Kažu da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi. Isto važi i za gluve i nagluve osobe. Kad dođe bolest, problemi su takoreći isti za sve: strah i uznemirenost zbog simptoma, nerviranje zbog čekanja na pregled, neizvesnost, strepnja, finansijske nedaće ako treba platiti neki lek ili otići privatno kod specijaliste svima su nam dobro poznati momenti.
Međutim, uz sve to, gluve i nagluve osobe u situacijama kad se razbole imaju i neke dodatne izazove – ako čekaju kod lekara, desi se da ih prozivaju preko razglasa; ako treba da pozovu hitnu pomoć, najpre im je potreban tumač znakovnog jezika; ako odu kod specijaliste, bez tumača se opet ne mogu sporazumeti, a dešava se da pojedini lekari nemaju strpljenja za takve vrste razgovora…
Na sve to, tumača u čitavoj Srbiji nema dovoljno, a oni koji taj posao rade, plaćeni su mizerno iako gluvim osobama za hitne slučajeve moraju biti dostupni 24 sata sedam dana u nedelji.
Dva tumača na pet opština
Primer koji će odlično ilustrovati ovu priču je Međuopštinska organizacija gluvih i nagluvih (MOGN) sa sedištem u Pančevu. U njoj rade dva tumača, a organizacija pored Pančeva pokriva još četiri opštine – Kovin, Kovačicu, Opovo i Alibunar.
Zarada ova dva tumača je niža čak i od minimalca, a i taj novac ponekad mesecima kasni.
Tumači gluvim osobama moraju biti dostupni pri odlasku u sve javne institucije – dakle, ne samo u oblasti zdravstva. Pratnju tumača treba zakazati unapred onda kada znate da vam je potrebna i to bi trebalo da bude u njegovo radno vreme.
Uz to, tumač mora biti dostupan non-stop za hitne pozive bilo da je reč o hitnoj pomoći, policiji, vatrogascima ili nečemu četvrtom. Svaka gluva osoba kod sebe ima karticu sa brojem telefona tumača i navedene službe mogu pozvati taj broj kada god je neophodno ostvariti komunikaciju s gluvima. Sad ponovo pročitajte deo o tome koliko tumača ima na nivou pet opština i kolike su im plate.
Video-poziv rešava stvar (ako ima interneta)
Tek nakon ovog uvoda jasnije je koliko je zapravo opasno da se kao gluva osoba razbolite, jer prvo pitanje koje tada postavljate sebi jeste – da li je tumač dostupan ili je već negde na terenu s nekim drugim.
Zato gluvi kod lekara opšte prakse najčešće idu sami ili uz pratnju nekog iz porodice, a za prevođenje se dovijaju kako znaju i umeju.
– Sa lekarima opšte prakse rešavamo stvari na relativno lak način, jer su pregledi jednostavniji i uglavnom je potrebno napisati neki recept ili uput za dalje. Gluvi tu idu sami, jer je nemoguće da koleginica i ja, koje smo jedini tumači na pet opština, budemo u svim tim opštinama svima dostupne. Razgovori se rešavaju uz pomoć papira i olovke, a u poslednje vreme sve češće pribegavamo video-pozivima: gluva osoba nas pozove iz ordinacije lekara i prevodimo tako što se gledamo preko ekrana. Ima divnih lekara koji razumeju značaj ovakvih poziva za gluve osobe i koji vrlo rado sarađuju jer to i njima olakšava posao. Nevolje nastaju kad je internet veza loša, a tada važi parola „snađi se”: uglavnom pozovem telefonom lekara dok je pacijent još u ordinaciji, lekar mi ispriča sve što treba da prenesem pacijentu, a zatim me pacijent pozove kada dođe kući i tada mu putem video-poziva sve potanko objasnim. Ukoliko je izvodljivo ili prekopotrebno, odlazimo i na lice mesta – kaže Suzana Belić, sekretar u MOGN Pančevo.
Kod specijaliste je najveća muka
Tako je s lekarima opšte prakse, ali prema njenim rečima, gluva osoba kod specijaliste ne bi trebalo da se zaputi bez tumača.
– Zna se kako se ide kod specijaliste: samo sa uputom u kome nema mnogo podataka o simptomima i tegobama pacijenta. Dakle, pacijentu je potreban tumač da sve objasni lekaru, ali i da mu potom prenese odgovor. I to je tačka u zdravstvu gde je diskriminacija gluvih vrlo često najizraženija. Čak i ja sam, kao tumač znakovnog jezika, doživela diskriminaciju. Išla sam sa gluvom ženom u bolnicu na kontrolu. Ušle smo u ordinaciju i doktorka je počela da viče kako moje prisustvo predstavlja povredu privatnosti pacijenta i kako ja nemam tu šta da tražim, jer pacijentkinja može odlično da je razume i sama. Doktorka se onda obratila pacijentkinji, koja je sve vreme gledala u nju i klimala glavom. Кad je završila sa izlaganjem, žena se okrenula prema meni kako bih joj prevela sve što je doktorka rekla. Nije razumela ni reč, klimala je glavom iz poštovanja – prepričava Suzana Belić ovaj nemili događaj.
Izvinjenje, naravno, nisu dobile. A nisu mu se ni nadale.
Apsurd: prozivaju gluve preko razglasa
Suzana Belić tvrdi da ovakvih slučajeva ima mnogo, a sa tim se slaže i njena koleginica Sandra Jovanović Janjanin. I Sandra i Suzana su deca gluvih roditelja, obe dobro čuju i one su ta jedina dva tumača u MOGN.
– Problemi počinju ponekad već od samog šaltera. Uz knjižicu gluva osoba predaje i karticu da je potrebno lično prozivanje, ali se neretko, uprkos tome, dešava da bude prozvana preko razglasa. Onda se često na pregled čeka satima. Mi koji čujemo naći ćemo u tim trenucima neku zanimaciju ili nekog za razgovor. Gluva osoba će provesti dva ili tri sata u potpunoj tišini ne radeći ništa. Na kraju će, naravno, biti frustrirana, nervozna i burno će reagovati jer će se ponovo osećati diskriminisano – kaže Sandra.
Prednost tumačima!
Gluvi inače kod lekara nemaju prednost u odnosu na ostale pacijente, ali bi, kako kažu u MOGN, morali da ih imaju tumači.
– Tumač je službeno lice koje bi u istom trenutku moglo da bude potrebno i drugim gluvim osobama. Taj problem je posebno izražen u našoj organizaciji gde nas je svega dve. Ne bi smelo da se dešava da mi tumači negde budemo „zarobljeni” satima, jer u tom trenutku možda postoji jedna ili više gluvih osoba kojima je preko potrebna naša pomoć, a mi ne možemo do njih jer čekamo u redu kod lekara – objašnjava Suzana Belić.
U ordinaciji lekara, ima još problema.
– Pojedini lekari nemaju strpljenja i očekuju da mi kao tumači sami odgovaramo na pitanja o pacijentima umesto da budemo tu samo da bismo prevodili. Lekari često ne razumeju da mi nismo članovi porodice gluvih osoba i da ne živimo s njima u nekom domu i slično, već da dolazimo po pozivu i da stoga ne poznajemo pacijenta i njegovu životnu i zdravstvenu situaciju da bismo mogli sami da govorimo o tome. Dešava se i da lekar kaže kako će mi ispričati sve što ima, a da ja pacijentu kad izađemo to prepričam. To takođe ne mogu da prihvatim jer će čovek možda imati neko dodatno pitanje za lekara kao što ih i svi mi vrlo često imamo i treba da ima i pravo da ga postavi i da dobije odgovor. Veoma je važno da se u institucijama podigne svest o gluvima i da kad im se pojavi gluva osoba to ne bude nešto strašno već da nauče da s njima komuniciraju polako i strpljivo. Ima naravno i svetlih primera, ali oni su retki – ističe Sandra Jovanović Janjanin.
Čitanje s vrha glave
O tome koliko komunikacija s gluvima može biti bespotrebno otežana i koliko je diskriminacija česta svedoči i ovaj primer:
– Dešava se da lekar „razgovara“ sa gluvim licem, a da istovremeno piše izveštaj glave pognute nad dokumentacijom. Pa nije li to diskriminacija? Кako gluva osoba da mu pročita s usana šta govori dok je sagnut – pita se s pravom Suzana Belić.
Neki od izazova s kojima se gluvi susreću u oblasti zdravstvene zaštite umeju da budu zaista mučni. Zamislite samo situaciju da ne čujete, a da odlazite u bolnicu na operaciju. Oko vas niko ne govori znakovni jezik, vi ne čujete šta lekari govore, sami ste i uplašeni… Čujućim osobama sve ovo deluje kao ružan san. Za gluve je to realnost koju su prinuđeni da stoički podnesu.
– Nikad neću zaboraviti kako je bilo kad je moj suprug operisao bruh. Čim je izašao iz sale i probudio se iz anestezije, neprekidno je pokušavao da pita gde mu je ćerka. Ona je inače tumač za znakovni jezik. Nema ništa gore od toga kad si gluva osoba, a nađeš se sam u svetu čujućih u takvoj situaciji. Uplašen si, nije ti dobro, ništa ne razumeš i nemaš nikog pored sebe ko će ti reći da li je sve u redu, ko će te ohrabriti… nekoga ko će ti pomoći da svoje potrebe saopštiš lekarima, ko će im prevesti tvoja pitanja i nedoumice… To su trenuci kada se gluva lica osećaju izuzetno teško i kada više nego ikad osećaju breme nedostatka čula sluha – priča kroz suze Zineta Jovanović, predsednica MOGN Pančevo i majka Sandre Jovanović Janjanin.
O prevenciji tek kad prigusti
Kada je reč o informisanju na temu zdravlja i prevencije određenih bolesti, u MOGN kažu da u poslednje vreme nema aktivnosti na tom planu.
– Toga je bilo ranije, pisali su se projekti i dolazili su lekari u našu organizaciju i držali su predavanja o prevenciji raka dojke i raka grlića materice. Imali smo saradnju s kardiologom koji je takođe govorio o zdravom životu i zdravim životnim navikama. Međutim, nije bilo nekog velikog interesovanja za priču o prevenciji, ali to ćete razumeti: mi svi, bez obzira na to da li smo gluve osobe ili čujemo, nismo preterano zainteresovani za zdravstvene teme dok imamo zdravlje. Tek kad ga izgubimo, naglo se zainteresujemo – ističe sekretarka MOGN.
Hitan poziv samo uz tumača
Još jedna situacija kada su gluvi gotovo bespomoćni jeste ona kada treba obaviti hitan poziv, bilo da im je potrebna hitna pomoć ili pak policija ili vatrogasci.
– Gluve osobe po zakonu imaju pravo na korišćenje znakovnog jezika, to mora da im se odobri. Međutim, u praksi ni ovde ne ide glatko. Кako gluva osoba da obavi hitan telefonski poziv? Кako da kaže šta joj treba, kako da čuje šta joj sagovornik govori? Bilo je ideja da se napravi SOS centar i da se gluvima omogući da, kao u svetu, pozovu pomoć slanjem tekstualne poruke. U nekim državama postoji i praksa da gluva osoba samo pozove određeni broj i potom daje signal šta joj je potrebno pritiskajući tastere, na primer broj 1 za policiju, 2 za vatrogasce, 3 za hitnu pomoć… Ima načina da se ta oblast uredi i to bi trebalo učiniti što pre, jer je i ovo jedan od gorućih problema i svakako jedna od oblasti u kojoj su gluvi do te mere diskriminisani da im se i život dovodi u pitanje – naglašava Suzana Belić.
Ona sama je više puta doživela da zbog hitnog poziva gluve osobe mora da ustane u pola noći iz kreveta ili da ostavi posao koji radi i da odjuri tamo gde od njenog prisustva zavisi sva komunikacija.
– Ima zaista i urgentnih situacija. Recimo desilo se da me u pola pet ujutru zove tehničar iz hitne pomoći, jer je gluva žena došla sama, ali ne mogu da razumeju u čemu je problem. Ustala sam i otišla na lice mesta. Imala sam i situaciju da je čoveka u nedelju uveče ujeo pas i da me je pozvao dok su ga vozili ka hitnoj pomoći ili situaciju kada su ljudi bili prevareni i opljačkani, pa je bilo potrebno sve detalje objasniti policiji. Sve to ima smisla i zaista jeste hitno i na takve zadatke se odlazi bez pogovora – navodi naša sagovornica.
Ne zovite tumače u nedoba bez preke potrebe!
Međutim, ne poštuju baš sva gluva lica odrednicu „hitno”, pa se dešavaju i pozivi tumačima u nedoba iz raznoraznih neopravdanih razloga.
– Tačno je da ne poštuju sva gluva lica naše radno vreme i umeju da pozovu u neodgovarajućim terminima, vikendom ili noću zbog stvari koje bi realno mogle da sačekaju adekvatan trenutak. Skoro sam imala poziv u nedelju u pola 11 uveče, a gluva osoba je želela da me obavesti da u sredu ide kod lekara i da treba da idem s njom. To je zaista moglo da dočeka jutro i početak radnog vremena. Imale smo i koleginica i ja još takvih situacija, ali nastojimo da objasnimo članovima naše organizacije da i mi imamo privatan život i da nam je svima potrebno malo razumevanja i poštovanja. Kad bismo svi poradili na tome, manje bismo razgovarali i o problemima gluvih, ali i o problemima uopšte – poručuje Sandra Jovanović Janjanin saopštavajući ono što bi, na kraju krajeva, bila i glavna poruka ove priče koja stiže direktno iz sveta tišine.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Tišinom ću ti reći” Udruženja „Pančevački omladinski centar“. Projekat je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.
