U današnje vreme u Srbiji porodice s troje dece su već retkost, a o onima sa četvoro i petoro da i ne govorimo. Ipak, izuzeci postoje, a majka o kojoj vam danas donosimo priču ne samo da ima petoro dece, već je među njima dva para blizanaca i to iz dva braka.
Magdalena Kulcsar Fekete je Pančevka, ima 35 godina. Desetogodišnju Teodoru i sedmogodišnje bliznakinje Helenu i Leonoru dobila je u braku sa prvim suprugom Karoljem. Nažalost, porodicu je zadesila velika tragedija kada je Karolj iznenada 2020. godine preminuo na jednoj proslavi na kojoj je bila i Magdalena. U to vreme, oni su bili sedam godina u braku, a Karolj je imao samo 34 godine.
Velika tuga i teški trenuci nisu trajali kratko, ali život se nastavio i Magdalena je letos, u vezi sa novim partnerom Norbertom, s kojim ona i devojčice žive u Debeljači dobila, ni manje ni više, nego još jedan par blizanaca. U julu 2023. stigli su dečaci Erik i Alex.
Kada smo saznali za porodicu sa petoro dece u kojoj postoje i dva para blizanaca, pronašli smo Magdalenu i zamolili je da nam ispriča svoju priču, ni ne sluteći tada da bi se o onome što je ova mlada žena preživela mogao snimiti film, i to od onih gde vam treba pakovanje maramica, jer će biti suza i od tuge i od radosti…
Da je planirala da se sve ovako desi, nije. Ali znate kako kažu: ako želiš da nasmeješ Boga, ti napravi plan…
– Prvi suprug se zvao Karolj. Imali smo lep i skladan brak. Zbog udaje sam se preselila iz Pančeva u Debeljaču. Polako smo napredovali i bili srećni, iako to nije bio lak period za mene jer je trebalo privići se na novu sredinu u kojoj nisam nikog poznavala. Ipak, došla sam zbog ljubavi i to je bio sasvim dovoljan razlog za sreću. Prva trudnoća mi je bila savršena bez ikakvih problema. Porođaj prirodan, lak i brz – počinje Magdalena svoju priču.
Kada je 12. decembra 2013. stigla mala Teodora, usledili su harmonični dani, a ova porodica je bila poput mnogih, jer sve srećne porodice liče jedna na drugu… Ipak…
– Kada je Teodora imala oko godinu i po dana, ponovo sam ostala u drugom stanju, ali sam u četvrtom mesecu trudnoće iznenada imala spontani pobačaj. To nas nije obeshrabrilo. I tako, u januaru 2016. ponovo saznajem da sam trudna. Suprug i ja odlazimo kod lekara i govore nam da je u pitanju vanmaterična trudnoća i da se plod ne vidi nigde. Slede dve nedelje agonije i – nigde ploda… Završavam u bolnici da bi se utvrdilo šta se događa i gde je plod. Posle nedelju dana, napokon doktori vide da je plod u materici i da je sve u redu. I naravno, puštaju me kući, uz dogovor da za dve nedelje odem na kontrolu kod moje doktorke – priseća se Magdalena uvoda u neverovatan preokret.
Odlazak na tu planiranu kontrolu, u životu Magdalene i njene porodice promenio je baš sve.
– Sećam se kao da je juče bilo. Doktorka počinje da mi radi ultrazvuk i govori mi: „Bože, meni su ovo danas drugi blizanci koje vidim. Ja pitam: „Šta su?!”, ona ponavlja: „Blizanci”! Ostajem u neverici. Gledam u ekran i drhtim kao prut. Ne verujem šta vidim! A tamo na ekranu lepo dva graška – i sada Magdaleni sijaju oči kad prepričava taj dan.
Možete pretpostaviti koliki je to šok bio nakon prvobitne sumnje na vanmateričnu trudnoću i činjenice da se plod na početku nije ni video…
– Prva pomisao mi je bila da mi suprug neće verovati i bila sam u pravu. Kad sam ga pozvala i saopštila mu novosti, samo mi je rekao da se ne šalim sa takvim stvarima. I njemu je bilo neverovatno. Stigla sam kući i dala mu sliku sa ultrazvuka. Gledao je u neverici. Bili smo u jako velikom šoku. Dva dana smo se čudili, dok nismo nekako svatili i prihvatili da je to stvarno, da se nama sad „događaju” blizanci – nastavlja naša sagovornica.
Njoj i Karolju bilo je tim čudnije što će dobiti blizance jer su bili ubeđeni da u njihovoj porodici ranije nije bilo takvih slučajeva. Međutim, ispostavilo se da nisu bili u pravu.
– Bilo je blizanaca i sa suprugove i sa moje strane samo se nije ta tema ranije potezala, pa nismo odmah znali… Kad smo pretresli porodično stablo, ispostavilo se da su njegova i moja tetka, kao i moja baba takođe imale blizance. Sve u svemu, jedva smo čekali sledeći ultrazvuk. Trudnoća je krenula dobro, bez problema. Iz predostrožnosti, zbog prethodnog spontanog, dobila sam odmah lekove za održavanje trudnoće. Jako veliki strah je bio u meni, strepela sam hoće li sad sve biti uredu, hoću li uspeti da izguram trudnoću do kraja. I jeste sve bilo u redu do petog meseca. A onda neki bolovi, odlazak u bolnicu i ostajanje tamo zbog preranog otvaranja. Hvala Bogu, doktori reaguju na vreme, stavljaju mi serklaž i ja završavam na strogom mirovanju do kraja trudnoće. Naredna četiri meseca sam samo ležala. Kontrole su mi bile jedina šetnja.
Uz podršku supruga, pomoć roditelja oko čuvanja ćerke i svega ostalog, Magdalenine ogromne upornosti i istrajnosti, čitav „poduhvat” je uspeo.
– Porodica je bila tu za mene, pomagali su na sve načine. Moram da istaknem i veliku podršku i stručnost moje doktorke Slađane Vukmirovic Staletović, koja je takođe imala važnu ulogu u ovoj našoj priči i na tome sam joj neizmerno zahvalna. I tako, uspevamo da dočekamo punih 36 nedelja. Skidaju mi serklaž i taj dan se rađaju naše dve devojčice. Porodila sam se 20. septembra 2016, prirodnim putem, bez nekih komplikacija. Pet minuta je razlika između njih dve. Bile su teške 2.270 g i 1.900 g, zdrave, jake bebe. Zbog kilaže su morale da ostanu u bolnici, ali sve ostalo je bilo u redu. Ipak, bilo je to 20 dugih dana iščekivanja da Helena i Leonora dođu kuci. Svakodnevno smo odlazili u bolnicu da ih vidimo bar nakratko – vraća film Madalena.
I došao je i taj dan: bebice su stigle kući u Debeljaču.
– Teodora je bila presrećna, samo je obilazila svoje sestre i na svaki njihov pokret je skakala, kako danju, tako i noću. Počele su neprospavane noći, umor… Ali bili smo srećni… Babe i deda su dolazili i pomagali nam pomalo, ko je koliko mogao. Najviše je tu bio deda. Devojke su rasle, bile nestašne i brzo napredovale… Mi smo lepo i skromno živeli i uživali u našoj porodici. Brzo je prošlo vreme i devojčice su krenule u vrtić. Volele su da odlaze tamo i da se druže sa ostalom decom. Za to vreme ja sam imala priliku i da malo odmorim… Bili su to lepi dani…
A onda, kad se tome niko nije nadao, idila je nestala. U jednom trenu, tuga se uvukla u Magdalenin dom.
– Teodora je imala šest, a bliznakinje tri godine kad je moj suprug, a njihov otac iznenada preminuo. To veče je u potpunosti promenilo naš život. Ostale smo same. Njega više nije bilo. Slomljena i nemoćna, tražila sam prave reči kako to da kažem devojčicama. Koliko su razumele moje reči, nisam ni ja bila sigurna. Ali kako su dani prolazili, tako su sve više osećale njegovo odsustvo i nedostajao im je sve više. Dugo su se nadale da će se vratiti…
Usledili su dani unutrašnje borbe. Magdalena je morala da pronađe način da se oporavi od svega što se desilo. Morala je da bude jaka da bi i deci dala snagu.
– Samo mi je to bilo važno: da deca ne osećaju mnogo, ali džabe… osećale su tu prazninu, i dan-danas je osete… Nas četiri ostale smo same i borba za normalan život je počela. Roditelji su pomagali ko je kako mogao, ali svako je svoju bol nosio na svoj način. Devojke su vremenom počele dosta dobro da se nose sa tim, kao i ja … Nekako smo nastavile dalje, hrabre i jake, ja jača nego ikad, a i one sa mnom…
Život je morao da se nastavi. Godine su prolazile i Magdalena je u jednom trenutku odlučila da odškrine vrata novoj ljubavi. Nije se to desilo preko noći, trebalo je vremena da rane zacele.
– Upoznavanje sa sadašnjim suprugom desilo se neplanski. Družili smo se dugo dok nije počela priča među nama. Devojkama sam rekla posle kraćeg vremena i one su prihvatile Norberta i tako je sve krenulo nekim normalnim tokom. Počeli smo da planiramo zajednički život i sve je išlo nekim prirodnim redom… do momenta kad smo saznali da sam trudna – nagoveštava Magdalena novi životni preokret.
Trudnoća je potvrđena i analizom krvi i tako su Magdalena i Norbert otišli kod lekara.
– Ultrazvuk je potvrdio da sam u drugom stanju. Pošto je trudnoća bila mala, dogovor je bio da nakon nekih nedelju dana ponovo odem na kontrolu. Tako sam i uradila, ali sam tog dana kod svog lekara otišla sama. I pretpostavljate šta se desilo: uradili smo ultrazvuk, a na ekranu kao da više nije stajala jedna tačkica… „Pa zar ono nisu dve tačkice?”, pitala sam lekara i dobila potvrdan odgovor: „Jesu, ponovo je u pitanju blizanačka trudnoća”. Totalno smirenim rečima mi je to saopšteno, kao da je to sasvim normalna stvar. A ja gledam u još većoj neverici nego prethodni put i počinjem da plačem od šoka – priča Magdalena u dahu.
Ni sagovornici kojima ona prepričava ovaj događaj ne mogu da ostanu ravnodušni, a kako je njoj tada bilo, teško je i zamisliti.
– Kažu mi da je trudnoća u redu, sve izgleda dobro. Samo razmišljam o spoznaji da su opet u pitanju blizanci, haos je u mojoj glavi, plačem… Izlazim iz ordinacije i zovem Norberta na video poziv sva izbezumljena. Nikad mi neće biti jasno kako sam sišla niz te stepenice. On me gleda potpuno istraumiran, pita me zabrinuto šta mi je i ja mu govorim da ima dve bebe, ne jedna. On ostaje bez teksta, zagrcnuo se. Ne veruje ni on. Prekidamo razgovor da bih se ja smirila i stigla do auta i dogovaramo se da ga onda pozovem ponovo. Ulazim u auto i dalje plačući. Zovem ga ponovo, a njemu curi krv iz nosa od šoka! Gledamo se i ne verujemo da ima dve bebe. Prošlo je skoro sat vremena kad sam uspela da se sastavim i da krenem kući – dočarava petostruka mama te dramatične trenutke.
Ne krije da je uvek želela još jedno dete, ali nije se nadala da će ih dobiti još dvoje odjednom.
– Dok vozim od lekara kući, imam osećaj da sam blagoslovena, da me Bog nagrađuje. Razmišljam: „Pa ovo se ne događa često, osećam se tako posebno, počastvovano, nagrađeno… Bože, hvala ti!” Ali i dalje ne verujem da se to stvarno događa – tako su izgledali prvi trenuci privikavanja na novosti u umu ove velike žene.
I ovoga puta je odmah dobila lekove za održavanje trudnoće, za svaki slučaj. Dogovorila se sa Norbertom da nikome ništa ne kažu dok se ne uvere da je sve u redu, jer je u tom trenutku bila tek u petoj nedelji trudnoće. Plan je bio da prvo sačekaju da čuju otkucaje srca bebica.
– Dani su prolazili, ali i dalje nisam mogla da verujem da se to stvarno ponovo meni događa. U osmoj nedelji odlazimo opet na ultrazvuk i kontrolu. Doktorka govori kako je sve u redu, otkucaji dva malena srca se čuju… I sad napokon verujemo u to što vidimo i čujemo: to su ta dva naša mala čuda.
Par odlučuje da je vreme da se novosti saopšte devojčicama. Kakva li će reakcija biti?
– Iiiii eto nas, sedimo svi zajedno, pružamo deci sliku sa ultrazvuka i govorimo da sam trudna. Bliznakinje se smeju i raduju, a starija ćerka se duri. Govori da ona neće ni brata ni sestru. Tek tada im saopštavamo da ćemo opet imati dve bebe. Bliznakinje se kikoću i gledaju u slike kao da razumeju i znaju u šta gledaju, raduju se. Ali Teodora me malo zabrinjava. U tom trenutku ona kao sva besna govori: „Ali jedna beba ima da spava sa mnom u sobi!” To je bilo dovoljno da razumemo da se ipak ne ljuti, da joj je drago i da se raduje. Mogli smo da odahnemo. Posle toga govorimo i našim roditeljima i prijateljima. Svi su šokirani, ali nas podržavaju.
Taman kada je prvi nalet emocija prošao, dva dana kasnije stvari se opet komplikuju. Magdalena je jako prokrvarila i hitno je voze u bolnicu.
– Govore mi da su bebe dobro, da imaju srčanu radnju, ali niko ne može da zna šta će biti dalje. Kažu mi da su šanse 50:50. Daju mi još jaču terapiju za održavanje trudnoće i kažu da ležim, odmaram i da se javim svojoj doktorki za nedelju dana radi kontrole. Sedam dana kasnije, sve je u redu, bebe su dobro, rastu. Doktorka mi u terapiju uključuje i injekcije progesterona kako bismo održali trudnoću i sačuvali bebe. I tako, naredna dva meseca primam injekcije svaki treći dan i redovno pijem lekove. Bebe su dobro, napreduju… I pored toga, ja s vremena na vreme prokrvarim, ali trudnoća ide dalje u dobrom toku. Ponovo je u meni mnogo straha. Samo da izguram do kraja! Svako krvarenje donosi još veći strah i stres, ali guram dalje. I ovog puta mi stavljaju serklaž, ali sada iz predostrožnosti…
Kod kuće su svi zajedno, devojčice, Norbert i Magdalena, svi se lepo slažu i tu su da pomognu.
– Pošto nam roditelji nisu tu da bi pomogli oko obaveza, njih četvoro rade većinu poslova po kući. Moja obaveza je bilo samo kuvanje. Najveća pomoć oko svega bio nam je otac mog pokojnog supruga. I tako stižemo i do 34. nedelje. Tad osećam nesto čudno u stomaku i odlazimo u bolnicu, ali kažu da je sve u redu. Ostajem tamo na posmatranju i da bih primila neke terapije za jačanje pluća kod beba, za svaki slučaj, ako porođaj krene ranije. Doktori su super prema meni i prate kako stvari teku. Primila sam svu terapiju i sve je u redu, ali ispostavlja se da neće momci još napolje, pa me šalju kuci. Govore mi da izdržim još, da odmaram i dalje što više, kako bih ušla u 36. nedelju. Nižu se kontrole i stižem i do 36. nedelje, ali lekari ne žele još uvek da mi skinu serklaž. Kažu, može još da izdrži… I tek kada sam ušla u 38. nedelju ostajem u bolnici da bi mi skinuli serklaž – nastavlja priču Magdalena.
I napokon, došlo je i to jutro. Bio je 27. jul 2023. godine.
– Došao je doktor Goran Gavrilović po mene, skinuo serklaž i rekao da se spremim i da stiže za sat vremena da me vodi u porođajnu salu. Tako je i bilo. Otišli smo u salu i tad počinje sve. Uključuju mi indukciju i bolovi postaju sve jači, sve češći… I napokon u 13.13 stize moj prvi dečak, a za njim, 8 minuta kasnije, u 13.21 stiže i moj drugi dečak. Naša dva mala čuda su tu… I ovaj put sam se porodila prirodno i sve je prošlo u najboljem redu, sve to zahvaljujući doktoru Gavriloviću. Govore mi da su momci zdravi i jaki, da je jedan tezak 2.500 g, a drugi 2.320 g. Gledam ih i ne verujem! Prolazi mi kroz glavu kako sam opet uspela da izguram do kraja i pored svih poteškoća u trudnoći. Hvala dragom Bogu, naši momci su zdravi i jaki – i skoro devet meseci kasnije naša sagovornica guta knedle kad se seti toka svoje trudnoće i rizika koji je sve vreme postojao.
I u ovom slučaju majka je otišla kući, a dečaci su ostali osam dana u bolnici kako bi još malo ojačali.
– Osmog dana smo suprug i ja izveli dečake iz bolnice pucajući od ponosa. Stigli smo kući, gde su sestre nestrpljivo čekale braću. Odmah s vrata su ih obletele sijajući od sreće. Htela suda ih drže, divile su im se, bile su oduševljene. Mnogo su ih mazile, pazile, nosale… Tako je i dan-danas, samo što se sad već otimaju i svađaju koja će prva da ih uzme i generalno koja će prva biti oko njih šta god da je u pitanju. Mnogo se vole, mnogo ih štite i paze… Nekad su čak i ljubomorne ako neko drugi uzme njihovu braću u naručje. Tada se ljute, jer oni su njihovi i ne daju ih! Jako sam srećna što su ih tako lepo prihvatile, što se vole i paze i što imam tako divnu veliku porodicu – kaže Magdalena uz širok osmeh.
Ona otkriva da su u oba slučaja blizanci dvojajčani i međusobno se potpuno razlikuju.
– Najstarija ćerka je jako osetljive prirode. Bliznakinje ne liče nimalo ni po visini, ni po izgledu, ni po čemu. Jedna je sveznalica i pedantna, vredna, a druga bi glavom kroz zid pa kako god bilo… Sve u svemu, ni trepavica im nije ista. Takav je slučaj i sa momcima, mada su oni još jako mali da bismo mogli da pravimo poređenja. Ipak, već sad se vidi da je jedan jak, snažan, a drugi nežan, prava maza… Menjaju se iz dana u dan, guču, muču, mumlaju, puze i prave haos… Tek nam slede avanture odrastanja – smeši se ponosna majka.
Ova sedmočlana porodica ima svoj krov nad glavom, Magdalena ističe da svako ima svoj kutak, svoj prostor i da je svima sve potaman. Kako naš narod kaže: kad čeljad nije besna, ni kuća nije tesna.
– Ne zavisimo ni od koga i lepo funkcionišemo… Zahvalni smo Bogu na svemu što imamo. Živimo skromno i srećno – objašnjava Magdalena filozofiju života u par rečenica.
Pitamo je kako izgleda prosečan dan u tako velikoj porodici sa decom najrazličitijih uzrasta i kako su im raspoređene obaveze.
– Radni dani su slični. Ustajemo, devojke se spremaju i odlaze u školu. U međuvremenu momci ustaju i onda kreće presvlačenje, mleko, usput bacim oko na TV. Muž i ja pokušavamo da popijemo kafu zajedno ako uspemo. Ponekad on pazi na bebe, a ja se vratim da još malo odremam, jer sam „dežurna” u trećoj smeni. Posle odlazi i on i momci i ja ostajemo sami. Pristavljamo ručak, pa onda ide red pelena, red mleka, red presvlačenja, red plakanja, usput i ručak pazimo da ne zagori i tako u krug. Onda jedan spava, drugi zeza, pa posle se taj budi, drugi zaspi, a prvi zeza… Brzo su počeli da se okreću i vrte tako da se zanimaju sami sa sobom, sa igračkama… dok su u raspoloženju za to. Za to vreme ja se trudim što vise toga da uradim: veš, spremanje i sve što već ide kad je reč o kućnim poslovima. Onda devojke dolaze iz škole, radimo domaći, ljuljamo kolica po potrebi, dečaci se igraju svojim zvečkama… Dolazi muž i onda svi zajedno ručamo. Posle imamo čitanje i vežbanje za školu, a nakon toga se devojke igraju ili sa braćom ili u dvorištu, na ulici, ili nešto crtaju, kako kad. Često mi pomažu i pričuvaju braću, kako bih ja mogla da spremim večeru ili dovršim neki drugi posao. Na kraju dana, posle večere, sledi kupanje i deca u 21 sat idu u krevet da i suprug i ja možemo malo da predahnemo. Tako je uglavnom, ali ima i dana kad jednostavno sve što možemo ostavimo za sutra i uživamo jedni sa drugima – slaže Magdalena čitav dan u jedan pasus.
Pitamo je i ima li podršku i pomoć ostalih članova porodice, jer takav tempo sigurno nije lak i ne ostaje joj previše vremena da se posveti sebi.
– Najveća pomoć i podrška smo mi ukućani jedni drugima. Babe i dede, naši roditelji, nam nisu blizu, tako da nam je i dalje jedina i najveća pomoc deda, otac pokojnog supruga, koji nam se rado nađe bilo da je reč o čuvanju njih petoro ili bilo čemu drugom. On je naša „leva ruka” i beskrajno sam mu zahvalna što je uz nas i što je prihvatio i dečake kao svoje – ne zaboravlja snaja da pohvali gromadu od čoveka koji je izgubio sina i koji je radost i utehu pronašao u unučićima.
I na kraju priče, Magdalena ima da doda još nekoliko reči…
– Kad nas pitaju kako nam je, kako se živi sa petoro male dece, kakav savet imam za druge roditelje koji razmišljaju u tom pravcu, uopšte nemam potrebu da uvijam stvari u celofan i da pričam kako je svaki dan lagan i idiličan. Naprotiv, sve ovo je sada jedan veliki haos i stres, ali nije ni nemoguća misija izgurati sve kako treba. Kad se nešto hoće, sve se može! Znate, ja možda nisam neke stvari planirala, ali sam na kraju na sve što nam se desilo pristala. Dakle, ja sam ovo htela i sad nemam prava na žalbe. Bez obzira na sve, ja sam jako srećna i moja porodica je srećna u svom ovom našem haosu! Hvala dragom Bogu na svemu ovome – zaokružuje svoju priču Magdalena, žena, majka i petostruka kraljica!
Fotografije: privatna arhiva
