Ako volite da čitate, a domaći pisci su vam prvi izbor, onda Pančevku Mirjanu Uzelac već poznajete. Ona je završila Pravni fakultet i radila je godinama u struci, a za visoku poziciju na književnoj sceni Srbije izborila se već svojim prvim romanom „Ko su ti Nadrljanski?”. Ovo delo je objavljeno 2012. godine, a dokaz da je Mirjana trebalo da postane pisac i mnogo ranije jeste to što je ona već za svoj prvenac dobila nagradu za najbolji debitantski roman.
Mirjana tu nije stala već je pet godina kasnije objavila roman „Žiži” i ponovo dobila nagradu, ovog puta za najbolji tinejdžerski roman na konkursu „Vrata knjige”.
U međuvremenu su svetlost dana ugledale i dve zbirke kratkih priča „Priča o šljivi” (2014) i „Stojane, pusti vodu – Čuvari zlatnog runa II– zbirka priča o Zviždu i Homolju” (2018).
U doba pandemije svi smo čitali Mirjanin odličan triler „Džokerov usud” (2020).
Sada se Mirjana vraća sa novim trilerom „Ubistvo pod pseudonimom”, ali ovog puta napisanim „u četiri ruke” sa Vericom Vinsent Kol. Biće to odlično štivo za ovo leto, tvrde oni koji su ovaj roman već „progutali”, iako ga je „Laguna” objavila tek juče, 14. jula.
O čemu se radi u novom romanu?
– Radnja romana „Ubistvo pod pseudonimom” odigrava se u svetu pisaca i izdavača. Ubijen je Toni Božinovski, izdavač i pisac, sujetan lik sklon krađi, pohlepi, odbacivanju i manipulisanju. Njegovo ubistvo je vrlo svirepo i teatralno. Pre ubistva mu neko o koga se ogrešio, u redovnim intervalima šalje tarot karte i umrlice sa tekućom godinom kao godinom njegove smrti. U rešavanje ubistva upuštaju se inspektor Gavrilo Bozoljac i književnica čiji je rukopis Toni prisvojio, Olga Gavrilović.
Koliko je „Ubistvo pod pseudonimom” drugačije od vaših prethodnih knjiga i po čemu sve? Kojim čitaocima biste ga preporučili?
– „Ubistvo pod pseudonimom” je uklopljiv po temperamentu i načinu pisanja sa mojim prethodnim romanom „Džokerov usud”. Da bih mogla da se izborim sa teškom pričom, sa svim posledicama koje nose sa sobom ubistva i tragedije, neophodno mi je da mi pojedini likovi „dišu” na način da budu simpatični čitaocima, a naravno i meni. Na sličan način piše i Verica, tako da smo zaista uživale dok smo radile na romanu. Što se tiče preporuke, to je teško precizirati, jer uvek postoje elementi različitih žanrova, ali da, prvenstveno čitaocima trilera, krimića, drame…
Zanimljivo je to da niste jedina autorka romana. Recite nam nešto više o Verici.
– Verica Vinsent Kol je rođena u Beogradu, gde je diplomirala na Pravnom fakultetu. Autorka je četiri kriminalistička romana u kojima je čitaocima predstavila lik prvog privatnog detektiva u srpskoj žanrovskoj prozi: „Greh, gnev i grad”, „Magični teatar ljubavi i smrti”; „Supermodel za ubistvo” i „Smrt na oltaru”, kao i romana „Gospođo, quo vadis?” i „Maltese Diary of Sins and Dreams”. Njene kratke priče objavljene su u antologijama „Nova srpska pripovetka”, „Balkan Noir” (Grčka) i „Belgrade Noir” (SAD). Od 1999. godine živi na Malti i radi u biblioteci Instituta za međunarodno pomorsko pravo.
Kako je došlo do vaše saradnje?
– Saradnja sa Vericom je plod ljubavi prema krimi romanima. Izuzetno su mi se dopali njeni romani, počele smo da se dopisujemo i to je preraslo u divno prijateljstvo. Jedna od najlepših stvari koja vam se može desiti kod pisanja jeste da upoznate ljude koje verovatno u „realnom” životu ne biste sreli. Verica je neko ko mi je pružio veliku podršku u pisanju kada sam odustajala, koja je čitala moje rukopise i uvek imala prave sugestije i reči. Ono što je možda najinteresantnije je da se mi nismo lično upoznale. Konačno će se to desiti uskoro, i vrlo sam srećna zbog toga.
Kako je ovo delo zapravo nastalo, s obzirom na to da ste pisale „u četiri ruke”? Koje su prednosti, a koji nedostaci takvog pisanja u odnosu na klasično? Da li biste ponovili tako nešto ubuduće?
– Verica mi je poslala svoj nedovršeni rukopis sa kojim nije bila načisto šta bi i predložila je da napravimo nešto zajedničko. Ideja je bila da ja uvedem neke nove likove i razradim radnju… Da pustim, kako je to rekla, mašti na volju. Ovo se sve dešava kod prvog udara korone, i bio je to dar s neba, odnosno prilika da se okupiram drugim stvarima sem brige i straha koji nas je okruživao. Pisanje u „četiri ruke” nije bio problem jer smo se naprosto dopunjavale ostavljajući dovoljno prostora da budemo „svoje”. Svakako je teže pisati udvoje nego kada pišete sami, ali sa druge strane je lakše, jer kada zaškripi i kada počnu da vas guše likovi, preuzme ona druga i to dobije na svežini i dinamici. Da, svakako bih ponovila ovakvo pisanje. Kada imate nekog kao što je Verica Vinsent Kol, onda je to harmonija. Knjigu smo inače posvetile „svim autorkama kriminalističkih romana u zemlji i regionu koje svojom maštom i senzibilitetom daju doprinos ovom jedinstvenom žanru.”
Kakvi su komentari onih koji su već imali priliku da pročitaju roman?
– Vrlo smo ponosne na blurbove Gorana Skrobonje, Marka Popovića i Vladimira Vujinovića, izuzetnih pisaca trilera, čiji se osvrti nalaze na korici knjige. Sjajne komentare smo dobile od Danice Bogojević, Olje Ničiforović, Sonje Besford, Aleksandra Arežine, Nede Mandić Spasojević, koji su čitali roman u rukopisu. Nadam se da će čitaoci deliti njihova mišljenja i uživati onoliko koliko smo uživale Verica i ja dok smo pisale.
Da li je već zakazana neka promocija, kakvi su planovi na tom polju?
Promocija je planirana za 2. avgust u Beogradu, u knjižari „Delfi” u Resavskoj 33. Što se tiče Pančeva, biće, a kada to za sada zaista ne znam.
