Na konkursu ovogodišnjeg jubilarnog 10. Bijenala umetničkog dečjeg izraza (BUDI), održanog u Pančevu od 15. maja do 15. juna gran-pri je, kao što smo tada pisali, osvojila Nina Rikanović.
Ova – bez ikakvog preterivanja – genijalna devojčica raskošnog talenta rođena je 2010. godine i učenica je Osnovne škole „Sveti Sava“ u Kragujevcu. Njen nagrađeni rad u kategoriji „BUDI moda” nosi naziv „Budi Piper / Budi Otto”, a gran-pri joj je doneo da priliku da otputuje u Pariz na šest dana i poseti sve znamenitosti ovog grada, kao i Diznilend.
Nina je tamo boravila sa mamom krajem avgusta, a po povratku s puta podelila je s nama utiske o svemu što je videla i doživela.
Način na koji je prikazala svoje doživljaje i mesta koja je posetila navešće vas sigurno na pomisao da je zaista pravo dete dobilo ovu nagradu i da teško da bi iko, pogotovo sa 13 godina, ovoliko duboko i lepo razumeo Pariz i sve ono što ovaj grad može da pruži i ispriča, kao što je to slučaj sa Ninom.
Uživajte u njenim odgovorima.
Možeš li da nam dočaraš ukratko kako je izgledalo putovanje, šta ste sve videle i doživele?
– Bilo je savršeno vreme za putovanje, toplo i sunčano, odgovarajuće i za našu prvu pešačku turu po Parizu kada smo neke od znamenitosti mogle videti i u prolazu. Već pri samom ulasku u grad, jasno je uočljivo da je arhitektura rojalna, viktorijanska, ponosno izgrađena za vreme Napoleona, sa ukrasima i dekoracijama na svakom koraku. Kolosalna Ajfelova kula, katedrala Notr Dam, obelisk do koga vodi Aleksandrov most, Luvr… Monumentalan, videle smo uglavnom dela francuskih umetnika, materijalne vrednosti perioda Francuske revolucije, ali i nezaobilaznu Monalizu. Panoramsko razgledanje Pariza večernjim putovanjem Senom je objasnilo čuvenu izreku da je Pariz – Grad svetlosti. Monmartr, sa svojim ukusnim bistroima, galerijama i ateljeima udahnuo nam je aromu nekog drugog vremena.
Mnoge lokalitete posetile ste i samostalno?
– Tako je, iskoristile smo priliku za to u danima kada nije bilo organizovanih izleta u pratnji vodiča. Boravak u Parizu je morao biti maksimalno iskorišćen, jer ne 6 već 66 dana ne bi bilo dovoljno da se vide sve njegove znamenitosti. Posetile smo groblje Per Lašez nastalo još u 19. veku, gde su sahranjene uglavnom poznate ličnosti, kojima smo tom prilikom odali počast: Džim Morison, Frederik Šopen, Edit Pjaf… Nakon toga, posetile smo Panteon – mauzolej u kome se nalazi čuveno Fukoovo klatno, ali i grobnice Voltera, Emila Zole, Marije i Pjera Kirija i mnogih članova kraljevskih porodica. Za samo nekoliko dana već smo se osetile stanovnicama Pariza jer ta divna kultura, način života, dah bogate i moćne istorije, ne mogu a da ne uvuku posetioca u svoj jedinstven svet, najjednostavnije rečeno – svet lepote.
Kako je bilo u Diznilendu?
– Ceo jedan dan je bio posvećen Diznilendu jer je toliko veliki da se čak ni za taj jedan ceo dan nije mogao potpuno obići. Kako je upravo tada bio jubilej, 30 godina njegovog postojanja u Parizu, priređen je i fantastičan vatromet koji se retko može videti.
Šta je na tebe ostavilo najjači utisak, a šta na mamu?
–Teško je opredeliti se kada su se u našim očima utisci pomešali od bogatih sastojaka doživljenih svim čulima. Neka bude Luvr: umetnička dela poput Sloboda predvodi narod, Mona Liza, Krunisanje Napoleona, Nika sa Samotrake, ali i na prvi pogled nepoznate i ne tako popularne i posećene slike Leonarda da Vinčija i drugih, brojnih umetnika su me oduševile. Pozlaćeno mermerno bilje pelo se po zidovima i plafonima, sa delima naslikanim na njima, uokvirenim statuama i detaljima. Panteon mi je ulio strahopoštovanje – svi zidovi takođe ovekovečeni neumirućom umetnošću i zlatom, manji od Luvra, ali daleko prisniji i intimniji, mirnije i opuštenije atmosfere. Mami je u jakom sećanju ostalo groblje Per Lašez jer je više kao nacionalni park sa mnogo zelenila, klupa, širokim alejama, jedan vrlo umirujući kompleks.
Da li si na ovom putovanju dobila inspiraciju i ideje za neke nove radove i šta te je inspirisalo?
– Nisam mogla zamisliti sebe da obilazim Pariz bez posledične inspiracije. Najviše se osetila u Luvru. Pošto sam svuda sa sobom nosila mali blok u kome sam skicirala ideje, nastale iz poza različitih likova slika ili njihove palate, čim sam stigla kući, otvorila sam blok za crtanje i prenela ih na papir. Radovi su još uvek nepotpuni jer i dalje vežbam i radim na njima kako bih ih učinila savršenim. Inspiraciju sam dobila i za pisanje, što mi se nikada ranije nije desilo. Zahvaljujući Fukoovom klatnu iz Panteona, dobila sam ideju za kratku priču na kojoj trenutno radim.
Sada je počela škola, vratila si se obavezama… Kakvi su ti dalji planovi i da li je već na vidiku učešće na nekom novom konkursu ili takmičenju?
– Obaveze za sada nisu prevelike, nadam se da ću ih savladati uz minimalne napore, kako bih se što je više moguće posvetila crtanju, ali sada i pisanju. Tokom leta obično i nema konkursa što mi je odgovaralo da potpuno napunim baterije odmorom, putovanjima, čitanjem i sada jedva čekam neki novi likovni, ali možda i literarni konkurs.
U kakvom će ti sećanju ostati BUDI?
– BUDI je nešto najlepše što mi se dogodilo u životu. Do sada sam učestvovala na desetak konkursa u zemlji i van nje, osvojila gotovo isto toliko nagrada, uglavnom prvih, ali takav talas divnih emocija i lepih osećanja nisam doživela. Iz različitih razloga nisam mogla biti na svakoj dodeli nagrada do sada, iako su bile prve nagrade, ali zbog BUDI-ja i divnih ljudi u organizaciji sam već dva puta bila u Pančevu, prisustvovala otvaranju festivala, bila intervjuisana, imala foto-sešn, dobila svoje parče otključanog neba u Galeriji savremene umetnosti i ne samo dobila prvu nagradu već osvojila gran-pri!
Šta bi poručila deci koja razmišljaju da učestvuju na Bijenalu u Pančevu sledeći put?
– Svima bih rekla da je BUDI nešto što može da odgaji samo Kulturni centar u Pančevu jer toliko ljubavi, energije i truda koji deci donese preko 70 različitih događaja tokom festivala koji dugo traje je nešto potpuno posebno. I sam konkurs je divan. Toliko kategorija ne mogu da ne privuku decu da pronađu makar jednu u kojoj se osećaju dobro, sigurno i pošalju svoj rad, a to može biti likovno delo, modni dizajn, pozorišna predstava, priča, bajka, basna, muzičko delo, kratki film – bilo koje umetničko ili sasvim dovoljno – originalno i unikatno delo, i već je samo po sebi umetničko. Doživljaj učešća na takvom festivalu, boravak u Pančevu, druženje sa učesnicima festivala je samo po sebi dovoljno da svaka druga nagrada, i ako usledi, zaista je samo mala trešnjica na vrhu fantastično ukusne torte.
Čuli smo da su likovi sa radova koje si poslala na BUDI nastavili svoj život, ali u carstvu reči?
– Da, u pitanju je knjiga na kojoj radim, mada je sada u toku mala pauza jer više čitam druga dela nego što radim na svom… Inspirisali su me upravo radovi koje sam poslala na BUDI. Otto i Piper su doduše samo neki od likova romana čija radnja se odigrava u imaginarnoj zemlji u Tihom okenu, na osrtvu zaboravljenom od svih. Govori o ljubavi i prijateljstvu glavnih protagonista koji se zovu Bia, Atlas i Skell i koji su stavljeni na velika iskušenja tokom borbe za vlast, borbe za pažnju, ljubav. Roman pišem na engleskom jeziku.
Pišeš na engleskom?! Pa to je stvarno veliki poduhvat za jednu tinejdžerku! Možeš li nam otkriti neki delić?
– Naravno. Evo kako otprilike počinje:
„Once upon a time, there existed an open land, an island country deep in the Pacific Ocean, anonymous to most of the traveling abroad fans, but well-known to its residence, nameless. It’s a puzzle of different cities, Vuldor the most famous of them all.
Vuldor contains large amounts of endangered and endemic species of flora and fauna, the weather is constant, but often hot.
Each city has its ’city guardian’, playing the role of a president. The most famous of them all, nevertheless, the subject of roasting, is Atlas O’ Vuldor. On the other hand, the protagonist, Skell Mallow, is Skullhead, a myth collectively declared to be enough dangerous and hot-blooded for most of the residents to emigrate, and is feared by almost every one of them. Why? Because his power is uncontrollable and invincible to others, so once you encounter with it, basically, there’s no escape…”
—
Fotografije: Porodica Rikanović, privatna arhiva
