Pre tačno tri decenije, tog 24. septembra 1991. godine, dom ugledne pančevačke porodice Petrov obradovala je najlepša vest – mama Tanja je na svet donela Jelenu. Tata Žarko je, naravno, blistao od sreće, rodila se njegova mezimica… Radovao se i četvorogodišnji brat Dušan…
Niko tada nije ni mogao da nasluti da će se trideset godina kasnije o Jeleni Petrov pričati i pisati kao o jednoj od najboljih odbojkašica koje je Pančevo ikada imalo.
Na stranice istorije ženske odbojke u gradu na Tamišu svoje ime utisnula je jer je jedina igračica koja je od pionirskih dana, od svojih prvih koraka, stigla do standardnog člana prve postave svog kluba i nadmetala se u Superligi!
A odbojku je zavolela sasvim slučajno.
Dobacivanje sa zidom
– Sama sam, još kao mala, pikala loptu ispred zgrade, „dobacivala” se za zidom. Tako je u stvari sve i krenulo – sa osmehom počinje razgovor Jelena.
U Ženski odbojkaški klub Dinamo došla je, sada već daleke, 1999. godine, kao osmogodišnja devojčica, ali niko na nju nije uticao da se oproba u igri preko mreže, iako je i mama Tanja svojevremeno trenirala u istom sportskom kolektivu.
Brat Dušan je vežbao košarku u KK-u Tamiš, a ona se, jednostavno – zaljubila u odbojku. I nije pogrešila. A išla je i na folklor, bavila se baletom i atletikom… Prošavši sve selekcije ŽOK-a Dinamo, od pionirske do seniorske, koja se nadmetala u elitnom rangu srpske odbojke, Jelena je za sva vremena obeležila istoriju pančevačke igre preko mreže.
Pričajući o svojim igrama protiv najboljih odbojkašica Srbije svojevremeno je bila vrlo samokritična, uvek je želela da napreduje i postane još bolja. Mic po mic, svojom neverovatnom upornošću, uspela je u svojim namerama.
Prvi učitelj se ne zaboravlja
Prve odbojkaške korake naučila je od Duška Bokšana, i kaže da joj je bilo veoma žao kada je morala da se odvoji od svog prvog učitelja, a trenirali su je i: Goca, Daca, Bocko, Vlada, Dado i Braco.
Tokom karijere je igrala i na mestu srednjeg blokera, a na mesto libera prebacio ju je Dragoljub Janjić, pod čijom komandom su Jelena Petrov i njene drugarice, kao juniorke, harale drugoligaškim karavanom u dresu Dinama.
– Zaista jako volim odbojku. Najsrećniji trenutak mi je bio kada sam ušla u prvi tim Dinama, a najtužnija sam bila kada zbog povrede noge, nisam mogla da nastupim na utakmici protiv Srema, u drugoligaškoj konkurenciji – priseća se Jeca vremena provedenih u svom prvom klubu.
Na utakmicama u Hali sportova na Strelištu uvek je imala svoje navijače, roditelji su „rezervisano” mesto na tribinama kad god je igrala njihova mezimica. A tata Žarko, koji je bio zadužen i za isecanje novinskih tekstova u kojima se pisalo o njegovoj Jeci, često je bio i najveći kritičar.
– U to vreme samo mi je odbojka bila u glavi. Zbog profesionalnog bavljenja omiljenim sportom, morala sam četvrtu godinu u ETŠ „Paja Marganović” da završim vanredno, ali i tada sam znala da ću nastaviti školovanje, ali i da ću uvek rati nešto u odbojci – priča naša sagovornica.
Najlepše sportske uspomene
Za ljude se brzo vezuje, ali se ne poverava svakome, jer se lako razočara. Autoritete trpi, a to su za nju treneri i starije saigračice. Kao i svaka vaga u horoskopu, voli da mašta, ali i da sadašnjost prihvati veoma realno. Rado se seća priprema na Divčibarama, pa treninga s prvim timom na Zlatiboru, kada je još uvek bila juniorka, a u lepom sećanju joj je ostalo i gostovanje u austrijskom Klagenfurtu, kada je Dinamo ostvario najveći uspeh u istoriji kluba i plasirao se u četvrtfinale CEV kupa.
Ekipu su kao treneri predvodili Aleksandar Vladisavljev i Ivan Krgović, a u redovima ekipe iz našeg grada igrala je i Milena Rašić, sada već legendarna reprezentativka Srbije i jedan od najboljih srednjih blokera koje je svet ikada imao.
– Posle gotovo sedamnaest godina provedenih u Dinamu, na poziv trenera Jove Cakovića, sada selektora kadetske selekcije naše zemlje, prešla sam u Jedinstvo. Klub iz Stare Pazove je tada bio među prve četiri ekipe u zemlji, a ja sam od dolaska zauzela svoju poziciju na mestu libera. Već prve sezone osvojile smo Superkup Srbije, igrale smo u finalu plej-ofa, gde smo poražene od Vizure. Imalo je Jedinstvo sjajan tim tada, igrale su i Sara Sakradžija, Nina Jakić, Ivana Mrdak, Sanja Trivunović i ostale sjajne odbojkašice. Već sledeće sezone, sa Jedinstvom sam osvojila Kup Srbije, u finalu smo savladale upravo moj Dinamo. Kakva je to euforija bila! Jedinstvo je više od pola veka čekalo na neki trofej, a zbog tog uspeha ušle smo i u film Miroslava Vislavskog „Biseri vojvođanske odbojke”. Naši veliki portreti, generacije koja je osvojila pobednički pehar, i danas stoje na zidovima hale u Pazovi. Tri godine sam provela u Jedinstvu i to mi je bio baš sjajan period života. Putovale smo u Pariz, Nemačku, Belorusiju, gde smo igrale međunarodne utakmice – ponosno priča Jelena o najsvetlijim trenucima svoje karijere.
Uspešna i na poslu
Uporedo je studirala i igrala odbojku, a 2019. godine vratila se u Pančevo, počela je da radi u banci Poštanska štedionica, a odigrala je i polusezonu u Dinamu koji je tada predvodio trener Nikola Jerković.
– Jako mi je žao što je Ženski odbojkaški klub Dinamo u to vreme nestajao sa scene. Jednostavo, kolektiv u kome sam provela gotovo dve decenije se ugasio, pa sam prihvatila poziv Ivana Krgovića da igram, ali i da kao trener vodim grupu devojčica u OK-u Odbojka 013. Vratila se i Gaga (Dragana Marković), a tu su sada i Bjanka Petković i Nataša Božić. U Odbojci 013 vlada sjajna atmosfera, imamo veoma dobre uslove za rad, odnosi u klubu su dobri i za sada sve funkcioniše u najboljem redu. I ove sezone planiram da igram, a na kojoj će to pozciji biti zavisi od trenera Vlade. Takođe nastaviću da treniram devojčice – nastavlja Jeca.
U međuvremenu je završila Višu poslovnu školu u Beogradu i četvrtu godinu studija na „Megatrendu”. U banci radi na mestu savetnika za stanovništvo i kako sama kaže, kolege su je odlično prihvatile.
– Super mi je na poslu, stvarno. Iako sam među najmlađima, odlično se slažem sa kolegama, a mogu da kažem i da se između mene i Jelene Đurić Fara stvorilo i pravo, iskreno prijateljstvo – hvali svoje kolege i koleginice sa posla igračica Odbojke 013.
Osobina za ponos
Kako sama kaže, ne podnosi nepravdu i laž, brzo plane, ali je brzo bes i prođe. Smatra da je izabrala pravi put u životu, a za sebe tvrdi da je prava drugarčina. I ponosna je na tu osobinu.
– Ostaje možda žal što bar jednu sezonu nisam odigrala u nekom inostranom klubu, da probam i to. Ali dobro, šta je tu je. Igrala bih ja još uvek profesionalno odbojku, ali nemoguće je uskladiti obaveze na poslu i na terenu, a da to bude na vrhunskom niovu. Ipak, zadovoljna sam. Imam divnu porodicu. Mama i tata su sada penzioneri, ali nas i dalje podržavaju u svemu. Sa bratom Dušanom imam poseban odnos, jako smo vezani jedno za drugo. On je aktivan u svetu modelinga, dva puta je izabran za manekena godine, često je angažovan na raznim snimanjima… Porodica mi je uvek na prvom mestu. I dalje volim da izađem sa društvom, da se provedem, a gotovo sa svim saigračicama iz prethodnih klubova ostala sam u kontaktu. Najčešće se čujem i družim sa Sarom Sakradžijom, Ninom Jakić, Vesnom Sekulić, Bjankom Petković, Draganom Marković… Jako su mi drage Vesna Novičić i Brankica Perović, one su zadužene za moj izgled kada treba da se doteram za neku svadbu ili posebnu priliku. Želim u neko skorije vreme da osnujem i svoju porodicu, da se ostvarim i kao majka, ali i da posle nastavim da se bavim odbojkom, makar samo kao trener nekih novih devojčica – najiskrenije priča Jeca o ljudima koji su trenutno najveći deo njenog života i svojim planovima.
Danas, 24. septembra, 2021. godine, zahvaljujući komšijama sa Tesle, Miri i Neši, čija devojčica Nina trenira odbojku kod Jelene, u njihovoj kući u Banatskom Novom Selu biće organizovana rođendanska žurka. U glavnoj ulozi je slavljenica – Jelena Petrov!
Beskorisno je u starosti produžavati život, već mladost treba produžavati, napisao je davno Ivo Andrić. Svesna je toga i junakinja naše priče…
Jelena, srećan rođendan!
