Izložbom fotografija koja je otvorena u ponedeljak 21. marta, u foajeu Kulturnog centra i dodelom plaketa nagrađenima na prethodnim festivalima, počeo 19. Međunarodni festival podvodnog filma i fotografije koji organizuje Klub podvodnih aktivnosti Pančevo.
Zbog pandemije se u protekle dve godine daleko manje putovalo, pa autori nisu uspeli da naprave radove s kojima će učestvovati na festivalu, ali manifestacija je ipak održana da se lepa tradicija ne bi prekinula. Jer iduće godine očekuje se veliki jubilej – 20 godina postojanja festivala.
U foajeu Kulturnog centra su izložene neke od najzanimljivijih fotografija sa ranijih festivala, a njih možete pogledati do 31. marta. Mi smo ovaj događaj iskoristili da o tajnama podvodne fotografije i podvodnog sveta porazgovaramo sa Slavkom Makarom, roniocem, instruktorom ronjenja, profesorom fizičkog vaspitanja i predsednikom Kluba podvodnih aktivnosti.
Ako ste išli u Osnovnu školu „Vasa Živković”, onda vam je čuveni Makara možda predavao fizičko. Ukoliko odlazite na bazen, verovatno ste ga nekad sreli tamo, a ako volite da ronite, možda vas je baš on naučio svim pravilima i cakama te „umetnosti”.
Slavko roni već dve decenije, a sa jednakim zadovoljstvom je tome naučio i mnoge druge današnje ronioce. Ne bavi se podvodnom fotografijom, ali je zato njegova supruga, koja ga prati i na kopnu i u vodi, kako Slavko kaže – pravi „vodeni paparaco”.
Slavko nam je ispričao koliko je kockica potrebno da se sklopi da bi se napravila dobra fotografija pod vodom i šta se sve zanimljivo može videti u dubinama mora, a svojim ličnim primerom i činjenicom da se uspešno oporavio od kovida-19 nakon 24 dana provedena u bolnici, ubedio nas je i koliko je ronjenje zdravo. Veoma smo uživali u njegovoj zanimljivoj i slikovitoj priči i duhovitim opaskama, a sigurni smo da će isti slučaj biti i sa vama.
Autori koji su nagrađivani na festivalu koji organizujete redovno ističu kako nije nimalo lako snimiti kvalitetnu podvodnu fotografiju ili film. Zašto je to tako?
– Zaista je izuzetno teško napraviti dobru podvodnu fotografiju. Svi mi smo naviknuti na život na kopnu, od prvog do poslednjeg našeg udaha i to je sredina u kojoj se lako snalazimo. Ljudsko oko je naviknuto na ovaj svet i zato je na kopnu lakše napraviti dobru fotografiju. U podvodnom svetu sve je mnogo drugačije.
Zašto?
– Zato što si ti tamo u bestežinskom stanju, struja može da te nosi, svet je pokretniji nego na kopnu i ti moraš da si u savršeno stabilnom stavu da bi mogao da napraviš fotografiju. Drugo, ti se tamo boriš i sa pritiskom, sa vazduhom, vodiš računa o mnogo stvari istovremeno. I na kraju, tamo je potpuno druga igra svetlosti i senke. Struja donese neku maglu, mulj, pesak… Kad fotografišeš zrnce peska, ono zasija i na fotografiji izgleda kao da je to zvezda ispred neke ribice koja ti je bila u kadru. Znači, ti treba da uhvatiš trenutak kad je sve čisto i mirno, kad si ti miran, kad je svetlost kako treba i da napraviš fotografiju.
Može li blic da pomogne u vodi?
– Ukoliko svetlost nije kako treba, prvo rešenje na koje bi većina fotografa pomislila jeste blic. I zaista blic može da se koristi i pod vodom, ali se u praksi pokazalo da takvo rešenje donosi više štete nego koristi. Naslućujete šta je problem: jednom kad škljocneš, svetlost uplaši ribe i one se razbeže. Sad su se ljudi dosetili da umesto blica koriste reflektor. U tom slučaju ti dok prilaziš, riba vidi da je to konstantna svetlost, navikne se i primiri pa možeš da napraviš dve-tri fotografije.
Dodatni problem fotografima sigurno pravi i nedostatak vazduha i ograničeno vreme za snimanje. Koliko oni tačno vremena mogu da provedu pod vodom?
– Što god je veća dubina, sve ti je kraće vreme na raspolaganju. Na primer, na dubini od 10 metara možeš bez velike aktivnosti da provedeš oko sat, sat i po. Ako je to veća dubina, recimo 20 metara, vreme ti je već prepolovljeno. Na dubini od nekih 40 metara možeš da provedeš samo 10 minuta i za tih 10 minuta treba da napraviš dobru fotografiju. Tamo je pritom već polumrak. Tamo vidiš svako zrnce peska, ali je sve crno-belo-sivi svet. Tek kad uperiš svetlost, vidiš onu lepotu i šarolikost boja.
Podvodni svet zaista zvuči misteriozno i zanimljivo. Kakvi su stanovnici tog sveta? Šta je vama tamo najzanimljivije?
– Ribe su veoma znatiželjne. Mi kad izdahnemo, naprave se mehurići vazduha u vodi i one pobegnu. Ali ako zadržiš vazduh i umiriš se, ne mlataraš rukama, one dođu. U stanju su malo da te čupnu, da probaju šta si ti, ko si ti, da otkriju šta tu tražiš. To je prelepo. Zanimljive su i hobotnice. Ona prvo beži, a ti je juriš i juriš i kada je konačno uhvatiš, situacija se menja: ona ti se zalepi za ruku i kad hoćeš da je se otreseš, ona neće da ode. Priznaćete da to pomalo podseća na muško-ženske odnose. Hobotnica je toliko mila. Kad je pomaziš po onoj koži, nema finijeg pliša! Ona te gleda onako milo i ti plivaš sa njom i nosiš je. To stvarno treba doživeti.
Koja još morska stvorenja ste upoznali?
– Morski konjići su jako spori. Ti možeš pored njega da stojiš i on plivucka oko tebe sa onim njegovim perajcima… Riba-klovn je jako interesantna, jer se krije u morskoj sasi, koja inače žari. Naučnici još nisu ustanovili kako je to moguće, da li sasa ne žari ribu-klovn ili je ona otporna na nju. Kada oseti opasnost, ta riba se uvuče u sase, jer zna da tu niko ne sme da je dira. Ako se mnogo približiš, ona hoće da izađe i izgleda kao da se svađa s tobom, kao da se brani. To je nešto neverovatno.
A jeste li sreli delfine?
– Naravno! O njima bih mogao danima i satima da pričam. Prvo, samo da se pojavi i da stane pored tebe, ti osetiš takvu neku pozitivnu energiju, tako nešto smirujuće, opuštajuće… Još onaj njegov osmeh kakav ima, to ne može da se opiše. Voleo bih da sam neki književnik, pa da mogu mnogo lepše da objasnim i iskažem kako sve to izgleda. Mi smo imali jedne godine susret sa oko petnaestak delfina. Kad smo izronili, jedan Nemac je legao na plažu i rekao: „Ja sad mogu da idem kući, napunio sam svoje baterije za naredne dve godine!”. Putovali smo oko četiri sata do našeg smeštaja. Za to vreme niko usta nije zatvorio o tome. Ne umem da opišem tu njihovu specifičnost, tu laganost, tu toplinu, tu pozitivnost, smirenost…
Ronjenje vam očigledno daje priliku da otkrijete čitav jedan novi svet?
– Baš tako. Ronjenje je jedini sport koji vas vodi u taj svet tišine. Kad ti zaroniš i nema nekog čamca da prolazi, ako se smiriš i koncentrišeš, možeš da čuješ otkucaje svog srca.
Kad vi to tako lepo opišete, svi se pitamo zašto već uveliko nismo prošli obuku i počeli da ronimo. Ali strah nas ipak odgovori od te ideje. Ima li razloga za taj strah?
– Ljudi se strašno plaše od nepoznatog. I ja sam se plašio kao momak kad sam sa svojim drugarima Dalmatincima ronio. Sećam se, kad god bih pogledao u plićaku od dva-tri metra kako je dole trava crna, pomislio bih da je to ne znam šta. I tako dok nisam igrom slučaja počeo da se bavim ronjenjem. Onda sam video da je ono svet „boli glava”!
Ipak, jasno je svima da nisu samo lepote onoga što ćete videti pod vodom dobar razlog da postanete ronilac. Tu je i blagotvoran uticaj na zdravlje, zar ne?
– Tako je! Ronjenje je jedan od najzdravijih sportova, ako ne i najzdraviji. Ima više razloga za to. Prvo, svaki boravak pored bilo kakve vode, bilo da pecate ili samo šetate pored, odvlači negativnu energiju. Kada boravite u vodi: plivate, ronite ili samo leškarite u njoj, pošto je voda uvek hladnija od temperature tela, ona stvara otpornost na prehladu. Treće i najvažnije, mi ronioci smo uvek u horizontali i nema naprezanja: srce ne mora dodatno da pumpa krv kao na primer kod košarkaša i drugih sportista. U vodi srce ravnomerno radi, ti si opušten i uživaš u onom čarobnom svetu.
Postoji priča da ronioci imaju super krvnu sliku. Da li je to istina?
– Istina je. Mi pod vodom, zahvaljujući regulatoru mirno i ravnomerno dišemo, nema problema sa dahom, što je još jedna od prednosti ovog sporta u odnosu na ostale. Ipak, mi ronioci volimo da zadržimo dah, pa da se takmičimo ko će duže i dalje tako stići. I to ima svojih prednosti: organizam prepoznaje da nema kiseonika i mozak smatra da nema dovoljno trombocita, koji su glavni prenosioci kiseonika. I onda ti on pravi nove. Zbog toga ronioci imaju fantastičnu krvnu sliku. Evo moj primer: za moje godine i za sredinu u kojoj boravim, trebalo bi da imam oko 5 miliona trombocita, maksimalno šest. Ja imam preko 5,9 miliona. Moja supruga isto tako. Kao da smo sa planine sišli. A kad imaš toliko crvenih krvnih zrnaca i trombocita ti se mnogo teže umoriš i mnogo brže se odmoriš.
Još jedna velika prednost ronjenja je ta što ovaj sport u velikoj meri jača kapacitet pluća. Vi ste se na svojoj koži uverili da ronjenje može bukvalno čoveku da spase život?
– Baš tako. Moji prijatelji znaju da ja ne pušim, ne pijem i nikada nisam bio bolestan. Ne računam obične prehlade, ali ni dan-danas ne pijem nikakve lekove i nemam nijedan zdravstveni problem. Međutim, u Grčkoj na ronjenju sam dobio koronu. Ronio sam sa temperaturom od 39, a da nisam ni znao šta mi je. Osećao sam se malo lošije, ali pripisao sam to umoru od puta. To je potrajalo 10 dana. Tek kad sam se vratio u Pančevo otkrio sam da imam temperaturu. Dva-tri dana sam pio tablete, skidao temperaturu tuširanjem, ali stvari su se pogoršale i ja sam na kraju 24 dana proveo u bolnici i to non-stop na kiseoniku. Nikad pre toga nisam imao nikakvih problema s plućima, naprotiv, imao sam savršen, natprosečan kapacitet pluća. Mnogo mlađi ljudi od mene su prošli sa teškim posledicama, jako dugo su se oporavljali, a ja sam se oporavio očas posla. Znam da je ronjenje zaslužno za to.
Kako to objašnjavate?
– U bolnici mi je bio smanjen kapacitet pluća i ja nisam mogao da nadišem, ali siguran sam da je moj mozak razmišljao ovako: „Aha, Makara opet roni, ostaje bez kiseonika, sve je okej, rešićemo mi to bez problema, sad ćemo da pravimo trombocite!”, i organizam je to mnogo lakše prebrodio. Kasnije sam na televiziji čuo potvrdu svoje pretpostavke, jer se ispostavilo da su istraživanja pokazala da se upravo oni koji se bave ronjenjem neuporedivo lakše oporavljaju čak i od težih oblika kovida-19.
To zvuči vrlo podsticajno za sve one koji požele da se oprobaju u ronjenju. Ko se danas najčešče bavi ronjenjem, ima li pravila?
– Nema. Na ronjenje dolaze ljudi različite dobi, bude tu i bračnih parova, momaka i devojaka. Dolaze i čitave porodice. Međutim, kad ronimo, sve granice se brišu: svi smo mi porodica i svi jedni drugima pomažemo i zajedno uživamo. Uvek se nešto interesantno desi. Ljudi koji su u međuvremenu postali ronioci, kažu da ne pamte da su im letovanja pre ronjenja ikada bila tako lepa i sadržajna i prepuna doživljaja. Deset dana im proleti, a s druge strane, imaju osećaj da su na odmoru bili bar mesec dana jer su toliko toga videli i doživeli.
Hoćete da kažete da ronjenje usporava vreme?
– Na neki način. Ali postoji i jedan obrnuti efekat: kad zaronim sa drugim roniocima i dam im znak da je vreme da izronimo, dešava se da se oni pobune što smo tako kratko bili pod vodom. Kada im kažem da smo se zadržali 45-50 minuta, oni se nađu u čudu, jer su bili sigurni da nije prošlo više od petnaestak minuta.
Sigurno ste upoznali mnogo zanimljivih ljudi među onima koje ste naučili da rone. Da li vam je neko posebno ostao u sećanju?
– Mnogo ljudi sam vodio na ronjenje. Među njima je bilo i poznatih ličnosti, kao što su na primer sin i supruga predsednika Belorusije Viktora Lukašenka. Ronio sam sa njima u Budvi i oni su bili oduševljeni. Nisam mogao da verujem da me je Viktor upamtio, ali kad smo se sledeće godine ponovo sreli, setio se i mog imena i toga da sam profesor iz Pančeva. Baš sam se iznenadio.
Da li pamtite još neke zanimljive „učenike”?
– Pre jedno petnaestak godina radio sam u Budvi za jednog drugara. Dolazili bi oni koji bi hteli da se oprobaju u ronjenju. Ja bih im pomogao da obuku opremu, spustio bih se s njima na jedno 10 metara dubine i pola sata bismo proveli tamo. I dođe mi tako jedan stariji čovek od oko 60 godina i pita da li može da roni, ja kažem da može i mi krenemo. Kad smo izašli, on je klekao i hteo je da mi ljubi noge. Bio sam zapanjen, nisam razumeo uopšte šta mu je. Kaže on meni: „Ja otkad sam se rodio hteo sam da budem ronilac. Upisao sam vojnu školu na smeru za ronioce i majka mi je zabranila da idem i ti si meni ostvario moj životni san!”. Šta da mu kažem? Suze su mi krenule koliko sam bio dirnut.
A da li vam se dogodilo da se neko uplaši i odustane?
– Jeste, ali i to je zanimljiva priča. Muž i žena, Česi. Isto tako reše da zarone, spremimo se, ali ona krene, pa odustane, pa nekako ipak zaroni, ali posle pet minuta vidim ja po očima da ona želi da izroni. Pitam njega da li je okej, on kaže – okej. I ja s njom izronim, pozovem pomoćnika, pitam je da li može da pliva do obale koja nije bila daleko, ona kaže da može i ja se sa čovekom vratim u dubinu. On oduševljen! Napravili smo fotografije, film i izronili smo. Tu mu se ja izvinim, objasnim mu da ne radim za sebe, već za prijatelja i da moram da naplatim i za nju i kažem mu da je to moj neuspeh što nisam uspeo da završim turu sa njom. Međutim, kaže on meni: „Ne, ovo je fenomenalan uspeh!”. Ja se tu nađem u čudu, kakav uspeh kad je jedva pet minuta bila pod vodom. Kaže on meni: „Ona u životu nije potopila glavu u vodu. Ona ima problem čak i kad treba kosu da opere pod tušem, plaši se, a ti si sa njom zaronio pet minuta!”. Shvatio sam tad da nešto što nama izgleda kao sitnica od par minuta nekome može da bude od životne važnosti. Ljudi se upravo zbog tog straha ne usuđuju da rone. Plaše se da ih nešto ne napadne ili da neće moći da dišu, a kad bi samo jednom probali… Jer kad ti siđeš dole i vidiš onaj svet, ti zaboraviš na sve i uživaš u toj lepoti i nemaš želju ni da se vratiš na kopno. Na kopnu je jedino ostao tvoj strah.
Kažite nam još za kraj kakvi su vam planovi za naredni jubilarni festival?
– Zamislili smo da iduće godine sve to bude daleko pompeznije, da sa pripremama krenemo već sada, da filmske projekcije na festivalu budu u velikoj dvorani Kulturnog centra i da se na neki način prisetimo svih autora iz naše države i iz inostranstva koji su do sada učestvovali na festivalu sa svojim fotografijama i filmovima. Što se izložbe tiče, nadam se da će dogodine biti novih fotografija, a ukoliko to ne bude slučaj, svakako ćemo izložiti nagrađene fotografije koje smo imali priliku da vidimo na prethodnim festivalima. Voleli bismo i da obezbedimo malo bolje nagrade. Imamo mnogo ideja i nadamo se da će nam sveukupna situacija u svetu ići na ruku, ali i da ćemo dobiti podršku Grada kako bismo uspeli da sprovedemo u delo sve što smo zamislili.
