U njihovom slučaju stara izreka da je put do uspeha posut trnjem apsolutno je tačna. Samo oni znaju kroz šta su morali da prođu da bi postali ovo što jesu. A pre svega, postali su dobri ljudi, ali i odlični sportisti. Za primer. Oni na koje neki novi klinci mogu da se ugledaju.
Tek završena sezona ostaće im u lepom pamćenju. Svako u svom „fahu”, sa brojem 7 na leđima, stigao je do velikog uspeha. Ona na Kipru, a on je u svom Pančevu, zajedno sa svojim saborcima, ispisao fudbalsku istoriju…
Pred vama je priča o Luki i Aleksandri Petrović, bratu i sestri, mladim Pančevcima koji ponosno i uspešno idu putem koji su sami sebi utabali svojim talentom, odgovornošću, vrednoćom, velikom borbenošću…
Aleksandra je rođena 7. decembra 1999. godine i nekako je oduvek volela sport. Trenirala je i karate, plivanje i tenis, ali sebe je ipak pronašla u igri preko mreže.
– Počela sam da treniram u Dinamu, ali sam brzo prešla u Crvenu zvezdu gde sam igrala u mlađim selekcijama. U Pančevo sam se vratila kada sam postala član Odbojke 013, a potom je krenula prava avantura… – počela je priču Aleksandra.
Odbojkaški put odveo ju je u Partizan, igrala je jednu sezonu u Valjevu, a tada se i sa pozicije srednjeg blokera vratila na mesto primača.
– Dve sezone provela sam u Subotici, gde smo sa Spartakom izborile opstanak u Superligi. Bio je to veliki uspeh, jer smo bili među najmlađim ekipama u to vreme u eliti – dodaje ova sjajna devojka puna samopouzdanja.
Sa severa Bačke otisnula se na jug. Naredna stanica u karijeri bio je turski grad Izmir i klub Kašijaka. Prošle godine, kada su sestra i brat ponovo bili jako blizu jedno drugom, jer je Luka bio na pripremama u Antaliji sa svojim klubom…
– Lepo je bilo u Turskoj, igrali smo plej-of za plasman u Sultan ligu. Mesec dana provela sam i u Finskoj, onda je usledio povratak u južnije krajeve i selidba na Kipar. Cele ove sezone igrala sam za AEL iz Limasola, uspeli smo da se plasiramo u finale kupa, a na kraju smo osvojile srebrne medalje – prepričava Aleksandra svoje evropske odbojkaške pustolovine.
Sada je na zasluženom odmoru, trenira individualno, vreme provodi sa sebi dragim ljudima, ali i uči, s obzirom na to da završava Strukovnu školu u Zemunu za zvanje fizioterapeuta.
– Potpisala sam za jednu menadžersku agenciju u Turskoj i sada čekam ponude. Lično su me kontaktirali iz jednog kluba iz Brazila, ali svi u mom u okruženju su nešto protiv odlaska u tu zemlju. A ja bih išla svuda gde se igra dobra odbojka, gde se dobro trenira i gde mogu da napredujem. Videćemo, ima još vremena, gotovo ceo jun, jul i avgust. Obavestiću vas – s osmehom govori Aleksandra.
A na pitanje zašto, baš kao i njen brat, nosi baš broj 7 na dresu (ili broj koji sadrži sedmicu, onda kad baš 7 nije dostupan) i da li je uspela da isprati rezultate Železničara, kaže:
– Pa, rođena sam sedmog u mesecu, uz Luku sam zavolela Ronalda koji takođe nosi sedmicu i eto… A što se tiče Željinih utakmica, pratila sam koliko sam mogla, ali zato je tu mama Branka. Ona nam je glavni izvor informacija. Ali i najveća podrška u životu.
Luka je sve vreme strpljivo čekao da sestra završi izlaganje, kratko je prokomentarisao oko njenog angažmana u Brazilu, uz osmeh naravno: „Ja se ne mešam.”
A nije uspeh Luke Petrovića ništa manji od sestrinog, naprotiv!
Jedan od najboljih fudbalera Železničara u istorijskoj sezoni, kada su Pančevo i južni Banat po prvi put u istoriji dobili superligaša, rođen je 21. juna 1997. godine. „Bubamaru” je počeo da juri još kao klinac, sa pet, šest godina, do svoje trinaeste je bio u Dinamu, a posle je otišao u beogradski Rad.
– Kao i svim dečacima u to vreme, lopta mi je bila najdraža igračka. Igrali smo napolju, u parku, gde god smo stigli – počeo je priču Luka, a onda je Aleksandra dobacila: „Lomio je on i venecijanere po stanu. Dobro… i ja sam”.
Talentovani Pančevac je među beogradskim „građevinarima” prošao sve selekcije, igrao je za mlađe kadete, kadete, omladince, u prvom timu…
– U Radu je bilo dobro. Treneri su nam posvećivali pažnju, vodilo se računa o tehnici, rad u Radu je i doprineo da mogu da igram i levom i desnom nogom, jednostavno, znali su da ako se u to vreme, sa dečacima od 13, 14 godina, ne radi ispravno, da će se kasnije sve to teško nadoknaditi. Bili smo omladinski prvaci Srbije, što nije bilo nimalo lako. Biti ispred Crvene zvezde, Partizana, Vojvodine, Čukaričkog… A tada su za naše rivale igrali i Jović, Šaponjić, Bleki Milenković... Veliki je to uspeh kada se pogleda sada. Prvi smo uspeli da se kvalifikujemo u Ligu šampiona za mlade. Za prvi tim Rada debitovao sam sa 17 godina, tada sam na treninge putovao sa Lakijem Miloševim koji je takođe nosio dres „građevinara” – s ponosom se priseća Luka svojih početaka.
Dve godine je potom proveo u Dinamu 1945, a onda je usledio prelazak u Železničar. Tri lepe sezone. Bio je jedan od oslonaca tima, upisao je svoje ime u istoriju pančevačkog sporta.
– Tek kada bude prošlo neko vreme, ljudi će shvatiti koliko je veliki uspeh plasmanom u Superligu napravio Železničar. Nije bilo lako, ali zato je uspeh još slađi. Mi smo svake sezone igrali pod pritiskom. Prve pod pritiskom opstanka u ligi, u drugoj pod pritiskom plasmana u plej-of, a ove godine je pritisak bio najveći jer se jurio plasman u elitu. I to je sve normalno, jer gradi se stadion, mnogo kvalitetnih igrača je došlo. Ali nije lako, zamislite kad odigraš 34 utakmice i svaku „moraš” da pobediš. Osim igrača Crvene zvezde i Partizana ne znam da li je to iko imao u Srbiji. Ali upravo ta tenzija te tera da budeš još bolji, da daš i poslednji atom snage na terenu. Jer ideš ka nekom uzvišenom cilju! Ako nema cilja, zašto se onda i radi bilo šta – kaže Luka.
Za atmosferu u timu tvrdi da je bila sjajna i da su momci u timu svi odreda – za desetku.
– Treniralo se dobro… Jednostavno, stariji igrači ne dopuštaju slab trening. Mare, Aca, Žile, Toman, pa to su momci koje iza sebe imaju ozbiljne karijere, uz njih trening ne može da bude lagan. I sve je prosto, ako neko ne daje sto posto na terenu, ekipa ga sama eliminiše. Ne mora trener. Jednostavno, nema improvizacije. Svi za jednog, jedan za sve. I svako ko je bio deo ovog tima zaslužan je bio za veliki uspeh. Pa setite se gola Luke Jankovića IMT-u, u trenutku kada nije sve baš išlo kako treba. Taj gol nas je prenuo, na kraju nismo izgubili. Pa šta su sve momci na sredini terena i u odbrani uradili… Koliko nam je Žile samo bodova doneo. Pa da je igrao špica i dao 50 golova, ne bi toliko vredelo. Svaka njegova odbrana čistog gola protivnika je kao da smo mi u tom momentu postigli pogodak… – ukratko je, ali veoma stručno, na svoj način, analizirao tek okončanu sezonu Železničara pančevački fudbalski virtuoz.
Hteo to ili ne, Luka je iznikao u fudbalskog idola mnogih pančevačkih mališana koji bi želeli da krenu njegovim stopama, ali i mnoge devojčice žele da se fotografišu baš sa Željinom „sedmicom”.
– Lepo je sve sada. Zaista smo napravili sjajan uspeh, koji će kako vreme bude odmicalo postati još značajniji. Sada smo na malom odmoru, pa bi polovinom juna trebalo da počnu pripreme. Imam ugovor sa Željom još godinu dana i za sada ne razmišljam o odlasku. Uostalom, pita se klub. Najpre želim da malo odmorim glavu, jer telo može sve da izdrži. To mami ne mogu da objasnim. Kada su me na jednoj utakmici udarili u glavu, ona se jako uplašila, a ja kažem, ma dobro je da nije noga – s osmehom priča ovaj mladić.
Luka je i veliki ljubitelj tetovaža.
– Mama baš i ne voli taj njegov „hobi” – ubacuje se Aleksandra u razgovor, a Luka nastavlja:
– Ne znam, jednostavno volim tetovaže. Ne pijem, ne pušim, ne izlazim, ne bolujem za nekim skupocenostima… Istina je, mama nije ljubitelj tetovaža, ali kada sam istetovirao njen i sestrin datum rođenja, onda mi je oprostila. Mama i sestra su mi dve najbitnije osobe u životu – ne skriva Luka svoja osećanja.
Imao je Luka poruku i za kraj razgovora, koja može da obraduje i ohrabri sve ljubitelje fudbala u Pančevu.
– Ova ekipa Železničara ima kvalitet i za veće domete. Videli ste sada u baražu, Inđija i Grafičar su nadigrali rivale iz Superlige, a mi kada smo top-spremni, bolji smo i od Inđije i od Grafičara. To je uostalom pokazala i tabela na kraju prvenstva – poentira Luka, baš kao i na fudbalskom terenu kada je uveseljavao brojne navijače tokom sezone svojim asistencijama i golovima. Jer kako kaže, bitno je da se učestvuje u golu, svejedno da li si strelac ili asistent saigraču.
Eto, to je ta priča o fudbalu i odbojci, ali pre svega o dobrim mladim ljudima, o porodici, ljubavi, emocijama… Luka i Aleksandra – brat i sestra koji nikada nisu odustajali. Ni kada je bilo najteže. O njima će se, sigurni smo, tek čuti i pisati i van Pančeva i van Srbije…
