Gromada od čoveka, u pravom smislu te reči. Ljudina! Pitomi hercegovački gorštak koji je svoje gnezdo svio u banatskoj ravnici, jedan je od najiskrenijih čuvara srpske tradicije sa ovih prostora. On je i sin, brat, suprug, otac, stručnjak u „Telekomu”, pravi kolega, iskreni prijatelj, ali on je i vrhunski guslar!
U Pančevu – jedini, a u Srbiji i regionu – jedan od najboljih!
Ovo je priča o čoveku pod imenom Aleksandar Taušan, čiji životni put i jeste za priču. Ma, za roman…
Sin dobrih i čestitih ljudi, Ratka i Branke, na svet je došao 18. novembra 1983. godine u Sarajevu, gde je pošao i u prvi razred osnovne škole, a onda je ratni vihor potpuno promenio život porodice Taušan.
– Iz Sarajeva smo se preselili u Kalinovik, tu sam završio prvo polugodište trećeg razreda, a onda smo majka, brat Njegoš i ja došli u Beograd, Otac je ostao na ratištu. Stanovnici Pančeva smo od 1993. godine, pohađao sam Osnovnu školu „Mika Antić”, srednju PTT sam završio u Beogradu, gde sam okončao i studije – uvodi nas Aleksandar polako u svoju životnu priču.
Nije stariji od braće Taušan bio kao sva ostala deca. U stvari jeste, ali nije. Iz proseka ga je izdvajao samo jedan „neobičan detalj”: Aleksandar je obožavao i još uvek obožava – gusle!
– Interesovanje za ovaj instrument usadio mi je otac. Sva familija sa očeve strane pomalo je znala da gusla, jer su poreklom iz Hercegovine, kolevke gusala. Mada, mislim da je sve to Božja volja. Guslar mora da se rodi. Tu nema improvizacije. Prvi nastup sam imao sa samo pet godina, a otac je bio presrećan. Ispunila mu se najveća želja. Prvi pehar na takmičenjima osvojio sam u Podgorici kada sam imao samo deset godina – sa setom i ponosom premotava Aleksandar kadrove sećanja.
U današnje vreme, za gusle se govori da su bile preteča društvenih mreža. Preko njih je prenošena srpska vera, istorija, kultura.
Nije se svako mogao naći u pesmi guslara, takvu čast trebalo je zaslužiti. Za proizvodnju oštrog, dramatičnog zvuka, potrebno je ogromno umeće sviranja.
– Gusle su mnogo jak instrument, daju ogroman moral narodu. Trebalo je opstati u onim ludim ratnim vremenima kroz koja smo prolazili. Ja sam inače samouk, sve što sam naučio, naučio sam od oca i strica. Ali sam nastavio da se usavršavam, svakodnevno vežbam, čitam o našoj istoriji, učim epske pesme… – dodaje junak naše priče.
Stari srpski gudački instrument, napravljen od javorovog drveta. čiju žicu čini snop upredenih konjskih dlaka, gde pri sviranju gudalom, dominira glas izvođača.
Možda sada i nije u središtu moderne kulture, ali koliko su gusle važne za ovo podneblje govori i činjenica da su se našle i na Uneskovoj listi svetske nematerijalne baštine.
Čak je jednom i najbolji teniser sveta Novak Đoković izjavio da bi želeo da krene stopama svojih predaka i da nauči da svira gusle.
– Istina je, upoznao sam mnogo ljudi, različitih fela, samo zahvaljujući guslama. Među njima je i Radovan Bećirović, najčuveniji pisac epske poezije kod nas. Član sam Guslarskog društva „Stara Hercegovina”, koje je, među 33 takva društva u Srbiji i najtrofejnije. Osvajao sam nagrade na mnogim republičkim i saveznim takmičenjima. Dva puta sam bio prvak Srbije, nekoliko puta osvajao sam druga i treća mesta, bio sam i prvak Vojvodine kada sam imao samo 14 godina. Jedini sam guslar koji je pobedio kada je glasanje bilo uživo, kada su gledaoci glasali. Bilo je to na festivalu u Kosovskoj Mitrovici. U Prijepolju sam dobio nagradu od kolega guslara, koja mi je posebno draga. Nedavno sam na Festivalu guslara Srbije osvojio treće mesto – jedva smo od našeg sagovornika „izvukli” makar mali deo priče o brojnim nagradama koje je osvajao.
Svako ko pomisli da su gusle otišle u zaborav, grdno se vara. Sala na „Kolarcu”, na koncertu sa temom „Kad gudalo gudi, Kosovo se budi”, bila je prepuna, isto je bilo i u Podgorici na koncertu „Očiju tvojih da nije”, gde je Aleksandar nastupao…
– Prepuna sala bila je i Domu vojske u Pančevu, u Kulturnom centru… Svirali smo za obnovu crkve na Misi, Preobraženjskog hrama, za hram u Prebilovcima… Zaista ima mnogo nastupa. Sada nas ljudi angažuju i za svadbe, rođendane, krštenja. Bilo je poziva i za gostovanja u Americi i Australiji, ali zbog obaveza na poslu i zbog porodice nisam mogao sve da ispratim. Dve audio kasete izdao sam još 1996. kada sam imao 13 godina, imam snimljena četiri DVD-a, desetak CD-ova, a posebno sam ponosan na pesmu o čuvenom doktoru, ratnom hirurgu iz Niša, Miodragu Laziću, čiji je je tekst napisao Nikola M. Nikčević. Sve to može da se vidi i pogleda na mom YouTube kanalu „Stari guslar”. Evo, 36 godina se družim sa ovim gudačkim instrumentom, a mislim da sam trenutno u najjačoj formi. Sazreo sam i kao ličnost i kao guslar – iako ponosno skriva osmeh i emocije dok priča, oseti se sreća u svakoj reči ove gromade od čoveka.
Sa suprugom Milicom se oženio 2013. godine, a sada imaju dva sina, desetogodišnjeg Vukana i petogodišnjeg Rastka. Taušani su tradicionalna srpska porodica, proslavljaju Svetog Nikolu kao krsnu slavu, a u tom duhu vaspitavaće i svoje sinove.
– Bez podrške porodice ničega ne bi bilo. Otac i majka su uvek bili uz mene. Kao i brat Njegoš. On ne zna da gusla i peva, ali zna mnogo tekstova pesama, možda i više od mene. I supruga Milica je uvek tu, podržava moj rad. Kada su moji nastupi bliže Pančevu, obavezno su svi u sali. Vukan trenira džudo u Tamišu, Rastko, koji je rođen uoči Svetog Save, pa je tako praktično sam sebi dao ime, još uvek je mali. Neću ništa na silu, cilj mi je da znaju šta su gusle, a ako ih to bude zanimalo, biću tu. Drago mi je da sve više ljudi voli gusle. Čak i moji prijatelji iz Pančeva, iz Banata, koji su prvi put došli na koncert zbog mene, sada dolaze stalno. Na festivalima i takmičenjima obavezno oblačimo narodnu nošnju, ja imam svoju i uglavnom nastupam u njoj – svakom rečju naš sagovornik približava znatiželjnicima svoj instrument, umetnost, pesmu i tradiciju.
Aleksandar Taušan ima i svoju školu gusala u Pančevu, u prostorijama u Mesnoj zajednici na Kotežu 1, a u sklopu Udruženja „Sačuvajmo porodicu” čije je jedan od osnivača.
– Cilj mi je da decu kroz gusle i poeziju naučimo tradiciji, veri i kulturi. Što se tiče same tehnike, prvi korak je držanje instrumenta u krilu, potom pozicija prstiju na strunama, pa prevlačenje gudala i kraju učimo pevanje. Za sada imam desetak polaznika i to od četiri, pet, šest, sedam i osam godina – ponosan je junak naše priče što će svetla tradicija biti nastavljena.
Koliko su gusle oduvek bile značajne za srpsku istoriju svedoči i tekst Isidore Sekulić „Šta su Srbinu gusle?” iz 1894. godine:
„Slušaj Srbine! Možda se kroz vasionu hori još i koji drugi glas osim plača? Zar ne čuješ divnu melodiju narodne pesme koja je dosad Srbina sokoliti znala? Ili misliš, da je propalo to bescenblago, ta čvrsta stena, koja se ni pri najjačoj buri ne odvali u more propasti, pa sad da umukne ispred Turčina, zar da s njome Srbina nestane, da mu slavno ime umre?! Ne! To ne sme biti, slušaj samo, ali gle – lice ti se vedri, ti kanda vidiš ili čuješ nešto, što ti spas obećava. Vidiš starca koga su opkolili ljudi, žene i srpčići, nevina siročad. I sada drži oružje blago, pa ipak puno osvete, koje je Srbinu pored ikone i mača druga ikona, koja mu je sahranjeno blago podigla i slave pribavila.
To oružje, ta ikona, ta svetinja naroda jesu gusle…”
Aleksandar Taušan – istinski čuvar tradicije. Gromada od čoveka! U svakom smislu. Voli život, u društvu ume i da pusti glas kad zatreba, kada nije epska poezija u pitanju…
Ali, ako neko zna šta su Srbinu gusle i gde je guslama duša – zna Aleksandar Taušan. I zna Pančevo, zahvaljujući njemu.
