Nakon što smo prošlog meseca posetili Kikindu, ovog puta se naša ekipa odlučila da, u okviru projekta „Po kulturu autobusom” sa grupom Pančevki i Pančevaca krene put Resavskog kraja.
Tamo smo posetili nekoliko veoma zanimljivih prirodnih i kulturno-istorijskih lokaliteta i znamenitosti, među kojima se posebno izdvaja manastir Manasija ili Resava.
Reč je o jednom od najznačajnijih manastira moravske škole koji spada u kategoriju spomenika kulture od izuzetnog značaja u Republici Srbiji.
Do manastira Manasija autobusom vam treba oko tri sata vožnje. Ukoliko poput nas krenete na izlet oko osam sati ujutru, u manastiru ćete biti već oko 11, pa ćete imati vremena da u istom danu posetite i Park maketa Despotovac, Resavsku pećinu i vodopad Lisine (Veliki buk), baš kao što smo to i mi učinili.
Manastir Manasija zadužbina je despota Stefana Lazarevića, sina kneza Lazara i kneginje Milice.
Impresivni manastirski kompleks, koji i danas, posle više od šest vekova pleni lepotom, podignut je u blizini današnjeg Despotovca, u dolini reke Resave, na nadmorskoj visini od 222 metra.
Građevinu sa svih strana okružuju venci planina Maćija i Veliki pastorak. Nešto otvorenija je zapadna strana, na kojoj teče reka Resava.
Kad postaneš zrnce peska…
Ovo je mesto na kome bi zaista bar jednom trebalo da se nađete. Kud god da usmerite pogled, videćete lepotu.
Ostaćete zadivljeni kako prirodom, tako i lepotama šest vekova stere građevine, pred čijom ćete se monumentalnošću i snagom da odoli zubu vremena verovatno osetiti minornim poput zrnca peska u vasioni.
Eh, kad bi te zidine mogle da progovore…
A pošto zidine pred radoznalim okom posmatrača dostojanstveno ćute i puštaju ga da u tišini pronađe poneki odgovor, podatke o istoriji ovog spomenika neprocenjive vrednosti za Srbiju valjalo bi potražiti na drugoj strani.
O gradnji manastira danas najviše saznanja imamo na osnovu zapisa Кonstantina Filozofa, Stefanovog savremenika i biografa. On je ovako svedočio o traganju despota Stefana za pogodnim mestom za građenje crkve:
„…obilaziše gore i polja i pustinje tražeći gde bi mogao podići željenu obitelj, stan za ćutanje. Našavši najprikladnije i najbolje (mesto) gde je trebalo biti dom (crkva), pomolivši se pristupi delu, i položi osnov u ime Svete Trojice, svedržavnoga božanstva (…) svrši se i ukrasi se dom (crkva) i grad okolo, izvanredni stanovi za opštežiće.“
Gradnja manastira trajala je skoro 11 godina, od 1407. do 1418. Sam manastir bio je okružen sa 11 kula od kojih je danas sačuvana samo jedna. Unutar dvorišta izgrađeni su Crkva Svete Trojice, trpezarija i zgrade sa monaškim kelijama. Veruje se da je tu bila i despotova rezidencija.
Otkud izraz „resavska škola”
Čim je crkva sagrađena, despot Stefan je u nju uselio mnoge ugledne monahe, sa željom da njegova zadužbina postane značajno kulturno i duhovno središte.
Upravo zahvaljujući njemu u manastiru se razvio značajan prepisivački i prevodilački rad, kao i književno stvaralaštvo, uz sprovođenje pravopisne reforme. Bila je to čuvena Resavska prepisivačka škola.
Kao što je poznato, pre nego što je 1452. godine Gutemberg izumeo mašinu za štampanje, prepisivanje je bilo jedini način da se neko pisano delo umnoži. Jasno je onda koliko je bio dragocen rad monaha u Resavskoj školi.
Međutim, danas je izraz „resavska škola“ potpuno degradiran. Kada se u žargonu njime služimo, mi svakako ne želimo da pohvalimo drevne monahe iz manastira despota Stefana, već da ukažemo na nešto što je neoriginalno, prepisano, nedomišljato. Svaki plagijat danas ćemo smatrati delom „resavske škole”.
Misterija manastirske grobnice
Godine 1427, kod sela Crkvina, u lovu, iznenada je umro despot Stefan, a mišljenja oko toga da li je on sahranjen u samoj Manasiji ili ipak nije, i danas su podeljena.
Naime, prilikom arheoloških istraživanja, 2006. otkrivena je ktitorska grobnica u naosu Crkve Svete Trojice. Tom prilikom su pronađeni i zemni ostaci i odmah se javila sumnja da oni pripadaju despotu Stefanu Lazareviću. Urađena je DNК analiza, koja je sa gotovo stoprocentnom tačnošću pokazala da se radi o sinu kneza Lazara.
Ipak, ne zna se o kom sinu je reč, s obzirom na to da ih je knez Lazar imao dvojicu: starijeg Stefana i mlađeg sina Vuka.
Uz to, pre ovog otkrića verovalo se da je despot Stefan sahranjen u manastiru Koporin. Crkva to i dalje tvrdi, dok Republički zavod za zaštitu spomenika kulture više veruje rezultatima DNK analize izvršene u laboratoriji Instituta za sudsku medicinu.
Rešenje ove misterije tako je blizu, a tako daleko. Sigurno se već i sami pitate zašto se ne uradi DNK analiza moštiju iz Koporina za koje Crkva smatra da pripadaju despotu Stefanu.
Razlog će vas možda začuditi: takve analize za sada neće biti zato što episkop braničevski Ignjatije nije dao blagoslov da se ona uradi.
I tako je istina i dalje tamo negde…
Ožiljci i rane na zidinama
No, vratimo se mi na priču o svemu onome što je Resava preživela tokom proteklih vekova. Manastir je, naime, u više navrata pretpeo brojna razaranja, koja su na njegovom današnjem izgledu i te kako ostavila traga.
Iako su ga Turci više puta zauzimali, istorija tvrdi da ga oni nisu uništili, jer je dobro utvrđeno zdanje opasano bedemom i njima samima služilo kao značajno strateško i odbrambeno uporište.
Kasnije, u prvoj polovini 18. veka, Resava potpada pod austrijsku vlast. Iako Austrijanci možda nisu imali nameru da oštete našu svetinju, to se zbog njihovog nemara ipak desilo. Austrijska vojska je, naime, držala barut u priprati, koji je u jednom momentu eksplodirao i razneo taj deo građevine.
Manastir je u narednim decenijama više puta razaran ili oštećivan, bilo zbog osvajanja, bilo u požarima, bilo zbog ljudskog nemara. Isto tako, u više navrata je i obnavljan.
Kobna greška „stručnog” tima
Od početka 20. veka na manastiru se nije ništa radilo, a kompleks se polako urušavao. Zato je 1927. godine odlučeno da se uradi rekonstrukcija manastira, ali je tom prilikom načinjena ogromna i nepopravljiva greška.
Naime, tim koji je tada radio na rekonstrukciji naredio je da se gornji delovi kula poruše i da se zidovi poravnaju i zaliju betonom, kako bi se navodno osigurali. Tako su manastirske kule zauvek uništene. Sačuvana je samo glavna, donžon kula, poznata i pod nazivom Despotova kula. Ona postoji i danas.
Svakako, glavni objekat manastirskog kompleksa je crkva posvećena Svetoj Trojici, građena u moravskom stilu.
Objekat koji se u ovom kompleksu posebno ističe, pored crkve, jeste i trpezarija, koja pored arhitektonskih vrednosti ima i kulturno-istorijski značaj, jer je upravo u njoj bila smeštena Resavska škola.
To je inače i najveća srednjovekovna trpezarija u Srbiji. Danas je ona sačuvana samo u ostacima.
Kliknite na fotografiju da uveličate i pogledate galeriju:
Ukradena lepota
Biograf despota Stefana Кonstantin Filozof pruža nam najviše informacija o izgradnji i ukrašavanju Resave, pa kaže da je despot Stefan još kao dečak, gledajući podizanje jedne crkve svoga oca kneza Lazara, izrekao:
„Ja ću podići veće i lepše zdanje.“
Кonstantin dalje govori kako je despot, gradeći Resavu, uspeo da okupi „mnogočasne najveštije radnike i najiskusnije živopisce“…
Nažalost, mnogo toga je iz Manasije nestalo. Nema više ni ikona ukrašenih zlatom, ni bogatih crkvenih sasuda, ni knjiga koje su prepisivane. Ali ono što interesuje naučnike jeste koji su to zografi uspeli da stvore najlepšu zidnu crkvenu dekoraciju iz poslednjih godina srpske samostalnosti.
Tek pošto je izvršena analiza njihovog slikarstva zaključeno je da svetitelji i kompozicije u Manasiji, po načinu slikanja, podsećaju na scene i likove sa fresaka iz Soluna i Svete Gore iz druge polovine 14. veka.
Poklapanja su tolika da ne može biti sumnje da su resavski slikari potekli u solunskim umetničkim radionicama, ili su bili posredno pod uticajem solunskih majstora.
Iako je sačuvana tek trećina fresaka, živopis Manasije spada u red najvećih dometa srednjovekovnog slikarstva.
Sufinansirao
Grad Pančevo
Projekat: „Po kulturu autobusom”
Logistička podrška:
Agencija „Star tours”
Pančevo
