ŽIVE LEGENDE PANČEVA: Nebojša Petrović Maradona – MAESTRO U KOPAČKAMA

Fudbalom je počeo da se bavi sasvim slučajno, a potom je harao terenima širom velike Jugoslavije. Neprevaziđeni dribler, vrstan golgeter. Mrežu rivala tokom uzbudljive karijere zatresao je čak 1.004 puta!

Gol je bio njegova opsesija.

Ma, on nije igrao, on je plesao fudbal. Kao tango. Zahvaljujući „bubamari” obišao je Zemljinu kuglu uzduž i popreko…

Da, ovo je priča o jednom od najboljih fudbalera koje je naš grad imao. Ovo je priča o Nebojši Petroviću Maradoni.

Kad te sudbina pošalje na utakmicu

Rođen je 14. juna 1960. godine u Pančevu, a fudbal je počeo da trenira prilično kasno za sadašnje vreme.

– Učestvovali smo na Seoskim olimpijskim igrama, a moja ekipa je ispala već na početku takmičenja. Bio sam klinac, imao sam tek nešto više od četrnaest godina. Odem ja u moj Glogonj, kad tamo prijateljska utakmica protiv Sefkerina. Glogonjci su gubili s 0:3, pa sam nekako uspeo da iskukam treneru da me pusti na teren, iako nisam bio registrovan igrač. Bila je to neverovatna situacija. Dao sam tri gola na toj utakmici, koja je, kasnije će se ispostaviti, promenila moj život. U tom momentu kroz Glogonj su prolazili ljudi iz Fudbalskog kluba „Bor”, koji je tada igrao u Drugoj saveznoj ligi. Slučajno su stali da predahnu i zapazili me na terenu. Nisam ni znao da su odmah otišli kod mojih roditelja da pregovaraju kako bi me odveli u Bor. To je saznao direktor škole Predrag Hadžić i – odveo me u „Crvenu zvezdu” – s mnogo emocija u glasu priseća se Nebojša svojih početaka.

Gladan i bez para, nije pešačio do „Marakane“. Trčao je.

Na popularnoj „Marakani” je sa svojim vršnjacima trenirao skoro tri meseca, a onda je konačno dočekao poziv trenera Bore Kostića da bude registrovan za omladinsku ekipu.

– Trčao sam svakodnevno, od pančevačkog mosta do „Marakane”. Bio sam bez novca, često i gladan, ali vrlo uporan. Nisam se predavao, iako je bilo jako teško da se kao dete sa sela izborim za status u velikom gradu. Hvala treneru Tomi Milićeviću. On me je naučio gotovo svemu u fudbalu. Ubrzo su sve kockice počele da se slažu, pa smo u sezoni 1976/1977. postali omladinski prvaci Jugoslavije – sa osmehom priča popularni Maradona.

Kad se umeša lik sa sličica

Iako je već tada skrenuo pažnju na sebe, karijera mladog Nebojše počela je da se odvija u drugom smeru.

– U to vreme se iz „Bastije” u „Zvezdu”, kao direktor, vratio Dragan Džajić. Hteo je da me pošalje na kaljenje u „Maribor” ili „Čukarički”. Nisam želeo. Plakao sam, razočaran sam otišao kući. I opet se dogodilo neko čudo. Ljudi iz Knina došli su kod Ilije Petkovića u OFK „Beograd”, da traže pojačanja. Veliki Ilija je predložio mene, došao je čak u Glogonj kako bismo pregovarali. Ja sam za Iliju Petkovića znao iz sličica koje sam sakupljao, ali znao je moj ujak iz Kragujevca, pa je nekako ubedio roditelje da me puste u Knin. Znači, u „Dinaru” sam došao kada sam imao samo osamnaest godina. To je bila prekretnica. Svi su me gledali kao boga, dobio sam slobodu u igri, driblao sam, ispoljavao sebe u svakom trenutku na terenu. Dobio sam i nadimak Pižon – premotava Petrović film sećanja.

Ubrzo su za talentovanog momka iz Pančeva počeli da se interesuju „Hajduk” iz Splita i „Osijek”…

– Moju karijeru pratio je i Ćiro Blažević, poslao je emisare svog kluba i 1979. sam prešao u „Rijeku”. Debitovao sam u Prvoj saveznoj ligi Jugoslavije već posle deset dana, protiv „Radničkog” iz Niša, bilo je 0:0. Došao sam kao zamena čuvenom Nikici Cukrovu, a sa mnom u generaciji igrali su i Damir Desnica, Krstić, Ružić, Radović… Bilo je to lepo vreme. Živeo sam u Opatiji, imao izvanredne uslove. U Rijeci sam proveo dve i po divne godine – dodaje Maradona.

Protiv „Juventusovih” zvezda

Bio je 5. mart 1980. godine. Na riječkoj „Kantridi” igrala se prva utakmica četvrtfinala Kupa pobednika kupova. „Rijeka” je ugostila „Juventus”.

Italijanski tim predvodio je čuveni Đovani Trapatoni, a između ostalih igrali su i: Zof, Đentile, Kabrini, Tardeli, Betega…

Čak šestorica fudbalera iz tog tima „Juventusa” je 1982. godine sa italijanskom reprezentacijom postalo prvak sveta.

Jedna Mira promenila je sve

I kada su svi očekivali da će Nebojša Petrović preći u neki još veći klub, usledio je povratak u Drugu saveznu ligu.

– Da, 1982. godine prešao sam u „Rad”, ali ostvario sam transfer o kome su neki fudbaleri čak i u inostranstvu mogli samo da sanjaju. Zaljubio sam se tada i u moju Miru i zbog nje sam se vratio. Nisam se pokajao nijednog trenutka. Imali smo strašan tim, tada su igrali i golman Vladan Radača, Dušan Ajder, Bogdan Korak… Dobio sam nadimak Maradona sa Banjice. Nosio sam broj 10 na leđima, igrao sam plejmejkera, bio sam najbolji igrač i strelac Druge savezne lige – s ponosom priča naš sagovornik.

Zvao ga je Dragan Džajić da se vrati u „Crvenu zvezdu”, zvali su i Nenad Bjeković i Momčilo Vukotić da obuče dres „Partizana”, nije želeo.

– Jednostavno, nisam hteo da napustim „Rad” i Selju Jovanovića. Taj klub mi je napravio kuću u Glogonju, iako su mi nudili da biram, da mi kupe stan na Novom Beogradu, ja sam izabrao ovu drugu opciju – dodaje Maradona.

Kratka radost mladoženje

Nebojša Petrović se svojom suprugom Mirom oženio 1983. godine.

– Moja Mira je čudo. Sve što sam postigao, dugujem njoj. Iako se uglavnom sama borila, zbog mojih odsustvovanja, uvek sam imao iskrenu podršku od nje. Naša svadba je bila zakazana za 13 sati, a u 10 je moj „Rad” igrao protiv „Belasice”. Naravno da sam igrao, dao sam i gol. Bilo je 1 : 1. Malo sam zakasnio na svoju svadbu zbog toga. Sećam se da je sutradan u nekom od sportskih listova, zbog rezultata, osvanuo naslov: „Kratka radost mladoženje” – objašnjava Maradona.

U braku s Mirom dobio je dve ćerke, a nedavno je postao i ponosni deda.

Uvek u centru pažnje

Od 1985. do 1987. nosio je dres OFK „Beograda” u Prvoj saveznoj ligi. Igrao je sa Stojadinovićem, Markovićem, Serpakom i ostalim asovima.

– Tukli smo tada „Hajduk” sa Blažom Sliškovićem i braćom Vujović… Igrali smo u polufinalu Kupa Jugoslavije. U poslednjoj utakmici šampionata savladali smo „Velež” u Mostaru s 3 : 2. Onaj „Velež” s Kajtazom i Tuceom. Igralo se baš na moj rođendan, bio sam igrač utakmice, ali nažalost onda je „čuveni” Slavko Šajber poništio celo prvenstvo… – ističe Nebojša.

Bogatu igračku karijeru okončao je u „Proleteru”. Naravno, i tada je bio u centru pažnje.

 – U Zrenjaninu sam proveo četiri sezone, od 1987. do 1991. Najpre smo nastupali u Drugoj saveznoj ligi, protiv „Dinama” iz Vinkovaca, „Olimpije”, „Prištine”, „Sutjeske” iz Nikšića…, a 1989. smo se plasirali u elitu. Jedini smo 1991. pobedili „Crvenu zvezdu”, u Zrenjaninu smo tukli „Partizan” sa 4 : 1. Imali smo zaista sjajan tim. Tada su igrali i Srđan Tekijaški, Goran Bošković, Vesko Mihajlović, Slobodan Dubajić… Zvanično sam karijeru završio 1991. godine, poslednju utakmicu za „Proleter” odigrao sam na stadionu JNA, kada smo pobedili „Partizan” s 0 : 2, ali tada sam se i povredio. Te sezone je „Proleter” bio četvrti na tabeli – ponosno priča pančevački Maradona.

Karijera za nezaborav

Nikada nije želeo da ide u inostranstvo, čak je umesto sebe slao svoje drugare. Igrao je za B-reprezentaciju Jugoslavije, za amaterski tim tadašnje zemlje u Rumuniji je postigao sva tri gola.

Udarac „spoljnom” bio je njegova specijalnost.

Tako je izvodio i kornere, penale, slobodne udarce… Lopta je jednostavno bila njegov najbolji drug.

– Igrao sam malo i u pančevačkom „Dinamu”, potom u „Borcu” iz Starčeva, Glogonju, Crepaji, sve u nižim ligama, a potom sam se posvetio trenerskom pozivu. Oformio sam školu fudbala „Miljan”, a 1996. godina bili smo prvaci u svim kategorijama. U isto vreme sam s „Mladim radnikom” iz Požarevca ušao u Drugu ligu, a i moj Glogonj sam uveo u viši rang. Takođe, sa oba kluba sam istovremeno osvojio i kup takmičenje na teritorijama na kojima smo igrali. Bio sam selektor reprezentacije Pančeva, radio sam u stručnom štabu reprezentacije Vojvodine. „Dinamo” sam vodio u dva navrata. Sećam se da smo dobili „Napredak” iz Kruševca koji je predvodio Dragoslav Šekularac. Igrali su tada Stevanović, Petrović, Stojčić, Kolarić… Sjajan tim. S „Radom” sam u vreme sankcija zauzeo četvrto mesto, s makedonskim „Sileksom” sam bio vicešampion, igrali smo i u Intertoto kupu. „Beograd” s Karaburme vodio sam u tri navrata, bio sam trener u Mladenovcu, „Pobedi” iz Prilepa, „Sinđeliću”, „Vršcu”, PSK-u u Drugoj ligi, BSK-u iz Borče, u pančevačkom „Železničaru”, radio sam u Jerevanu – nabraja Maradona klubove koje je predvodio s klupe.

 

Trenerski esnaf

Nebojša Petrović je i predsednik Trenerske organizacije Fudbalskog saveza Pančeva. Zahvaljujući ogromnom iskustvu, u Pančevo je dovodio velika trenerska imena.

– Ćiro Blažević je za mene bog fudbala. On je našu generaciju oformio i kao ljude i kao igrače. Sve je znao. Jedan od najboljih je i Kemal Omeragić. Žao mi je što Pančevo kroz istoriju nije imalo stabilnog prvoligaša. A bilo je uslova za to. Za razvoj fudbala nije važno ime kluba, već ko radi u tom klubu. Zato mi je bila velika čast da radim u pančevačkom „Železničaru”, gde sam vodio i prvi tim i omladince. Trio koji vodi taj kolektiv je fantastičan. Sve funkcioniše na najvišem nivou – ističe Maradona.

Zov prirode

Malo ljudi zna da je naš sagovornik i veliki zaljubljenik u lov.

– Dešavalo se da pre treninga svratim u neko lovište i da se u šumu vratim odmah s fudbalskog terena. Nije mi bio cilj samo lov, već i taj kontakt s prirodom, opuštanje. U Beogradu su često govorili: „Pusti srnu na Pančevački most i on će otići za njom, neće na utakmicu” – sa osmehom se priseća Nebojša.

Tako priča čovek koji fudbal ima u malom prstu.

Individualac, koji je s loptom u nogama uvek tražio najkraći put ka golu protivnika. Što su ga rivali više „tukli” na terenu, on je postajao sve jači. Jednostavno, nije obraćao pažnju na njih. Lopta u mreži bila je njegova opsesija.

On nije igrao, on je plesao fudbal. On je Nebojša Petrović. I nije slučajno Maradona…

Svaka čast, maestro!