavnom ne izlazi sa društvom. Žao mi je zbog toga kao majci, ali deca iz razreda je ne uključuju u takve aktivnosti, ne zovu je u izlaske. Ja bih je pustila, ali ne postoji interesovanje. Kod Irene je već druga situacija, više se druži, čak su i roditelji druge dece zainteresovani da je uključe u sve, pa ona provodi više vremena sa drugovima i drugaricama – ističe Jasmina.
Inače, Anabela je nedavno učestvovala na Republičkom festivalu gluvih Srbije i osvojila je drguo mesto u kategoriji recitovanja pozezije na srpskom znakonvom jeziku. Festival je održan 19. novembra u Novom Sadu, a Anabela je recitovala i na znakovnom jeziku izvela pesmu „Plava zvezda” Miroslava Mike Antića.
Sve zavisi od procenta oštećenja sluha
U drugi razred srednje ekonomske škole u Kovinu ide Marija Nakić. Ona je nagluva, ali je njeno oštećenje malo i ima veoma dobro očuvan govor. Anabela i Irena su njene sestre od tetke.
– Ne čujem samo kad ljudi pričaju tiše i ponekad mi je potrebno da se više fokusiram da bih bolje čula o čemu se govori, ali nemam velikih problema sa shvatanjem gradiva u školi. Srećom, mogla sam da upišem redovnu školu za razliku od dece i mladih koji su skroz gluvi i kojima je izbor škole sužen. Moje sestre od tetke imaju veće oštećenje sluha i njima nije tako lako. Mislim da je Anabeli teže nego Ireni jer ona veoma loše čuje i, koliko sam razumela, dešava se da profesori u školi jednostavno nemaju vremena da joj se dodatno posvete i da joj pojasne nešto što je propustila na času. Na sreću, dosta joj oko toga pomažu drugarice iz razreda i dobro joj ide, snalazi se. Društvo iz razreda joj je, kako kaže, okej i ne oseća se diskriminisano. To je već srednja škola, gde smo svi stariji pa imamo više razumevanja za takve stvari – ističe Marija.
Na osnovu ove priče može se zaključiti da i u ovom segmentu života gluvih i nagluvih u Srbiji mesta za poboljšanja i te kako ima, ali se stvari menjaju veoma sporo. Koliko to štete nanosi mladim generacijama jasno je kao dan. Kada će se neko ozbiljno pozabaviti ovim problemima, predložiti rešenja i uložiti novac u njihovo sprovođenje u delo – to je već na sasvim suprotnoj strani kada je reč o jasnoći, te su odgovori na ova pitanja – u mrklom mraku.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Tišinom ću ti reći” Udruženja „Pančevački omladinski centar“. Projekat je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.
