Jedan od najuspešnijih i najproduktivnijih mladih naučnika sa najvećim potencijalom koje Pančevo trenutno ima i to sa karijerom svetskog ranga svakako je dr Srđan Nikolovski.
O njegovim uspesima smo do sada u više navrata pisali, pa se verovatno sećate da je prošle godine ovaj doktor medicine bio izabran da predstavlja Srbiju na godišnjem sastanku Američkog koledža lekara (American College of Physicians Internal Medicine Meeting 2022) u Čikagu.
Osim toga, on je bio i jedini predstavnik celog ovog dela Evrope u finalu Nacionalnog takmičenja apstrakata Američkog koledža lekara, na kome je i na kraju i pobedio, čime je postao prvi učesnik iz Evrope kome je u istoriji tog takmičenja tako nešto pošlo za rukom! Nikolovskom je tada dodeljeno i specijalno priznanje za poseban doprinos medicinskoj nauci i praksi!
I tu se, naravno, ovaj Pančevac nije zaustavio.
Iako su mu tek 34 godine, dr Srđan Nikolovski ima dostignuća pred kojima ostajete bez teksta. On je rođen u Pančevu i ovde je završio osnovnu, a potom i Srednju medicinsku školu. Integrisane akademske studije medicine na Medicinskom fakultetu u Beogradu uspešno je okončao 2014. godine, stekavši zvanje doktora medicine. Trenutno je na doktorskim akademskim studijama na istom fakultetu i radi na svojoj doktorskoj disertaciji.
U proteklih godinu dana, otkad smo poslednji put pisali o njemu, postigao je još toliko stvari za koje bi prosečnom čoveku bile potrebne godine mukotrpnog rada.
Između ostalog, ponovo je učestvovao na godišnjem sastanku Američkog koledža lekara sa koga se nedavno vratio, ali zanimljivo je da je prošle godine nakon tog skupa uspostavio saradnju sa Medicinskim centrom Univerziteta Loyola u Čikagu. Kolege sa tog univerziteta pozvale su ga da im pomogne u studijama koje sprovode na detekciji biomarkera koji bi se koristili u ranom otkrivanju i blagovremenoj prognozi različitih patoloških stanja, kao i otkrivanjem novih lekova.
Počev od tada, a posebno u prethodnih nekoliko meseci, saradnja se razvijala i Srđan Nikolovski je sada deo već nekoliko velikih istraživačkih projekata.
Recite nam malo više o projektima na kojima trenutno radite?
– Jedan od projekata se bavi ne-mikrocelularnim tipom karcinoma pluća koji čini oko 80 procenata svih maligniteta pluća za koje je glavni i najveći faktor rizika pušenje. Činjenica da u Srbiji trećina ljudi puši dovela je do toga da je naša zemlja trenutno u samom evropskom vrhu po broju obolelih i umrlih od ove maligne bolesti. Uz istraživanja koja se sprovode u svetu, računajući i ona u koja sam ja uključen u Sjedinjenim Državama, kao i uz izmene i dopune zakona kojima se zabranjuje pušenje, a koje su u pripremi, doprineće se unapređivanju stanja po ovom pitanju ne samo u Srbiji, već i na globalnom nivou. Na Univerzitetu Loyola se ispituju prevashodno biomarkeri tromboze, zapaljenja i oksidativnog stresa kod ove bolesti, što će dodatno doprineti boljem razumevanju patofiziologije komplikacija kod karcinoma pluća od kojeg, u poređenju sa svim drugim malignitetima, umire najveći broj ljudi.
Bavite se i ispitivanjem biomarkera kod pacijenata sa terminalnim stadijumom hronične bolesti bubrega. Kakva je to bolest i kako do nje dolazi?
– Do tog stanja mogu dovesti različite primarne bolesti. Kod odraslih one uglavnom predstavljaju sklop koji čini tzv. kardiometabolički sindrom, a u koje se ubrajaju i ateroskleroza, hipertenzija i dijabetes. Kod dece do hronične bolesti bubrega dovode prevashodno urođene anomalije. Sama hronična bolest bubrega ima pet stadijuma od kojih peti, terminalni stadijum, praktično predstavlja stanje gde bubrezi ne mogu obavljati ni najmanji intenzitet sopstvene funkcije neophodan za održavanje života. Ovakvi pacijenti se podvrgavaju metodama zamene bubrežne funkcije, to jest hemodijalizi, peritoneumskoj dijalizi i transplantaciji bubrega kao ultimativnoj, trajnoj i najboljoj metodi lečenja ovih pacijenata.
Kakva je situacija u Srbiji kada je reč o transplantaciji?
– Srbija ima puno prostora za napredovanje i mnoge druge zemlje na svetu su dostigle zavidne nivoe po pitanju sprovođenja programa transplantacije organa. Međutim, ono na čemu sve zemlje rade, bez obzira na stepen razvijenosti sistema transplantacije, jeste blagovremeno otkrivanje i prevencija progresije i komplikacija hronične bolesti bubrega, odnosno sprečavanje nastanka terminalnog stadijuma koji bi zahtevao dijalizne metode i planiranje transplantacije. Biomarkeri na čijem otkrivanju radimo u SAD bi u korelaciji sa kliničkim pokazateljima doprineli upravo boljem razumevanju progresije i sprečavanju iste kod pacijenata sa ovim stanjem. Moje kliničko iskustvo u radu sa pacijentima na hemodijalizi i u timu za transplantaciju bubrega omogućava mi da dam svoj najveći mogući doprinos u razvoju ovih studija.
Plućna embolija je još jedno od stanja nad kojima se aktivno sprovode istraživanja. Kako napredujete na tom planu?
– Kao akutno stanje koje se javlja uglavnom kod osoba sa trombozom dubokih vena nogu i koje može značajno ugroziti život, ono svakako zahteva bolje razumevanje i pravovremeno delovanje. Sprovođenjem genetskih ispitivanja na Univerzitetu Loyola pokušavamo da dođemo do novih biomarkera koji u ovom slučaju uključuju i genetska ispitivanja. Zamisao je da se biomarkeri koriste u što ranijem otkrivanju teških oblika plućne embolije, ali i u pronalaženju novih potencijalnih mesta za delovanje lekova.
Univerzitet Loyola sprovodi određena ispitivanja i u saradnji sa Univerzitetskim kliničkim centrom Srbije. O čemu je tačno reč?
– Ta ispitivanja se bave malignim limfoproliferativnim bolestima. Sama saradnja je po ovom pitanju počela već nakon 2016. godine kada sam ja, zajedno sa kolegama sa Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, učestvovao u kreiranju skora za procenu rizika za nastanak tromboembolijskih događaja kod osoba sa limfomima. Trenutno su u toku pregovori za nastanak saradnje i sprovođenje kolaborativnih multicentričnih studija koje bi za cilj imale bolje preživljavanje i kvalitet života ovih pacijenata.
Vi se paralelno bavite kliničkim poslom i naučno-istraživačkim radom. Kako postižete balans?
– Kako u Srbiji, tako i u SAD, pokušavam da postignem ravnotežu između kliničkog posla i naučno-istraživačkog rada. Taj spoj u mom slučaju predstavlja veliku prednost, shodno tome da su te oblasti uglavnom odvojene i lekari obično nemaju kontakta sa pretkliničkim istraživačkim procesom, dok istraživači na pretkliničkom nivou, koji u Sjedinjenim Državama uglavnom nemaju formalno kliničko medicinsko obrazovanje, nisu u potpunosti upoznati sa primenom njihovih rezultata u sistemu zdravstvene zaštite.
Početkom aprila ste učestvovali na specijalističkim seminarima u Salcburgu. Poznato je da su ovi naučni skupovi predviđeni samo za najbolje među najboljima, a vi ste tamo bili već drugi put. Kakvi su to seminari i kako izgleda proces selekcije učesnika?
– Seminare organizuje Otvoreni medicinski institut, međunarodna organizacija koja radi pod pokroviteljstvom Američko-austrijske fondacije. Seminari su izuzetno cenjeni u stručnim i akademskim medicinskim krugovima i pokrivaju gotovo sve specijalističke oblasti iz medicine. U akademskom smislu, ovi seminari su koncipirani na taj način da predstavljaju deo svojevrsne subspecijalističke edukacije namenjene lekarima iz nerazvijenih zemalja i zemalja u razvoju i u najvećem broju slučajeva traju po sedam dana. Prijave se podnose ili direktno ili preko institucija u kojima su lekari radno angažovani, a selekcija je izuzetno stroga i zasniva se na temeljnoj proceni znanja, iskustva, postignutih rezultata i planova i ideja kandidata u oblasti za koju se prijavljuju. Prema podacima rukovodilaca Otvorenog medicinskog instituta, za ovogodišnji seminar na kojem sam i ja učestvovao, poslato je preko 500 prijava od kojih je izabrano 32 učesnika iz 26 zemalja. Izuzetni edukativni programi, kako teorijski, tako i praktični, uz nezamenljivu socijalnu interakciju, čine moje iskustvo sa ovih edukativnih seminara sve boljim.
I ove godine ste učestvovali na sastanku Američkog koledža lekara. Kakve utiske ovog puta nosite odatle?
– Sastanak je održan u San Dijegu, u američkoj državi Kalifornija od 23. do 29. aprila. Učestvovao sam na tom skupu, ali zbog povećanog obima radnih zadataka, kako u Srbiji, tako i u SAD, ovog puta nisam predstavljao studije. Na samom sastanku učestvovalo je skoro 12.000 lekara i članova medicinskog osoblja, naravno prevashodno iz SAD-a. Među njima je bilo mnogo onih koji dolaze iz različitih zemalja sveta, ali su zaposleni u SAD-u. Koliko mi je poznato, ponovo sam bio jedini iz Srbije. Sastanak je, po tradiciji, obilovao velikim brojem edukativnih programa širokog spektra, uključujući i predavanja, radionice, prezentacije, intervjue, egzibicije, kao i nezaobilazno takmiečnje. Sve je proteklo još bolje nego što je to bilo ranijih godina. Govorilo se dosta o novim vodičima za lečenje najčešćih bolesti, poput dijabetesa, hipertenzije i slabosti srca. Za naredni sastanak, koji će se održati u aprilu sledeće godine u Bostonu, planira se još uzbudljiviji sadržaj, a i ja planiram da sa najnovijim rezultatima studija ponovo učestvujem na takmičenju na kojem sam za Srbiju prošle godine u Čikagu odneo prvu nagradu.
Još jedan od sastanaka na kojem već tradicionalno učestvujete su Dani Bosansko-hercegovačko-američke akademije umetnosti i nauka. Da li ćete biti tamo i ove godine?
– Da, ove godine se skup održava početkom juna u Tuzli. Četrnaesti po redu, Dani bosansko-hercegovačko-američke akademije umetnosti i nauka će i ove godine, kao i svake prethodne, predstavljati jedinstveni događaj u regionu, jer su mesto sastanka stručnjaka ne samo iz medicine, već i drugih nauka, ali i iz oblasti umetnosti. Meni će ovogodišnje aktivno učešće na ovom skupu biti peto po redu, a ono što za mene predstavlja veliku čast je to što su sama Akademija i taj skup proizvod saradnje naučnika i umetnika bosansko-hercegovačkog porekla koji su emigrirali u SAD i onih koji su ostali na prostorima Bosne i Hercegovine. Vremenom su ovi sastanci počeli da okupljaju učesnike iz sve većeg broja zemalja. Organizatorima je uvek velika čast da ugoste i predavače i izlagače iz bivših jugoslovenskih država, te da zajednički uporede stope napretka na poljima nauke i umetnosti i razmene ideje i mišljenja o unapređenjima u ovim oblastima. Ove godine će moje učešće na ovom događaju predstavljati i dodatno zadovoljstvo jer sam od jula prošle godine postao međunarodni član ove Akademije koja mi je prva u regionu otvorila vrata za članstvo.
Malo ko se može povaliti ovako bogatom biografijom kakva je vaša, izuzetnim uspesima na svim poljima i nemerljivim doprinosom razvoju nauke i medicine. Na šta ste najponosniji?
–Iako nijedan put ka uspehu nije lak, ja sam veoma zadovoljan napretkom koji ne postižem samo ja u medicinskoj nauci, već i koji medicinska nauka postiže u svetu. Činjenica da sam radna angažovanja na Univerzitetu Loyola u Čikagu, kao i pozive za učešća na seminarima u Salcburgu, godišnjim sastancima Američkog koledža lekara, kao i na Danima Bosansko-hercegovačko-američke akademije umetnosti i nauka, ali i članstva u navedenim i drugim stručnim i akademskim organizacijama, dobio bez posredovanja mojih afilijacija u Srbiji daje mi dodatnu motivaciju da nastavim dalje i da se još više zalažem na istim poljima. Isto tako, to mi daje podsticaj i da učestvujem u razvijanju novih ideja koje bi mogle unaprediti medicinsku praksu i nauku.
