Jedna od manifestacija koje se posebno izdvajaju kada je o mnogobrojnim dešavanjima u Vojvodini reč, svakako su „Dani ludaje” u Kikindi. Na stotine turista iz cele Srbije i regiona sjati se svake godine u trećoj nedelji septembra u Kikindu. Svi žele da budu „u prvom redu” kada se saopštava čija je bundeva ove godine najveća, čija najduža, a čija najteža.
Turiste svakako u Kikindu privlače i bogat prateći kulturno-umetnički program, kao i prodajne izložbe gastronomskih tradicionalnih specijaliteta i zanatskih proizvoda, te lepota i znamenitosti samog ovog severnobanatskog grada.
I ove godine su „Dani ludaje“, koji su održani 39. put, od 19. do 22. septembra, okupili veliki broj izlagača i gostiju, a među posetiocima su bili i članovi Međuopštinske organizacije gluvih i nagluvih iz Pančeva, pa je to bio razlog više da i naš „kulturni autobus” zajezdi put Kikinde.
Posetili smo „Dane ludaje”, ali se tu nismo zaustavili – bili smo i u Narodnom muzeju, muzeju „Terra”, obišli smo najlepšu ulicu na svetu i još mnogo toga, a sada na taj zanimljiv put, kroz reč i sliku, vodimo i vas!
Do Kikinde će vam autobusom iz Pančeva trebati oko dva i po sata, što znači da ne morate da krenete previše rano, a opet ćete imati na raspolaganju dobar deo dana za obilazak i razgledanje svih značajnijih lokaliteta.
Po dolasku u Kikindu polazna tačka većini gostiju je pešačka zona sa koje masu privlače one najlepše vatrene boje ludaja, glavnih predvodnica jeseni i simbola grada.
Na brojnim tezgama mogu se degustirati najrazličitiji specijaliteti od ludaja ili kupiti suveniri inspirisani ovom manifestacijom.
Najradoznaliji se uvek usude da probaju neobično pivo od ludaja, a baš svi žele da se slikaju pored aktuelnih rekorderki među „banatskim kraljicama“.
Najteži plod bundeve od čak 472,5 kilograma imao je ove godine Tibor Kokai iz Mađarske. Zanimljivo je da je Tibor i prošlogodišnji šampion „Dana ludaje” s tim što ovogodišnja bundeva nije uspela da obori rekord svoje slavne „sestre” koja je težila čak 527 kilograma.
Prvu nagradu za najduži plod tikve osvojila je Kikinđanka Gordana Lazić, koji je ove godine proizvela ludaju dugačku 334,5 centimetara, za 3,5 centimetra dužu od prošlogodišnje pobednice.
Inače, titulu najteže bundeve do sada nosi ona od 639,5 kilograma, s kojom se 2019. godine proslavio Dušan Jankov iz Čuruga. Tada je zabeležen i rekord kada je o najdužoj bundevi reč – ona je imala 366 cm, a odgajio ju je Kikinđanin Milan Vučen.
Ove godine su, u okviru muzičkog programa, na „Danima ludaje” koncerte održali Jelena Karleuša, Ana Bekuta, Nikola Rokvić, AC/DC trubute i „Neverne bebe”.
Tokom četiri dana trajanja manifestacije priređeni su i brojni drugi zabavni i edukativni programi za sve generacije: mini sajam preduzetnika, defile paradnih zaprega, karneval predškolaca, igre spretnosti sa ludajom, lutkarske radionice, brojna sportska takmičenja, enigmatski dan, takmičenje u kuvanju jela u kotliću i još mnogo toga.
Naravno, i van pešačke zone i epicentra zbivanja na „Danima ludaje”, Kikinda i te kako ima šta da vam ponudi. Izdvojićemo samo neke od preporuka za sve one koji se pitaju šta bi još mogli da obiđu…
Posetite i Narodni muzej
Ono bez čega poseta Kikindi ne bi smela da prođe, naročito ako želite da saznate sve o prošlosti ovog mesta, ali i da vidite neke zaista nesvakidašnje „eksponate”, jeste odlazak u Narodni muzej. Muzej je smešten na centralnom gradskom trgu u lepo uređenoj pešačkoj zoni, koja je definitivno zaštitni znak grada.
Muzej, poput svih sličnih zavičajnih muzeja, u nekoliko velikih prostorija čuva uspomene na istoriju Kikinde od osnivanja, sredinom 18. veka, kroz najznačajnije istorijske datume i period formiranja građanskog društva.
Posebna pažnja usmerena je ka etnologiji, tradiciji i običajima, kao i multikulturalnosti. O postojanju naselja u periodu pre osnivanja grada svedoče mnogobrojni arheološki nalazi, među kojima su najstariji iz mlađeg kamenog doba.
Zbirka je bogata i ima se šta i videti, od sačuvanih ljudskih kostura iz najdalje istorije, preko posuđa, oružja, oruđa, starog novca i nakita, narodnih nošnji i starog nameštaja, do umetničkih slika, dokumenata, gramofona i muzičkih kutija iz nešto skorijeg perioda…
Suvača – jedna jedina u Srbiji
Jedna od priča koja će vam sigurno zadržati pažnju jeste ona o suvači – suvom mlinu ravnica, krajeva bogatih žitom, koji je radio na konjski pogon.
U Kikindi je nekada postojala 51 suvača, a danas je sačuvana samo jedna i jedina je u Srbiji.
Ona je izgrađena 1899. i radila je do 1945. godine.
Narodni muzej se nalazi u nekadašnjoj zgradi magistrata Velikokikindskog dištrikta (Kurija) izgrađenoj 1839. godine. U njoj su u periodu do polovine 20. veka bili smešteni sud i zatvor. Muzej je osnovan 1946. godine.
Upoznajte Kiku
Priče kustosa uvući će vas u neka zanimljiva, drugačija i neobična prošla vremena, ali ono što će na vas svakako ostaviti najjači utisak je nešto što nijedan drugi muzej nema: glavom i bradom i celokupnim skeletom – mamut.
To je džinovski krzneni surlaš, zapravo ženka, simbolično nazvana Kika, po gradu u kome je pronađena.
– Mamuti su živeli na ovim prostorima pre 500.000 godina. Naša Kika je iskopana 1996. u ovdašnjoj fabrici „Toza Marković”, koja proizvodi crep i ciglu. Dok je bagerista vadio glinu, pronašao je kosti mamuta. Preko 90% kostiju je sačuvano. Znamo da je ova ženka imala oko 64 godine, da je patila od reume i da je imala bar jedno mladunče. Starost jednog mamuta se određuje tako što se poprečno preseče kljova i u preseku se nalaze godovi, baš poput onih na drvetu. Kika je bila visoka 4,7 metara, sa kljovama je bila dugačka oko 7 metara i teška oko 7 tona sa kožom, mesom i kostima. Sve kosti su na broju, sem što je karlična kost malo oštećena, jer je Kika upala u živo blato. Kosti su se upravo tako i sačuvale. Ona je bila predvodnik. Uvek je ženka kod mamuta predvodnik, a obično je to najstarija i najiskusnija ženka koja samim tim i najuspešnije može da pronađe hranu – objasnila je žena kustos u Narodnom muzeju.
Bebe od 100 kila
Ona je prisutnima ispričala i to da se mamuti hrane lišćem i travom i da imaju ukupno 4 zuba, dva dole i dva gore. Upravo zubi im neretko određuju koliko će dugo poživeti.
– U toku života šest puta menjaju zube. Poslednje dobijaju u 43. godini i kada izgube te zube,ako ne stradaju drugačije, uginu od gladi. To se dešava između 60. i 80. godine. Dakle, životni vek im je sličan ljudskom. Trudnoća kod mamuta traje oko 2 godine. Mladunče se rađa sa težinom od 100 kilograma i sisa do 3. ili čak do 5. godine. Ako majka strada, druga mamutica usvaja mladunče.
U dvorištu muzeja nalazi se i replika istog mamuta izlivena u plastici.
Ako vaše dete voli dinosauruse ili ovakve gorostase iz prošlih vremena, onda ga obavezno odvedite u Kikindu da vidi Kiku.
Za decu je poseta Narodnom muzeju poseban ugođaj, budući da postoji čitava jedna prostorija posvećena upravo najmlađima.
Tu oni mogu da crtaju, boje, popunjavaju radne listove, rešavaju kvizove i da na taj način uče kako o ovom mamutu tako i o drugim znamenitostima Kikinde.
Postoje i porodični programi „Muzej od A do Š“, „Detektiv u muzeju“, „Zbunjeni kustos“ i drugi… Tu na malom ekranu možete sa decom pogledati i 17-minutni 3D film o Kiki.
Najlepša ulica na svetu
Iz Kikinde nikako ne bi trebalo da odete pre nego što smo posetite jednu od najlepših ulica na svetu – Ulicu generala Drapšina.
Ona se od 2015. nalazi na 22. mestu liste najlepših ulica na svetu po izboru sajta za arhitekturu i dizajn architecturendesign.net.
Krase je stare kuće impresivnih fasada, a drvoredi sa obe strane ulice spajaju se u tunel koji u najvećoj meri čine krošnje američkog koprivića (pincike). Drvored je posađen posle Drugog svetskog rata i ima 389 stabala.
Znate li šta je to sovembar?
Na stablima ovog puta nismo zatekli sove po kojima je Kikinda toliko poznata da se mesec kada one dolaze u ovaj grad ne zove novembar već ga Kikinđani šaljivo nazivaju sovembar.
Ove ptice u Kikindi ostaju sve do marta, a ima ih toliko mnogo da ih je 2013. na granama samo jednog drveta izbrojano njih čak 126. Ukupno ih je na teritoriji grada jednom prilikom pronađeno 726.
Muzej „Terra” za kraj
Pre nego što smo napustili Kikindu, obišli smo i čuveni muzej „Terra”.
Muzej „Terra” je jedna od tri lokacije na kojima deluje istoimeni Centar za likovnu i primenjenu umetnost. Ova priča nastala je 1982. kada vajar i nekadašnji profesor iz Kikinde Slobodan Kojić dolazi na ideju da osnuje Internacionalni simpozijum skulpture u terakoti.
U najkraćem, ovaj muzej je jedinstven zato što, prema svim dosadašnjim saznanjima, nigde na svetu ne postoji veća zbirka skulpture u pečenoj glini od 80-tih godina prošlog veka pa do danas, koja je pritom međunarodnog karaktera (zastupljene su 44 zemlje) i sve skulpture se nalaze na jednom mestu.
Samo muzej ima nešto manje od 300 eksponata.
– Središnji deo prostora ostavljen je za skulpture velikog formata i na njima se može videti trag vremena zato što su sve one bile u spoljašnjem prostoru, odnosno u dvorištu ateljea „Terra”, na mestu gde čitava ova magija nastaje svakog jula. Svake godine imamo od petoro do osmoro, a najčešće šestoro umetnika, koji tokom mesec dana stvaraju najmanje tri skulpture. Njih su u obavezi da ostave muzeju. Sve što stvore preko ta tri rada mogu da nose sa sobom i izlažu na izložbama, završavaju svoje doktorske ili master radove i slično, što oni najčešće i čine budući da umetnik ima pravo jednom za svoj radni vek da prisustvuje na samom simpozijumu u „Terri” – rekla je Verica Nemet, kustos u muzeju.
A šta mislite koliko tih šestoro ljudi potroši potroši gline dok mesec dana stvara svoje skulpture? Nikad ne biste pogodili! Prema rečima Verice Nemet, prosek je 10 do 15 tona! Jasno vam je kolika je to produkcija i koliko su to monumentalni radovi.
Među skulpturama koje se mogu videti u „Terri”, najveću pažnju prisutnih privlači ova skulptura za koju mnogi pretpostave da je u pitanju replika koronavirusa.
Zapravo je u pitanju japanski autor Kodai Hihara koji je predstavio podvodnu minu, mada deluje kao da je pre 19 godina predvideo šta će se u budućmosti desiti.
Ova kompozicija se zove „Ćale”, a autor je Marko Crnobrnja. Dečak je nesvestan šta sve otac radi da bi on bio srećan i zadovoljan, da bi imao sve moguće uslove za uspeh. A otac će se, da bi to obezbedio, po potrebi okrenuti naglavačke i glava će mu biti možda i u dugovima do guše.
Zvuči li vam ta priča poznato? Prosto da poželite da ovu skulpturu imate kod kuće umesto autoportreta.
U „Terri” ćete pronaći i jedan rad koji vas poziva na interaktivnost. Autorka je Vesna Pantelić. U unutrašnjosti ovog zaljubljenog para koji igra tango nalazi se nešto veoma zanimljivo.
Ovaj panonski mornar ima džepić sa natpisom: „Make a wish”. Pošto je skulptura iznutra šuplja, sad je tu već pohranjeno nebrojeno mnogo želja zapisanih na komadima hartije. Umetnica je time ostavila prostor posetiocima da na neki način i sami ostave deo sebe u ovom delu.
Pisanje istorije
Tu su i dela velikih stvaralaca jugoslovenske umetnosti poput Ane Bešlić, prve akademske vajarke u Subotici. Ona je upisana u istoriju umetnosti kao jedan od pionira u vajarstvu kad su žene u pitanju.
Njen rad su džakovi puni žita naslagani jedni na druge sa jasnom aluzijom na plodnost vojvođanske ravnice, uz njen prepoznatljiv apstraktan oblik.
Pogledajte i ostale radove koje smo ovekovečili u muzeju „Tera”. Kliknite na sliku da uveličate.
